Robinzonu lijepo kod časnih sestara!
Milan Vuković (64), banjalučki beskućnik koga su mještani prozvali Robinzonom iz šume kod univerzitetskog kampusa, već 22 dana boravi u zajednici “Sestre Majke Tereze”.
Vuković je tokom božićnih praznika proveo 16 časova pod snijegom i krovom obrušene barake dok ga nisu spasli.
– Ima nas sedmorica i sestre su dobre prema nama. Jedna je iz Španije, druga iz Zagreba, treća iz Palestine, a četvrta iz Pakistana. Iako sam navikao na više slobode u životu, kod sestara je kao u vojsci, što valja poštovati. Ustaje se u sedam sati ujutro, kada je doručak. Poslije se može ostati ili izaći. Ali, svi se moramo vratiti do 19 časova, kada je večera – otkriva Vuković.
Prije dolaska kod “Sestara Majke Tereze” Milan je bio smješten u prihvatnoj stanici Socijalno-gerijatrijskog centra u Banjaluci.
Tiket za sreću
Slobodno vrijeme Vuković provodi u trperaziji zajednice, šetnji ili obližnjoj kladionici.
– Tamo mi je “baza”, pa mi neko kupi kafu ili da pola marke da uplatim tiket. Evo, sad sam odigrao jedan, a dobitak je 4,13 KM. Čekam. Možda i ja nešto dobijem. U svakom slučaju, hrana kod sestara je dobra. Mnogi nemaju bolje ni kod kuće. Ujutro su bijela kafa, kompot i mlijeko. Mažemo džem i margarin, a ima i čajne kobasice i salame. Za ručak budu pasulj, špagete, čorba i voće svaki dan. Kažu da će uskoro katolički Uskrs, pa će biti i pečenja. A gledanja televizije nema, pa u slobodno vrijeme kuvamo kafu, puštamo muziku i razgovaramo. Spavanje je u 22 časa. To mi odgovara jer sam naučio rano ustajati i lijegati – ističe Milan.
On navodi i da ga je nedavno zaboljela kičma, zbog čega tri dana nije mogao da se pomakne.
– Ležao sam bespomoćno u krevetu i pio tablete. Mislio sam da je gotovo. Ipak, izvukao sam se. Sada hodam sa štapom, mada me i dalje malo “zabacuje” – napominje naš sagovornik.
Težak život
On naglašava da je ponovo obišao ostatke svoje srušene barake, u kojoj je proveo 15 godina.
– Tužan prizor. Zatekao sam jedino svoju kujicu Puškicu, a o maci Leli ne znam ništa. Imao sam tamo sekundarnih sirovina: bakra, rostfraja, mesinga, željeza i aluminijuma. Imao sam i tačke, kao i novu žagu. Sve su pokupili. I tranzistor koji mi je poklonio Pero, i Titovu sliku, i članke iz novina – kaže Robinzon.
Vuković je svoju nesreću, o kojoj je ranije pisao Press, doživio 5. januara oko 22 časa, kada ga je težina krova improvizovane kolibe pod snijegom toliko pritisla da nije mogao da se pomakne. Disao je kroz rupu koju je probušio rukom, da bi ga tek sljedećeg dana oko 15 časova od sigurne smrti spasao Banjalučanin Pero Pavlović. On je odmah alarmirao prijatelje, vatrogasce, policiju i hitnu pomoć.
Inače, Vuković je rođen u Drenovi kod Prnjavora, u porodici Petrović, koja ga je kao petogodišnjaka dala na usvajanje Vukovićima iz Sremske Mitrovice u Srbiji. U tom gradu svojevremeno je kao konobar posluživao i Tita. Sa ženom od koje se rastao imao je troje djece. Kćerka Slađana je udata i živi u Prnjavoru. Drugo dvoje djece poginulo je: sina Predraga ždrijebe je ubilo kopitom, a kćerka Suzana stradala je u saobraćajnoj nesreći u Vukovaru.
(Press)
