Šta je nama Novak Đoković?
Foto: Screenshot/Youtube
Piše: Radoman Kanjevac
Podugačak je spisak razloga zbog kojih se u Srbiji pobede Novaka Đokovića slave kao državni praznici. To je čovek potpuno različit od današnjeg vremena, veliki borac koji veruje u pravdu, poštenje i čast.
Kad je zvezda Novaka Đokovića zasijala na planetarnom sportskom nebu Srbija je bila zemlja poražena u ratovima u kojima nije učestvovala, iscrpljena ekonomskim sankcijama i, kao i većina drugih siromašnih društava, zbunjena tehnološkom revolucijom. Prvi uspesi tog nejakog, mršavog dečaka činili su nam se u prvi mah kao slučajan splet okolnosti i bljesak još jednog od onih talenata koji će se, kakav je kod nas već ustaljeni običaj, ugasiti nakon prvih velikih iskušenja.
Već u prvim njegovim mečevima, međutim, videlo se da taj dečak ima ono što većini našeg površnog i nestrpljivog sveta nedostaje: istrajnost, upornost i ozbiljnost, u trenucima koji zahtevaju najveću odgovornost. Operisan od naše slovenske patetike i balkanske malodušnosti on je od najranijeg detinjstva pokazivao ozbiljnost i veru u sebe, koja nam je toliko puta nedostajala za vrhunske rezultate.
U Srbiji na početku veka, u kojoj se sve, uključujući i nacionalno dostojanstvo, prodavalo ispod cene, svaka njegova pobeda bila je poput leka koji vraća zdravlje i kratkotrajan normalan život u naše balkanske poražene duše. Nakon decenije u kojoj je sve izgledalo kao ružan san, Đokovićeve pobede činile su nam se kao povratak u stvarnost, najava boljih dana i mala uteha za patnje koje smo, malo sopstvenom malo tuđom krivicom, preživeli po ko zna koji put u samo jednom veku.
I dok smo, poput papagaja, ponavljali da želimo da živimo „kao sav normalan svet”, Novak Đoković je bio jedini proizvod koji smo, u godinama prvobitne akumulacije sumnjivo stečenog kapitala, mogli da ponudimo svetu.
Važnije od sporta
Novak Đoković, taj neverovatan skup vrlina o kojima sanjaju milioni roditelja širom sveta, sportista koji uspeva da pobeđuje i da ostane čovek, zapravo nikad nije bio dete. Od trenutka kad je kao pionir izjavio u jednoj televizijskoj emisiji da želi da bude broj jedan u svetskom tenisu, preko treninga na kome je Nikoli Piliću, kao dvanaestogodišnji dečak, rekao da neće da kasni sa treningom kako ne bi „doveo u pitanje svoju karijeru”, do pobede na turniru u Rimu, nakon koje je, u vreme onih velikih poplava, na objektiv televizijske kamere napisao „Ovo je za Srbiju i Bosnu”, uvek je bio na visini svog zadatka, ozbiljan i odgovoran.
Kao što je na terenu najčešće zadivljujuće usredsređen na igru, tako je van terena skoncentrisan na svaku svoju izjavu ili postupak. Ne postoji sportista koji je izgovorio toliko biranih reči o svojim suparnicima, niti smo čuli tračak zlobe ili pakosti u bilo kojoj njegovoj izjavi o Nadalu, Federeru, Alkarasu ili nekom drugom velikom teniseru.
Đokovićeve analize sopstvenih slabosti i protivnikovih kvaliteta nakon mečeva toliko su tačne, precizne i istinoljubive da se ponekad čini da je razloge pobede ili poraza bolje čuti od samog Đokovića nego od sportskih komentatora koji su plaćeni za tu analizu.
Taj realan, balansiran odnos prema svemu i retka, nesvakidašnja istinoljubivost najbolje se, naravno, vide na terenu. I u trenucima najveće igračke krize, dok je ljut na sebe što ne igra bolje, Đoković će pozdraviti dobar potez protivnika, demonstrirajući najbolje osobine vrhunskog sportiste i uverenje da postoje vrednosti koje su važnije od sportskog rezultata.
Kad Novak Đoković, u meču protiv Tonija Robreda, ispravlja sudijsku grešku i daje protivniku poen na sopstvenu štetu, čak i onaj ko, poput potpisnika ovih redova, nije preterani ljubitelj gusala, morao bi se u času tog uzvišenog čina upitati da li je taj postupak samo odraz dobrog porodičnog vaspitanja ili neki zakasneli odjek arhetipskih pouka iz epske narodne poezije, koje Srbe i dan danas obavezuju više nego pisani zakoni.
Taj Beograđanin sa Kosova, koji nosi ime staroga hajduka koji je „bio kadar stići i uteći i na strašnu mjestu postojati”, takvim postupkom, poručuje milionskom TV auditorijumu, isto što i majka Jevrosima svome sinu Kraljeviću Marku u pesmi „Uroš i Mrnjavčevići”: „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu”.
U jednom vremenu koje na svakom koraku pokazuje gramzivost, nemoral i nepoštenje Novak Đoković, iz meča u meč, sa turnira u turnir, ovakvim potezima vraća veru u ljude, u moral i sportski duh. A nama, njegovim savremenicima i sunarodnicima, ostalo je samo da se zapitamo da li bismo i mi, u sličnoj situaciji, učinili isto.
