Jerusalim post: Radikalizacija muslimana u BiH

Sarajevo je prestonica uspomena. Uspomena na građanski rat koji je pre 30 godina potopio novoosnovanu državu Bosnu i Hercegovinu (BiH) u krvoproliće i razaranje.

Sarajevo, federalna prestonica BiH i današnja letnja turistička atrakcija za mnoge Evropljane i posetioce sa Bliskog Istoka, nudi brojne muzeje, postavke i spomenike posvećene građanskom ratu, tokom kog je ubijeno 100.000 ljudi, uglavnom bosanskih muslimana, ali i Srba i Hrvata.

Kako je najmanje 80% stanovništva Sarajeva muslimansko, ratni narativ koji se turistima servira koncentrisan je na ono što muslimanska strana smatra genocidom koji je nad njima vršen u periodu od 1992. do 1995. godine. Aprila 2021, Skupština Kantona Sarajevo (lokalno zakonodavno telo) odlučila je da se suoči sa još jednom mračnom epizodom lokalne istorije usvajajući rezoluciju za uspostavljanje Muzeja Holokausta u prestonici.

Svest o uništenju drevne jevrejske zajednice u savremenoj BiH tokom Drugog svetskog rata prilično je ograničena. Sarajevski Muzej Holokausta osnovan je kako bi se popunile praznine o ovoj temi. Međutim, jula 2022. godine je tadašnji predsednik kantona Sarajevo Edin Forto, lider liberalno-socijalne Naše stranke, a sada i ministar komunikacija i saobraćaja u federalnoj vladi, izjavio da „muzej neće biti posvećen jedino patnji Jevreja“.

„Moja ideja jeste da transformišemo jednu od nefunkcionalnih sinagoga u gradu – tačnije sinagogu Il kal di la Bilava – u Muzej Holokausta“, rekao je jevrejski bosanski istoričar dr Eli Tauber, koji je pokrenuo projekat. „Sve strane se slažu sa idejom, pa smo počeli da radimo na njoj. Dobili smo finansije od EU. (…) Međutim, postoje mnoge komplikacije. Neki ljudi su živeli u prizemlju bivše sinagoge, na primer. Postigli smo dogovor da ih preselimo negde drugde“.

Sve je povezano

„Sada svi čekamo da vidimo šta će se desiti u ratu u Gazi. Sve je povezano. Mi ovde imamo jake veze sa muslimanima, nemamo probleme sa njima. Međutim, u ovom momentu je previše smrti u Gazi. Tako se suočavamo sa problemom: kako da gradimo Muzej Holokausta ovde u takvom trenutku? U razgovorima sa Uneskom i drugim organizacijama, odlučili smo da bi najbolje bilo da sačekamo sa muzejom i nastavimo jednom kada se situacija primiri.“

„Za to vreme, osnovali smo Jevrejski arhiv u Sarajevu“, istakao je dr Tauber. „Ovde smo počeli da sakupljamo dokumenta i fotografije iz čitave Bosne, kao i iz arhiva u Beogradu, Zagrebu, Beču i Izraelu, na temu Jevreja u Bosni i onoga što im se desilo tokom Holokausta“.

„Još uvek postoje ljudi koji ne znaju da se Holokaust takođe i ovde dogodio. Situacija je ovde bila drugačija nego u Grčkoj, pošto su mnogi Jevreji uspeli da napuste Sarajevo i odu u Mostar na jugu, pa odatle da se sklone u zonu jadranske obale koja je bila pod italijanskom okupacijom.“ „Većina ih je živela na ostrvu Rab, a odatle su se pridruživali partizanima. Stvorili su jevrejski partizanski bataljon od oko 400 ljudi. Godine 1943, bio je to prvi jevrejski partizanski bataljon na svetu.“

„Napisao sam knjigu o Holokaustu u Bosni, tako da imamo dobru informativnu osnovu za muzej. Sarajevski Jevrejski arhiv podeljen je na tri sekcije: period osmanske vladavine, doba austrijskog carstva i period Drugog svetskog rata i Holokausta“.

Tauber je rođen 1950. godine u komunističkoj Jugoslaviji. Većina njegove familije preživela je Holokaust bekstvom iz Sarajeva u Mostar, a odatle na ostrvo Hvar (današnja Hrvatska), gde su ih strpali u koncentracioni logor koji su Italijani sagradili na Rabu. U njegovoj kancelariji pri sarajevskom Jevrejskom arhivu, dve stare fotografije prikazuju njegovu porodicu kao izbeglice na Hvaru.

„Moj ujak je bio partizan i poginuo je tokom rata. Moji baba i deda sa sefardske strane ubijeni su u koncentracionom logoru Jasenovac“, objašnjava Tauber. „Oko 10 odsto Jevreja u Srbiji preživelo je Holokaust, dok je u Bosni preživelo oko 30 odsto. Oko 10.000 bosanskih Jevreja ubijeno je. Većina su bili Sefardi. Ubijani su oni koji su upućivani u Jasenovac, Aušvic, Bergen-Belsen i Mathauzen“.

