Marijan Beneš: No­ka­uter me­kog srca

Ma­ri­jan Be­neš, je­dan od naj­ve­ćih ve­li­ka­na rin­ga Evro­pe, vi­šes­tru­ki prvak Ju­go­sla­vi­je, ama­ter­ski i pro­fe­si­onal­ni šam­pi­on sta­rog kon­ti­nen­ta, da­nas živi sam u po­ro­di­čnoj ku­ći u Vrba­nji kod Ba­nja­lu­ke, uživa­ju­ći na­ci­onal­nu pen­zi­ju RS.

Te­ško pri­ča, ko­mu­ni­ci­ra uglavnom pre­ko olov­ke i pa­pi­ra, a naj­vi­še se obra­du­je ka­da se za­po­de­ne raz­go­vor o pru­ha­ja­lom vre­me­nu, o uspo­nu na krov Evro­pe, ali te­ško Ma­ri­ja­nu pa­da sve ovo.

Sva­ko ju­tro ka­da se pro­bu­di, za­hva­lan je Bo­gu, ka­ko sam kaže, što je živ. Ne ku­ka, ne traži po­moć.

Za­ha­va­lan je ru­ko­vod­stvu Re­pu­bli­ke Srpske, naj­vi­še pred­sje­dni­ku Mi­lo­ra­du Do­di­ku, jer zna da je nje­go­va bi­la pre­su­dna da ne­ka­daš­nji is­ta­knu­ti spor­tis­ti Jo­si­po­vić, Be­neš, Ar­sla­na­gić, Ka­ra­lić i dru­gi, osva­ja­či evrop­skih i olim­pij­skih me­da­lja, do­bi­ju na­ci­onal­nu pen­zi­ju.

Do pro­šle go­di­ne, Ma­ri­jan je bio akti­vni­ji. Kad god bi mu se proh­tje­lo, svo­jim autom bi se do­ve­zao do gra­da, sjeo u ne­ki od ka­fi­ća i tu pro­vo­dio vri­je­me pre­pri­ča­va­ju­ći, zna­nim i ne­zna­nim, do­ga­đa­je iz bo­ga­te ka­ri­je­re.

A, na­ša pri­ča kre­nu­la je od go­lo­bra­dog 16-go­diš­njeg dje­ča­ka ko­ji je iz Tu­zle kre­nuo u ne­po­zna­to pre­ma Ba­nja­lu­ci. Ma­ri­jan je, ina­če, to ma­lo ko zna, ro­đen u Beo­gra­du, a dje­tinj­stvo je pro­veo sa bra­ćom Jo­si­pom, An­tu­nom i Ivi­com. Na ju­ni­or­skom prven­stvu biv­še države, za­pa­zio ga je Sre­do­je Ze­ka­no­vić, čo­vjek ko­ji je stvo­rio Sla­vi­ju.

– Ovo­ga tre­ba “te­sa­ti”. Bi­će bo­kser­či­na i po –  go­vo­rio je ta­da Ze­ka­no­vić.

Sla­vi­ja je bi­la brža od još ne­kih klu­bo­va i do­ve­la ga u svo­je re­do­ve. Be­neš je brzo na­pre­do­vao. U rin­gu je sve za­vrša­vao, naj­češ­će pri­je is­te­ka tre­će run­de, no­ka­utom. U BiH mu ni­je bi­lo ra­vnog. Čak de­set pu­ta je bio šam­pi­on BiH, če­ti­ri pu­ta prvak Ju­go­sla­vi­je, a osva­jao je tro­fe­je na “Če­li­čnoj pe­sni­ci” u Ze­ni­ci, “Zla­tnom gon­gu” u Sko­plju, “Me­ču šam­pi­ona”

u Beo­gra­du, da bi vrhu­nac bi­la ti­tu­la ama­ter­skog prva­ka Evro­pe, 1973. go­di­ne u Beo­gra­du, ka­da je u ne­za­bo­ra­vnom me­ču tu­kao Ru­sa Ka­mnje­va.

Pod­sje­ća­mo Be­ne­ša na taj meč, a on uzi­ma olov­ku i pi­še: “Po­bi­je­dio sam Ka­mnje­va, ali i da je on po­bi­je­dio, ne bi bi­lo ne­za­služeno”.

Ta­kav je Be­neš i da­nas. U rin­gu sa­mou­vje­ren, pro­ti­vni­ke je slao na pa­tos, ali je znao ci­je­ni­ti hra­bre i odvažne bor­ce, se­bi ra­vne.

