10 Ničeovih stilističkih pravila za pisanje

Očaran dvadesetjednogodišnjom Andreas-Salome, Niče nije samo želio da ona bude njegov intelektualni proteže, već i njegova supruga, pa ju je navodno zaprosio već tokom njihovog drugog susreta, te iste godine. Iako je ona odbila njegove romantične prijedloge, a potom je i njihovo prijateljstvo bilo prekinuto, ona je do kraja života gajila poštovanje prema njegovom radu i intelektu. Više od dvije decenije kasnije, ona je uključila ovih 10 pravila stila u svoju veliku studiju o ličnosti, filozofiji i psihi velikog njemačkog filozofa, koju je jednostavno nazvala “Niče”.Tu je lista ovih 10 pravila stila navedena u poglavlju pod imenom “Ka učenju stila”:

1.Od najveće važnosti je život: stil mora da bude živ.

2. Stil mora da bude prilagođen određenoj osobi sa kojom želite da komunicirate. (Zakon međusobnog odnosa.)

3. Najprije, mora se precizno odrediti “šta želim da saopštim i predstavim”, prije nego što se počne sa pisanjem. Pisanje mora da bude mimikrija.

4. Pošto pisac nema na raspolaganju mnoga govornička sredstva, on generalno mora da ima model koji je veoma ekspresivan u predstavljanju potrebe, inače će pisana kopija će biti mnogo bljeđa.

5. Bogatstvo života se otkriva kroz bogatstvo gestova. Mora se naučiti da se osjeća sve – dužina i usporavanje rečenice, interpunkcije, izbor riječi, pauze, sekvence argumenata – kao gestovi.

6. Budite pažljivi sa tačkama! Samo oni koji mogu dugo da drže dah dok govore imaju pravo na tačku. Kod većine ljudi, tačka je stvar afektacije.

7. Stil treba da potvrdi da neko vjeruje u neku ideju; ne samo da je promišlja, već i da je osjeća.

8. Što je apstraktnija istina koju neko želi da poduči, to se više moraju najprije dozvati čula.

9. Strategija dobrog pisca proze se sastoji u odabiru sredstava kojima će se, što je više moguće, približiti poeziji, ali nikada neće preći u nju.

10. Lišiti čitaoca najobjektivnijih zamjerki nije ni naročito dobar manir, ni naročito pametno. Dobar je manir i pametno je ostaviti čitaoca da sam izrekne ultimativnu kvintesenciju naše mudrosti.

Ove zapovjesti su očigledno veoma aforistične. Zapravo, i Niče i Andreas-Salome su bili veliki ljubitelji aforizama. Ispod ove liste, Andreas-Salome je iznijela nekolike refleksije povodom Ničeovog stila, a u svjetlu njegovih aforističkih sklonosti:

Ispitati razloge i uslove Ničeovog stila znači mnogo više nego samo istraživati formu kroz koju su njegove ideje iskazane; prije svega, to znači da smo u stanju da slušamo njegova unutrašnja ispitivanja. Njegov stil je nastao na osnovu velike volje, entuzijazma, samopožrtvovanja i obilne upotrebe velikog umetničkog talenta (…) i pokušaja da se do znanja dođe kroz individualno nivelisanje, refleksije pobuđenosti duše u previranju. Kao zlatan prsten, svaki aforizam čvrsto zaokružuje misao i emociju. Niče je stvorio, takoreći, nov stil u filozofskom pismu, koji je do tada bio formulisan samo akademskim tonom ili tonom plahovite poezije: on je stvorio personalizovan stil; Niče nije samo usavršio jezik, već je i prevazišao njegove nepodesnosti. Ono što je bilo nijemo, sada je postiglo veliku zvučnost.

(Glif/Buka)