Uzdrmana Putinova stabilnost
PIŠE: Boško Jakšić
U petominutnom vanrednom obraćanju naciji, kada se još nije znalo kakav će biti epilog poziva na pobunu vlasnika privatne vojske „Vagner”, smrknuti Vladimir Putin je situaciju uporedio sa revolucijom u Rusiji usred Prvog svetskog rata 1917.
„Intrige, prepucavanja i politikanstvo iza leđa armije i nacije pretvorile su se u najveći potres, uništenje vojske i raspad države i gubitak ogromnih teritorija, što je na kraju dovelo do tragedije građanskog rata.”
Da li je time u dramatičnim časovima novije ruske istorije i svoje dvodecenijske vlasti Putin javno priznao da država i njen politički i vojni establišment nisu monolit, kako je čuvajući tajnovitost odnosa u vrhovima uveravao duže od dve decenije?
Ako je Rusija u rukama Vladimira Lenjina hvatala pobedu iz ralja poraza, onda je Putin više ličio na cara Nikolaja Drugog – što baš nije inspirišući primer ruskom narodu. Postoji još jedna sličnost sa vremenom Prvog svetskog rata koju Putin nije pomenuo: korupcija i nekompetentnost armijskih vrhova.
Bio je to glavni povod besa vlasnika „Vagnera” Jevgenija Prigožina, koji je svojim borcima problematične prošlosti pokušavao da pruži zaštitu tvrdeći da vrh vojske u Moskvi želi da ih uništi.
„Vagnerov” marš uzdrmao je kredibilitet i legitimitet šefa Kremlja, koji je znao da menja generale koji mu nisu donosili pobedu ali nije znao šta da radi sa komandantom plaćenika čije su snage ratnu sreću na istoku Ukrajine okrenule na rusku stranu.
Vladine snage povukle su se sa ulica Moskve pošto je pokret kolona plaćenika prema prestonici prekinut usred noći, ali je trajno oštetio reputaciju lidera koji nemilosrdno kažnjava svakog ko ospori njegov autoritet. Prigožin je pozivom na vojnu pobunu učinio upravo to, iako njegova meta nije bio predsednik već ministar odbrane Sregej Šojgu i načelnik Generalštaba Valerij Gerasimov.
Agresija je razbila mit o nepobedivosti ruske vojske i razotkrila mnoge greške u planiranju i izvođenju borbenih dejstava. Prigožin se odvažio da dvojici generala u lice saspe da su nesposobni. Pobuna 25.000 plaćenika razobličila je ranjivost autokratske vlasti i načela predsednikov ugled među Rusima, uključujući i one koji podržavaju invaziju uvereni da Zapad želi da uništi njihovu domovinu.
Putin je svog doskorašnjeg štićenika nazvao „izdajnikom” kome treba suditi. Samo nekoliko sati posle – kada su „Vagnerove” kolone dospele na 200 kilometara od Moskve – prihvatio je da on i njegovi borci pređu u Belorusiju, gde će biti potpuno slobodni. Ukoliko Putin nije u stanju da kontroliše privatnu vojsku u čijem je stvaranju 2014. učestvovao, onda to znači da puca oklop koji je dve decenije kovao.
Kompromis nije karakteristika autokrata, a to što je Putin popustio prvi je vidljivi znak da nema punu kontrolu nad ljudima i događajima kako se pretpostavljalo. Prigožin je uspeo u nečemu što je po ocenama političkih eksperata bilo gotovo nemoguće: suočio je Putina sa izazovima iznutra, iz Rusije.
Mnogo je pitanja na koja se nestrpljivo čekaju odgovori. Zašto Putin nije posredovao već je sporazum prepustio Aleksandru Lukašenku? Šta će raditi Prigožin u beloruskom egzilu? Da li će Putin promeniti armijski vrh? Da li očigledne podele u armiji na „terence” i „salonce” mogu da se preliju u ešalone politike?
Teško da ćemo saznati uskoro, ako ikada, ali nema garancija da neki novi Prigožin ponovo ne zapreti Kremlju. Putin je munjevito uklonio bilborde „Vagnera” koji su pozivali „Pridružite se pobednicima”, ali pobunjenički tenkovi na ulicama Rostova su svedočanstvo podela koje neodoljivo podsećaju na dane pobune s jeseni 1993. i razaranja Belog doma, sedišta Vrhovnog sovjeta u vreme Borisa Jeljcina.
