Na­ta­ša Konjević, aka­dem­ska sli­kar­ka o ra­du na no­vom mu­ra­lu: Do­bar je osje­ćaj stvo­ri­ti ne­što što os­ta­je i po­sli­je vas

No­vi mu­ral aka­dem­ske sli­kar­ke iz Banjalu­ke Na­ta­še Konjević po­slao je sna­žnu po­ru­ku u du­bi­nu ljud­skog srca.

“Uto­či­šte” na­sli­ka­no na po­ro­di­čnoj ku­ći Ba­bi­ća u se­lu Pu­ca­ri u Ko­zar­skoj Du­bi­ci mo­žda na najlje­pši na­čin pod­sje­ća sve nas ko­ji di­še­mo vaz­duh brzog 21. vi­je­ka da je je­di­no po­ro­di­ca, da­nas i uvi­jek, mjes­to be­zu­slo­vne si­gur­nos­ti i ljuba­vi.

Ova umje­tni­ca u raz­go­vo­ru za naš list is­ta­kla je da joj rad na mu­ra­li­ma, izme­đu os­ta­log, omo­gu­ću­je di­rek­tni­ju i gla­sni­ju ko­mu­ni­ka­ci­ju sa pu­bli­kom. To se pot­vrdi­lo i pri­mje­rom. “Uto­či­šte” je “obi­šlo” sve por­ta­le, a ni rea­kci­je ja­vnos­ti ni­su izos­ta­le pa je Na­ta­ša za svoj no­vi rad do­bi­la mno­go po­hva­la.

Prve mu­ra­le ova aka­dem­ska sli­kar­ka ra­di­la je u okvi­ru omla­din­skih raz­mje­na i ra­di­oni­ca na ko­ji­ma je učes­tvo­va­la za­hvaljuju­ći or­ga­ni­za­ci­ji “Zdra­vo da ste”, a ču­ve­ni “Še­širdžija” iz Pri­je­do­ra ta­ko­đe je njenih ru­ku dje­lo.

– Mu­ra­li mi pred­stavljaju do­da­tni iza­zov zbog te­hni­čkog aspe­kta. Ve­oma mi je za­nimljivo ču­ti mišljenje po­sma­tra­ča, po­se­bno onih ko­ji se­be ne sma­tra­ju umje­tni­ci­ma ili ka­žu da “ne ra­zu­mi­ju to”. In­te­re­san­tno mi je slu­ša­ti o to­me šta je i za­što ko­me ču­dno, šta je li­je­po, a šta odboj­no ili je­zi­vo – pri­ča Na­ta­ša.

Vjer­no pre­ni­je­ti crtež, objašnjava ona, ko­ji je ina­če da­le­ko manjeg for­ma­ta, npr. 20 cm na ve­ću po­vrši­nu od 10 i vi­še me­ta­ra, jes­te po­du­hvat sa­mo po se­bi.

– Osim to­ga, mu­ral po­sma­tram sa do­da­tnom di­men­zi­jom ko­ju ne­ma­mo na pla­tni­ma i sli­čnim me­di­ji­ma – ukla­panje u njego­vu oko­li­nu. Ta­ko­đe, sam fi­zi­čki čin zna bi­ti zah­tje­van, penjanje na ske­lu, na vi­so­kim i nis­kim tem­pe­ra­tu­ra­ma, po ja­kom vje­tru i sli­čno – do­da­la je ona.

Ipak, po­red in­te­ra­kci­je sa pu­bli­kom, kao i sva­kom čo­vje­ku ko­ji dio se­be po­klanja umje­tnos­ti, bi­tne su joj i još ne­ke stva­ri.

– Mo­žda zvu­či me­ga­lo­man­ski, ali do­bar je osje­ćaj ka­da zna­te da ste ura­di­li ne­što što će os­ta­ti du­go iza vas, ne­što po če­mu će vas, ba­rem ne­ki, ljudi upam­ti­ti. Ta­ko­đe, po­čet­kom ra­da na sva­kom mu­ra­lu imam strah od vi­si­ne i sva­ki put ga mo­ram izno­va po­bi­je­di­ti i to do­življavam kao va­žan us­pjeh – zaključi­la je Na­ta­ša.

Sli­ko­vni­ca za dje­cu

Po­sli­je za­vrše­ne banjalu­čke Aka­de­mi­je umje­tnos­ti, tre­nu­tno je na mas­ter stu­di­ja­ma na Fa­kul­te­tu pri­mi­jenjenih umje­tnos­ti u Beo­gra­du na od­sje­ku gra­fi­ka i knjiga.

– U ovom mo­men­tu naj­vi­še pažnje po­sve­ti­la sam svom mas­ter ra­du. Ra­di se o sli­ko­vni­ci za dje­cu ko­ju ra­dim “pa­per cut” te­hni­kom, tj. re­zanjem pa­pi­ra u ra­zli­či­tim bo­ja­ma po­mo­ću ko­jih sla­žem sce­ne ko­je ka­sni­je fo­to­gra­fi­šem. Knjiga se ba­vi ima­gi­nar­nim pri­ja­teljima ko­je su vje­ro­va­tno i ne­ki od či­ta­la­ca ima­li u dje­tinjstvu. Ve­oma se ra­du­jem za­vrša­vanju sli­ko­vni­ce, a imam već ne­ko­li­ko ide­ja i za no­ve sli­ke, ali o tom po­tom – na­ja­vi­la je ova ta­len­to­va­na umje­tni­ca.

(glassrpske.com)