VOJA BRAJOVIĆ: Mnogi misle da nisu dostojni da idu u pozorište, to je apsurd

Glumac Vojislav Voja Brajović, koji je publiku osvojio ulogom Tihog u “Otpisanima”, koji su od nedavno iznova u žiži interesovanja, jer će serija biti digitalizovana, sada, kao predsjednik Udruženja dramskih umetnika, bije bitku za pozorište, za branšu, a naročito mlade ljude.

Smatra da je vrijeme da mlađe generacije “sada progovore” i zato, kaže, i ne daje intervjue često.

“Mislim da mladi moraju da se okuraže. Njima ne fali hrabrosti, već samopouzdanja i neustrašivosti”, kaže Brajović za Tanjug.

Najhrabrijim smatra samostalne umjetnike, koji i da žele, kaže, ne mogu biti angažovani u ansamblima zbog zakona o zapošljavanju u javnom sektoru.

“Zbog toga najviše trpe velika pozorišta”, kaže Brajović i dodaje da je zato važna podrška tim umjetnicima.

Kako mu ističe drugi mandat, u razgovoru sumiramo dosadašnji učinak, ali, kako ističe, ostalo je još mnogo toga što nije obezbjeđeno.

“S obzirom da su se svi koji su se kandidovali do sada povukli, moraćemo u martu da sazovemo skupštinu koja će biti izborna. Kada sagledam šta smo sve uradili za ova dva mandata, svestan sam da ima mnogo toga što preteže na stranu šta smo želeli, pokušali, ali šta nismo uspeli”, iskren je Brajović.

Brajović podsjeća na Lorkine reči koje je “pozajmio” na proslavi 100 godina Udruženja: “Narod koji ne pomaže svom pozorištu, mrtav je, ili na umoru”, i dodaje da može da razume “da se u današnjem sistemu ljudi boje šta će umetnost reći”.

“Takođe, umetnošću se i služe. Al’, to je tako odvajkada. Kultura je uvek bila vrlo zgodna da bude instrument. Ali na nama je da pokažemo da kultura znači negovanje – da mi moramo da kroz nju negujemo naš jezik koji je naš roditelj i čini nas onim što jesmo”, kaže glumac.

Kako ističe, svaka umjetnost je usmjerena da nešto dobro učini čoveku, da ga podstakne da i on čini dobro djela.

Tako i najmračniji sadržaji u dramskoj ili likovnoj umetnosti ukazuju šta je nasuprot.

Govoreći o današnjem odnosu prema pozorištu, on podsjeća da je u staroj Grčkoj postojala kazna za prestupnika – zabrana odlaska u pozorište, a kod nas je posjećivanje teatra, smatra, postalo pitanje prestiža.

“Pozorište treba da bude za sve. Danas kada hoćete nekoga da častite, vi želite da ga vodite u pozorište, ali mnogi misle da nisu dostojni toga. Što je apsurd. Ljudi zbog kojih mi postojimo – glumici i pozorište opstaje zbog publike. Baš oni koji bi trebalo da dođu i gledaju, oni misle da nisu za to”, smatra glumac.

Takva situacija iskorišćena je, dodaje, za pravljenje sramnog projekta – rijalitija.

“Tabloidi se pune tim novim zvezdama, a to je po meni nedopustivo u našoj sredini, u našem društvu, gde su građani uvek težili evropskoj civilizaciji. Pri tome ne mislim na EU. Naša kultura je uvek bila deo evropske civilizacije, pa i naša nekultura. Ali preživeće i nadživeće pozorište sva iskušenja”, optimističan je Brajović.

Ono što svakako preživljava jeste njegova predstava “Voz”, koju je i režirao u Zvezdara teatru, a koja se igra već 170 puta.

“Za to je zaslužna literatura Kormaka Makartija, koji postavlja pitanja koja se tiču svakoga čoveka – verujućeg ili neverujećeg. Suština je smisao življenja, borbe za život, za ništavilo… Predstava je tako intrigantna da o njoj ljudi pričaju i raspravljaju nakon izvođenja. Zato je i doživela takav uspeh, zato što je ono što je neka vrsta teološko-filozofske rasprave, ali je takva da je svima bliska i svi je razumeju”, objašnjava Voja.

U novoj godini najavljeno je vraćanje kultnog komada “Putujuće pozorište Šopalović” u JDP u kojem je i dalje neizvjesno da li će igrati.

Međutim, kako naglašava, uvek je o predstavi bolje govoriti nakon premijere.

“Ono što želim da istaknem iznad svega je Ljuba Simović koji je napisao ovaj komad. On je vrlo važan, kao što je to i pomenuti Makarti. Odstupajući od Ljube Simovića, smatrajući da kažeš nešto za čim tvoje srce žudi… Mislim da meni tu nije mesto”, kaže Voja, dodajući da bi u čast velikog Simovića trebalo da se govore njegova poezija i dijelovi ovog komada na javnim mestima.

“Taj tekst predstavlja antologiju odbrane naše profesije, odbrane te misije koju može da ima pozorište, a ne nailazi na razumevanje. Strašno je kada imate misionara koji ne uspe, koji svoju misiju ne ostvari ili ode sa ovoga sveta misleći da je nije ostvario, a u stvari i te kako je ostavio traga”, ističe Brajović, dodajući da je to slučaj sa Lorkom.

O željama i planovima za Novu godinu kaže ne voli da govori, jedino što bi želeo je da “pozorište bude slobodno i zaštićeno, kao i da vodi računa o tome da ima razloga zašto postoji svaka predstava, da bi publika imala ono zadovoljstvo koje je i veće od glumčevog kada je na bini.”

“Poželeti sreću, to je meni glupo, jer je sreća šarena laža i uvek bih citirao Duška Radovića koji kaže: “Jutros su na posao pošle kolima žene koje su se srećno udale, a voziće ih muževi koji su se nesrećno oženili”.

(Agencije)