Drugi rat u Čečeniji 1999–2000. omogućio je Putinu da konsoliduje svoju vlast zasnovanu na obnovi nacionalnog ponosa, promociji patriotizma, dilova sa tajkunima i terorisanja opozicije koja je danas ili u inostranstvu ili u zatvoru.
Rat u Ukrajini nije mnogo oštetio imidž predsednika u narodu iako je malo šta išlo po njegovom planu a milion ljudi je pobeglo iz Rusije. On i danas izbegava da definiše šta za njega znači uspeh u konfliktu koji po svaku cenu pokušava da poredi sa pobedom u velikom otadžbinskom ratu pre 78 godina.
Putinova formula je podeli pa vladaj. Poslednjih godina marginalizovao je Lavrova i, militarizujući rusko društvo, promovisao drugog Sergeja – Šojgua. Onda je ministra odbrane prepustio Prigožinu i njegovim kritikama korupcije generala koji sede po kabinetima od mahagonija.
Šef Kremlja je mesecima tolerisao, moguće i ohrabrivao ovaj konflikt sa pozicija arbitra. U maju je čestitao Prigožinu zauzimanje grada Bahmuta. Koju nedelju kasnije podržao je Ministarstvo odbrane koje je plaćenicima ponudilo da potpišu ugovore sa regularnom vojskom do 1. jula. Moguće je da je Prigožin krenuo u akciju jer je taj rok video kao opasnost za kontrolu nad svojim snagama.
Taktika „podeli pa vladaj” uspeva samo kada lider ima neupitnu moć i dok rivalske frakcije nemaju snagu da postanu nezavisne. Činjenica da je Prigožin posredno osporio Putina, poručivši mu da greši što ga je nazvao izdajnikom, svedoči da Putinu izmiče moć.
Prigožin ponovo nije propustio priliku da osramoti vrhovnu komandu: kako to da je vagnerovcima trebalo šest meseci da od Ukrajinaca preuzmu Bahmut, a samo šest sati da pod svoju kontrolu stave veliki ruski komandni centar u Rostovu?
Putin i dalje uživa veliku podršku javnosti, ali to mogu da budu varljivi rezultati ruskih ispitivanja u zemlji u kojoj kazna od 15 godina zatvora preti onome ko „javno i namerno širi lažne informacije o aktivnostima ruskih oružanih snaga”.
Indikativno je da Putin ima snažnu podršku starijih, seoskih stanovnika, manje obrazovanih i siromašnijih, ali ne i mlađih, urbanih, obrazovanijih i imućnijih. Šire se antiratni protesti bez obzira što je režim pohapsio gotovo 20.000 demonstranata. Putin gubi budućnost.
Kako će reagovati silovici, uži krug Putinovih saradnika, koji su svesni Putinove ranjivosti? Nezadovoljni su oligarsi koje ne zanima sudbina zemlje već isključivo gubitak profita. Tvrdi nacionalisti ne praštaju Putinu što nije odlučnije komandovao ratom koristeći savremenija i ubojitija borbena sredstva.
Monolitu vlasti, i zemlje, prete pritajeni separatistički pokreti u više oblasti i republika – od Dagestana i Čečenije do Arhangelska i Novosibirska – gde potajno sanjaju o referendumima za izlazak iz Ruske Federacije. Velike kompanije poput „Gasproma” stvaraju privatne vojske koje bi ih branile u trenucima mogućeg haosa.
Prigožinova pobuna korodirala je reputaciju predsednika koji će morati da nastavi da živi pod senkom militantnog vlasnika plaćeničke kompanije koga je stvorio. Diktatori ne vole da im se ovakve stvari događaju, a ako se već dogode imaju spreman recept: pojačaju represiju kako se ne bi ponovilo da im izmakne kontrola.
Gotovo je izvesno da će Putin sačuvati vlast, ali će morati da bude obazriviji, verovatno i brutalniji prema svakome ko bi mogao da mu zapreti. Zato bi mogao da bude zahvalan Prigožinu.
(politika.rs)
Oznake: Vladimir Putin
