ŠTA HOĆE RODOLJUB DRAŠKOVIĆ: Kritikuje državu kojoj duguje milione
Rodoljub Drašković, vlasnik kompanije “Swisslion IAT” i nekakav počasni hercegovački knez, iznosi ovih dana salve optužbi na račun vlasti u Republici Srpskoj, javnih preduzeća i Grada Trebinja, a istovremeno toj istoj Republici Srpskoj duguje više od 15 miliona maraka za poreze.
Da apsurd bude veći, Drašković je godinama unazad od te iste vlasti tražio prolongiranje plaćanja obaveza za poreze i doprinose jer nije želio da ih plati već korsiti razne načine “pritiska” kako bi ih u nedogled odgađao.
Dakle, šta hoće Rodoljub Drašković? Pa, opet novac! Jer više ne može prolongirati da plati dospjele poreze, a kako je virus korona prouzrokovao otežano poslovanje, zna da će iz redovnog poslovanja kompanije to biti veoma teško.
Drašković će, ukoiliko istinski želi da održi svoj biznis, ovaj put morati da posegne u vlastiti džep, a ne da pruža ruku prema budžetu. Nervozan je zbog te činjenice, drzak i bezobrazan kako zna biti, svi drugi su mu sad krivi.
Sličnu biznis strategiju kao Rodoljub Drašković pokušao je da sprovede i britanski multimilijarder Ričard Brenson kada je nedavno tražio od vlade Velike Britanije 500 miliona funti za spas avio-kompanije “Virdžin Atlantik” koja je teško pogođena prizemljenjem aviona. Odgovor vlade da potraži “alternativna rješenja i da ne računa na bužet” bio je više nego jasan – da bi morao posegnuti za novcem sa vlastitog računa.
U Britaniji, ali i sve više u Evropi i Americi, postavlja se upravo to pitanje – imaju li milijarderi ili milioneri moralno pravo tražiti da im država spašava kompanije dok su im privatni računi puni po raznim poreskim oazama. U Brensonovom slučaju javnost je toliko bila iziritirana da su ga otvoreno po društvenim mrežama prozivali da je pobjegao na privatno ostrvo i da želi da mu građani saniraju kompaniju.
Rasprava na tu temu nikako biznismenima ne idu u prilog, jer je za očekivati da će, ne samo u Britaniji, nego i drugim državama, mediji i javnost posebno pratiti poteze političara kad u pandemijskom periodu budu odlučivali kome će dati javni novac za spas kompanija.
Bugarski premijer Bojko Borisov bio je možda i najdirektniji, poručivši lokalnim biznismenima da dobro razmisle čega će se odreći prije nego šta ga nazovu za pomoć – zaposlenih radnika ili skupocjenih automobila iz garaža.
Dakle, ukoliko želi da bude veliki privrednik i biznismen, kako se predstavlja, hercegovački knez, rodoljub i vizionar, kako se sam prozova, Rodoljub Drašković bi trebao da državi plati prvo ono šta duguje, a onda da sjedne sa ostalim privrednicima kroz Privrednu komoru, udruženja ili kako već, da zajedno probaju naći rješenja koja će svima odgovarati, a ne samo njemu.
Drašković, ukoliko želi da sačuva vlastiti biznis, treba “alternativno rješenje”, odnosno da se okrene svom velikom bogatstvu koje posjeduje. Ovako, dizanjem tenzija po medijima i najavama nekakve “bune protiv dahija”, pokazuje da nije ništa drugo, do jedan samoživ i egoističan čovjek kojem po nekom nepisanom pravilu svi trebaju da pomažu, od države do grada i radnika koje drži na mimimalcu.
Biti velik čovjek ne znači imati kuće, avione, jahte i milione na računu samo za sebe, već spremnost da dijeliš sa drugim i sa svojom državom kada je to najpotrebnije. Biznismeni poput Rodoljuba Draškovića to nikad neće shvatiti. Džaba mu i svi novci i titule.
(banjaluka.net)
