Dokle je naše Kosovo i Metohija?
PIŠE: Filip Fićović
Situacija na Kosovu i Metohiji danas predstavlja veoma složeno pitanje sa istorijskim, kulturnim i geopolitičkim implikacijama. Srbiju obavezuje ogromno religijsko i kulturno nasleđe, njena ustavna teritorija i srpski narod koji teško živi, pogotovo južno od Ibra gde sve više trpi učestale napade Albanaca. Diplomatska borba Srbije sa limitiranim potezima prilično dugo traje, ali je činjenica da samoproglašeno Kosovo nisu priznale ni mnoge veće države članice Ujedinjenih nacija, kao i neke članice EU. Kako zbog ovoga, tako i zbog novih geopolitičkih preslagivanja na svetskoj mapi, a pre svega zbog situacije u Ukrajini, porasli su ulozi, a tako i pritisci prema Srbiji da se praktično završi priča oko kosovske nezavisnosti. Ti pritisci su uvijeni za sada u “sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine” i ko god je pročitao taj sporazum jasno je da tu najmanje ima normalizacije, a najviše tabanja puta za priznanje suvereniteta samoproglašenog Kosova.
Sa druge strane Albanci nisu postigli ono što su očekivali u ovom periodu od 15 godina kada su jednostrano i bez referenduma proglasili nezavisnost Kosova. Osim priznanja i podrške SAD-a i nekoliko zapadnih zemalja, koje su iskoristile svoj položaj i lobirale da se taj broj poveća, suštinski nije ništa postignuto na izgradnji funkcionalne države. Samoproglašeno Kosovo i dalje nije članica brojnih međunarodnih organizacija, kao ni Ujedinjenih nacija, a unutrašnji politički i ekonomski problemi, kao i veliki odlazak albanskog stanovništva predstavljaju izazove za koje nema ršenja.
Upravo pitanje Kosova i Metohije je jedno od pitanja koje predstavlja kamen spoticanja među državama stalnim članicama Savjeta bezbjednosti UN, jer su i Rusija i Kina nedvosmisleno na strani Srbije.
U ovakvoj situaciji postavlja se pitanje šta je to zapravo Srbiji preostalo? Jasno je naime da druge države uzurpaciju i ovakvo jednostrano cepanje svoje teritorije vojno rješavaju, što je Jugoslavija pokušala 1999. godine, ali nažalost nije uspela, jer je na stranu albanskih terorista iz UČK stao čitav NATO savez, koji praktično tu stranu drži i danas. S obzirom da Srbija danas nije u mogućnosti da to pitanje reši vojno, a očigledno ni politički, niti ekonomski, jer se bori sa brojnim unutrašnjim izazovima i ekonomskim problemima. Sa druge strane postavlja se otvoreno pitanje da li je moguće obezbjediti da Srbima na Kosovu i Metohiji životi ne budu ugroženi, ako Srbija nema vojne, ekonomske i političke poluge kojima to može ostvariti. Svakako ono što je bitno i krucijalno jeste da Srbija ne potpiše priznanje Kosova kao takvoga, jer onog momenta kada se to desi, pitanje Kosova i Metohije je rešeno za sva vremena. U suprotnom, Srbija zadržava svoje pravo na svoj deo teritorije koja je okupirana onoliko koliko je god to potrebno u budućnosti, a jasno je da se u geopolitičkoj sferi menjaju određene prilike. Ukoliko se složimo da smo izgubili Kosovo i Metohiju i ukoliko to pitpišemo, tada ćemo to zaista i izgubiti, i ne samo to, već će ova generacija Srba da oduzme nekoj drugoj generaciji mogućnost da to pitanje nekad ponovo reši u korist Srbije. Prema tome, dokle god ostajemo na pozicijama vere da je Kosovo i Metohija naša sveta zemlja, dotle će ono i zaista biti naše.