Više od igre
Fascinantno je koliko je Đoković, nakon dve decenije uspeha, zadržao u sebi potrebu za usavršavanjem i, u isto vreme, jednu iskonsku, dečačku strast za igrom. U najdramatičnijim trenucima Novakovih mečeva, punim raznovrsnosti i iznenađenja, uprkos drami i rezultatskoj neizvesnosti, u njemu još možemo videti onog učenika Jelene Genčić, kome je strast za igrom i zabavom važnija od svega.
Za razliku od Rafaela Nadala, kod koga je sve na terenu proizvod nekog napora, Rodžera Federera, koji je demonstrirao savršenstvo u pedantnosti i Endija Marija, kod koga je sve na nervnoj bazi, Novak Đoković u svakom meču vidi priliku za nadigravanje i neki mali šou. Međutim, čak i u trenucima kad se poigrava sa sopstvenim protivnikom, njegov odnos prema igri je takav da ni u jednom trenutku nećete osetiti ni potcenjivanje protivnika ni igre. To je čovek koji će na velikoj pozornici teniskog terena svoju ulogu, sa maksimalnom posvećenošću, uvek odigrati do kraja.
Šale koje Đoković zbija na dobrotvornim, humanitarnim priredbama, duhovitosti, imitacije, tvitovi i postovi predstavljaju pre svega pokušaj jednog vrhunskog sportiste da sačuva u sebi normalnost, koja najčešće ne stanuje pod svetlima reflektora. Ta prividna opuštenost i potreba da se i na terenu i van njega unese u život malo mašte i raznovrsnosti, predstavlja neprocenjivi, dragoceni trag ljudskosti u čoveku.
Ono što njega razlikuje i izdvaja iz gomile drugih tenisera je upravo ta normalnost, tako posebna i upadljiva u ovom obezdušenom svetu koji čini sve da od sportiste napravi mašinu. Iznenađujući publiku povremenim šou programima on zapravo relaksira sopstvenu poziciju, svestan da svako propadanje počinje u trenutku kad sebe počinješ da shvataš previše ozbiljno.
Posebna je priča takozvani društveni angažman Novaka Đokovića. Za razliku od većine drugih sportista, koji su insistirali na individualizmu i bežali od svake vrste angažmana koji nije programiran u svetskim sportskim centrima moći Đoković je, precizno mereći svaku svoju reč ili postupak, od početka svoje karijere pokazivao želju da, u skladu sa sopstvenim mogućnostima, pomogne svakome kome bi njegova pomoć mogla da bude od koristi. Osnovao je fondaciju, organizovao donatorske večeri, koristio društvene mreže da pošalje poruku podrške i ohrabrenja.
Nije teško zaključiti da Đoković upravo u tim vansportskim, humanitarnim, sasvim ljudskim razlozima nalazi motiv za vrhunske rezultate, u času kad je, nakon tolikih uspeha, sve teže naći podsticaj za novi iskorak. To je samo jedan od razloga što je Novak Đoković u Srbiji odavno više od sportiste, čovek sa kojim se identifikuje čitava jedna nacija, od najmanjih polaznika teniskih škola i kurseva, koji u Novaku vide sopstvenog idola, do penzionera koji u njemu vide nešto od uzvišenosti i čestitosti nekadašnjeg, davno prošlog vremena.
Naši mali narodi
Uprkos tome, Novak Đoković se nikad nije primio na jeftini patriotizam. Kad je oficijelni spiker, pred uručenje pehara na turniru u Indijanapolisu, izgovorio: „Novak Đoković, Hrvatska” – sintagmu koja bi predstavljala doživotnu uvredu za svakog istinskog nacionalistu – on je, na iznenađenje milionskog auditorijuma, rekao da mora da ispravi tu grešku, iako su „Hrvati i Srbi isto”, shvatajući da među našim malim balkanskim narodima, iz daleke američke perspektive, nema neke velike razlike.
S druge strane, u času svojih najvećih uspeha i pratećih počasti, svestan koliko velike sportske pobede znače njegovom malom narodu, pre nego što se popne na pobedničko postolje, Đoković nikad ne zaboravi da nekim simboličnim, makar i najmanjim gestom, pozdravi svoju zemlju i svoj narod, milione osiromašenih građana kojima je ta pobeda bila možda jedina istinska radost u teškim tranzicionim godinama.
Čitav bi se jedan novinski tekst mogao napisati samo o tim gestovima, od posebnog pozdrava našim navijačima do kačketa sa nacionalnom zastavom, koji brojnim Đokovićevim inostranim fanovima ne znače mnogo, ali u Srbiji znače sve.
Njegov uspon poklopio se sa sunovratom polusveta u kome su mladi ljudi nekoliko decenija videli oličenje snova i lakog uspeha. Nikad ga nismo videli u lošem društvu, nije dozvolio da ga jednokratno upotrebi nijedan političar, niti je padao na flertovanja jeftinih pevačica u još jeftinijim tabloidima. Taj čovek koji vraća veru u ljude i sportista koji vraća veru u uspehe vratio je sjaj srpskoj zastavi i postao pozitivan primer u času kad je svaka druga vest o nama bila negativna.
To je samo najkraći spisak razloga zbog kojih se u Srbiji pobede Novaka Đokovića slave kao državni praznici, a jutra nakon poraza pretvaraju u male dane žalosti. To su i razlozi zbog kojih se u našoj javnosti, bez imalo preterivanja, veruje da postoje sportisti koji su dobri ljudi, ljudi koji su dobri sportisti i – Novak Đoković. To su, konačno, i razlozi zbog kojih je taj čovek, koji se u današnje vreme doima poput antičkih heroja, taj veliki borac koji veruje u pravdu, poštenje i čast, tako različit od vremena u kome živimo.
(RTS OKO/Novi Standard)