Be­neš se po­sli­je te ti­tu­le ra­zbo­lio. Na­pa­la ga je opa­ka i po­dmu­kla žuti­ca. Lje­ka­ri su bi­li izri­či­ti: “Ma­ri­ja­ne, ako se­bi mi­sliš do­bro, u ring vi­še ne smi­ješ!”

Be­neš ne bi bio Be­neš, da ni­je mi­slio dru­ga­či­je. Ne sa­mo da ni­je želio okre­nu­ti le­đa bo­ksu, već je iz ama­ter­skih, pre­šao u pro­fe­si­onal­ne vo­de.

– Ma­ri­ja­ne, ako Bo­ga znaš, ba­ta­li boks – va­pi­la je mol­ba­ma nje­go­va ses­tra Lji­lja­na iz Štutgar­ta.

Go­vo­ri­la mu je da do­đe kod nje.

– Ži­vje­ćeš kao bu­breg u lo­ju. Otvo­ri­ću ti ško­lu bo­ksa, znam da to vo­liš, sa­mo ne­moj opet u ring – mo­li­la je.

Ni­je vri­je­di­lo. Be­neš je, kao pro­fe­si­ona­lac, nas­ta­vio po sta­rom, da ru­ši ri­va­le, pa je sa­mo za dvi­je go­di­ne do­bio pri­li­ku da se bo­ri za ti­tu­lu pro­fe­si­onal­nog prva­ka Evro­pe. Fran­cuz Žil­ber Ko­en, bio je to­li­ko sa­mou­vje­ren da je glat­ko pri­hva­tio da se meč or­ga­ni­zu­je u dvo­ra­ni “Bo­rik” u Ba­nja­lu­ci, vje­ru­ju­ći da je la­ko sa po­če­tni­kom, jer Be­neš je je­dva imao pe­tna­es­tak me­če­va u pro­fi ka­ri­je­ri.

Lju­bi­te­lji bo­ksa pam­te i da­nas 17. maj 1979. go­di­ne. “Bo­rik” je bio krcat.

U čet­vrtoj run­di, Be­neš je otvo­re­nog gar­da kre­nuo na Ko­ena. No­ka­utom je do­šao do bri­li­jan­tne po­bje­de i ti­tu­le evrop­skog prva­ka.

Ma­ri­jan uzi­ma olov­ku i pi­še o je­dnom de­ta­lju o ko­jem ja­vnost ma­lo šta zna.

– Po­bje­da pro­tiv Obe­da mi je naj­draža. Naj­vi­še me obra­do­va­la, ali i ražalos­ti­la, jer Obed je 11 go­di­na bio ne­po­raženi svjet­ski šam­pi­on. Meč je bio u Ber­li­nu. Do­bio sam ga ubje­dlji­vo.

Po­mi­slio sam u se­bi: “E, sad je, Ma­ri­ja­ne, zbi­lja dos­ta. Svjet­ska ti­tu­la je u ru­ka­ma, ne­maš vi­še šta osva­ja­ti.” Ja sre­ćan do be­svi­jes­ti, a moj tre­ner i me­nadžer pla­če, ur­li­če u rin­gu.

Kroz su­ze mi kaže: “Ma­ri­ja­ne, ni­sam vje­ro­vao u te­be, u tvo­ju po­bje­du, ne­po­sre­dno pred po­če­tak me­ča, po­vu­kao sam nov­ča­ni ulog”. Ni­je­mac je ta­ko sa­ču­vao pa­re, a ja os­tao bez ti­tu­le svjet­skog prva­ka. Šta ćeš, to je život bo­kse­ra. Sre­ća i tu­ga se sm­je­nju­ju kao na fil­mskoj tra­ci. Ja­ki iz­drže, sla­bi­ći odus­ta­nu na po­čet­ku ili na po­la pu­ta – pi­še Ma­ri­jan svo­jom drhta­vom ru­kom.

Be­neš ni­je odus­ta­jao. Na­dao se no­voj pri­li­ci. Do­šlo je, ta­ko, do me­ča sa San­di­jem To­re­som iz Por­to­ri­ka, u Ze­ni­ci. Be­neš je na­pus­tio meč po­ražen i po­vri­je­đen. Stra­da­lo je oko. Do­kto­ri su bi­li ka­te­go­ri­čni, još je­dan uda­rac u po­vri­je­đe­no oko i os­ta­će bez nje­ga. Ni­je po­mo­gla ni ses­tra Lji­lja­na, za ko­ju kaže da je nje­gov an­đeo ču­var, bez ko­je bi da­vno iz­gu­bio sva­ku živo­tnu bit­ku. U Spli­tu se re­van­ši­rao To­re­su po­bje­dom, da bi po­vre­du obno­vio 1983. go­di­ne u me­ču sa Lu­isom Min­či­lom. Os­tao je bez oka.