Kauboji i Indijanci

Piše: Ivan Tokin

Bili smo u običnoj šetnji, motali smo se po kraju, prošli smo kroz pijacu bez ikakvog razloga, mada smo kupili grožđe bez koštice i vraćali smo se, jeli smo grožđe i držali se za ruke. Ona ima dvadeset meseci i to kako jede grožđe je posebna priča, priča za drugi put. Išli smo uzbrdo pored picerije koja tek što se nije otvorila, desno u ulicu da prođemo pored krojačice, da joj se javimo i javili smo joj se, dobili smo nekoliko poljubaca i jednu otpevanu pesmicu, onda desno, uzbrdo, da prođemo pored ambasade.

Međutim.

Na trotoaru, ispred ulaza u garažu ambasade, stajao je auto. To nije bio auto brazilske ambasade nego nego neki privatni auto, s jednim dečkom na vozačevom sedištu. Ušao je kolima skoro skroz do ulaza u garažu. Nas dvoje smo mogli da prođemo tako što bih se ja provukao postrance a dete bih morao da prenese preko njegove haube. Nekad sam raspoložen za takve aktivnosti a nekad nisam, nekad hoću da se svađam a nekad mi je svejedno. Danas nisam hteo da se svađam a nije mi bilo ni svejedno, hteo sam da prođem s detetom a da ne izlazim na ulicu i da ne igram igre bez granica. Znate, on je mogao tu da zastane i bez da zauzme skoro ceo trotoar, mogao je normalno da se parkira na mesto koje nije za to predviđeno, ali tu je, u kolima, i može da se pomeri ako neko naiđe. Ipak, za to bi bilo neophodno da se parkira unazad, što ga je verovatno mrzelo i on je izabrao da se samo zabode tako i da stoji da ne može da se prođe.

Proverio sam još jednom da li možemo da prođemo bez akrobatike i nije moglo, pa sam stao pored njegovog automobile, raširio ruke i pitao da li to ima smisla. Pitao sam ga i da li je normalan. On je dečko izbacio iz brzine i krenuo malo unazad ali onda sam čuo iza sebe da mi neko kaže da sam majmun i da bežim kući. Okrenem se i vidim momka kako stoji naslonjen na zidić, prošli smo pored njega pre sekund ali ga nekako nisam primetio. Zato sam ga sad primetio. Niije delovao kao neko ko bi mi rekao da sam majmun i da bežim kući pa sam ga zamoilio da ponovi. On je ponovio i dodao je još nekoliko rečenica od kojih nisam sve razumeo, ali u svakom slučaju nije bilo ništa povoljno po mene. Zapretio mi je batinama, otkidanjem glave i još nekim takvim aktivnostima.

Kažem vam, taj pre nego što progovori deluje kao neki sasvim običan momak, možda i pristojno izgleda, da ga nisam ovako upoznao, da mi ga neko samo pokaže i da treba da procenim ko je i šta je, rekao bih da je neki primeran učenik, možda bih ga smestio na mesto pobednika nekog takmičenja iz matematike u srednjoj školi. Ovo njegovo ponašanje svakao ne isključuje pobedu na takvom takmičenju, ali znate šta hoću da vam kažem.

Onda je iz kola izašao dečko kome sam se prvobitno obratio. Njih dvojica su zajedno, ovaj je dovezao pobednika a pobednik na zidiću čeka nekoga. Pobednik je očigledno šef u toj ekipi, pa ovaj iz kola, iako je hteo da ih pomeri, kad je pobednik naredio drugačije, on je počeo drugačije da se ponaša. A taj iz kola ne deluje kao da je bio na takmičenju iz matematike, on deluje kao da čupa glave, što mu je verovatno i jedno od zaduženja.

E sad, nisam ja neko se uvek sklanjao takvim momcima i bilo kakvim momcima i nije samo što sam bio s detetom i nije ni što su bar dvostruko mlađi od mene, i nije ni što bi me taj iz kola pojeo za doručak i kad sam bio najjači što ja mogu da budem, nego sam se uplašio što je izgleda došlo dotle da stvarno moraš da sagneš glavu ako nećeš da se obračunavaš s ljudima na taj način. Nije najvažnije na svetu proći ulicom kao što Bog zapoveda, trotoarom koji je za to predviđen, da ne moraš da preskačeš haube dilera koji na zidiću čekaju nekog mučenika da mu prodaju neko zlo, znam da to nije najvažnije, mnogo je važnije što smo nam je krojačica pevala pesmicu, što sunce sija i što se sladimo preukusnim grožđem bez koštica, ali sam se u toj situaciji osetio bespomoćno, i uplašio sam se, počeo sam da mislim šta mi je trebalo da prigovaram kad sam s detetom i da optužujem sebe da sam budala i tako. S druge strane, znam da ni to dete ne treba da učim da saginje glavu ali to mi nije bila nikakva uteha jer ako me ovaj tu isprebija kao budalu pred detetom, to će njoj biti mnogo ozbiljnija trauma od preskakanja haube, koje može da bude i zabavno, eto i to mi je palo na pamet.

Nisam dobio batine, uzeo sam telefon i pravio se da sam policajac, kao zovem kolegu da pošalje patrolu, i tražio im lične karte. Ne mislim da sam ih skroz prevario, ali ipak, dao sam im dovoljno razloga da me isprate bez batina, uz još nekog vređanja koje nisam stigao da zapamtim, ali zapamtio sam kako sam se osećao. Od tada je prošlo tri nedelje, a to je nešto što bi čovek valjda trebalo da zaboravi odmah, ali ja se sećam, odlično se sećam kako sam se osećao. Nešto se prelomilo u meni, ne znam tačno šta, ali drugačije gledam svet oko sebe, i drugačije gledam sebe u tom svetu.

Kad smo došli kući, nisam ništa rekao ženi, ispričao sam joj tek sutra ujutru. Rekla mi je da mi više ne padne na pamet da se sa bilo s kim raspravljam oko bilo čega kad sam s detetom, a i inače, jer imam pametnija posla. I rekla mi je da ih zaboravim, da su to neki zalutali indijanci, i evo ne raspravljam se nedeljama već, ali ih nisam zaboravio, i mislim se da li su stvarno oni indijanci, ili su oni kauboji, a mi indijanci.

Koja je tvoja reakcija?

0% Srećno

0% Ravnodušno

0% Zabavno

0% Smiješno

0% Bijesno

0% Tužno