Jednom kada Muzej Holokausta bude otvoren, hoće li se baviti delikatnim pitanjem toga kako su lokalne zajednice – Hrvati i Muslimani – sarađivali sa nacistima? Hoće li pokazati čuvene fotografije jerusalimskog muftije, Hadž Amina al Huseinija u obilasku paravojne SS divizije „Handžar“?

„Nisam siguran da postoje delovi lokalnog stanovništva koji nisu voljni da govore o svojoj ulozi u Holokaustu“, rekao je Tauber oprezno. „Sve zajednice rade sa nama. Voljne su da nam predaju svoju istorijsku građu. Pokušavamo da prikupimo svu postojeću građu u ovom arhivu. Nismo počeli da radimo na pitanju kolaboracije sa nacistima.“

„Fotografije jerusalimskog muftije i bosanskih SS vojnika nemaju nikakve veze sa Holokaustom. Al Huseini je došao ovde i regrutovao za nemačku vojsku prost svet iz istočne Bosne. Neki od njih su tokom rata poginuli na Istočnom frontu, u borbama sa Rusima. Moglo bi se reći da nisu učestvovali u Holokaustu. Možda su muslimanski esesovci ubili neke Jevreje, ali ne zbog antisemitizma.“

„U jednoj od mojih knjiga, pisao sam o pravednicima među narodima iz Bosne („Pravedni među narodima“ je počasni termin koji Država Izrael koristi za nejevreje koji su tokom Holokausta spasavali Jevreje od nacističkog progona, prim. prev). Za sada je pronađeno njih 54 (mada Jad Vašem navodi svega 49). No, ima više bosanskih pravednika. Mnogi od njih ubijeni su tokom rata, a nema svedoka koji mogu da potvrde ko ih je spasavao“.

Zaustavljanje projekta izgradnje sarajevskog Muzeja Holokausta usled rata u Gazi otkriva veoma problematičnu realnost: Sarajevo i muslimanski delovi BiH sve više postaju evropski bastion podrške Hamasu i palestinskoj oružanoj borbi protiv Izraela, koja se vodi od 7. oktobra.

Iako je predsedavajuća iz redova hrvatskog naroda pri Savetu ministara Bosne i Hercegovine Borjana Krišto osudila napad Hamasa, nazivajući ga „nepravednim i brutalnim“, te je iskazala podršku Izraelu, ministar spoljnih poslova Elmedin Konaković je uz osudu Hamasa dodao i kako „nikada nije krio svoju podršku narodu i vladi Palestine da zadrže i zaštite teritorije na kojim žive, boreći se za suverenitet i teritorijalni integritet svoje zemlje, te štiteći svoje bogomolje koje su od velikog značaja za muslimanske vernike iz celog sveta“.

Dana 22. oktobra, hiljade ljudi učestvovalo je na propalestinskim demonstracijama u Sarajevu, tokom čega su pravljene paralele između užasa građanskog rata u Bosni – uglavnom srebreničkog masakra iz 1995. godine u kojem je srpska paravojska pogubila oko 8000 muslimanskih muškaraca – i situacije u Gazi. Dva međunarodna suda definisala su srebrenički masakr kao „genocid“. Demonstranti oktobarskog protesta skandirali su „genocid, genocid“. Veliki baner poručivao je: „Juče Srebrenica, danas Gaza“.

Sarajevo i Gaza

Gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić govorila je o sličnostima opsade Sarajeva i životnih uslova stanovništva Gaze. U intervjuu za radio, izjavila je kako je licemerno osuđivati napad Hamasa na Izrael, bez osuda za sve ono što se dogodilo pre njega. Komentari o „genocidu“ u Gazi mogu se pronaći i u Muzeju genocida u Sarajevu, koji je posvećen godinama građanskog rata, na grafitima širom Sarajeva, te na fudbalskim utakmicama FK Sarajevo.

Na utakmici iz jula, hiljade bosanskih navijača mahalo je palestinskim zastavama, držalo veliki barjak sa „cvetom Srebrenice“ i dugački baner sa porukom „Pamtite genocid u Srebrenici, zaustavite genocid u Gazi“. Ispred iranskog kulturnog centra koji se nalazi u srcu Sarajeva, redovno se održavaju protesti na temu „zaustavite genocid u Gazi“. Iran i Turska raspiruju antiizraelski sentiment među muslimanskom populacijom BiH.

Poređenja između „genocida“ u Srebrenici sa situacijom u Gazi, otvorilo je put za povezivanje Srebrenice i Gaze sa Holokaustom. Tokom januarskog Međunarodnog dana sećanja na Holokaust, zajednički muslimansko-jevrejski događaj „Inicijative za mir i sećanje“ održan je u Srebrenici.

Iza ove inicijative bili su veliki muftija BiH Husein Kavazović i jevrejsko-američki advokat i bivši potpredsednik Svetskog jevrejskog kongresa, Menahem Rozensaft. Rozensaft je, kao sin roditelja koji su preživeli Holokaust i koji je rođen 1948. godine u Bergen-Belsenu, imao ključnu ulogu u mobilizaciji Svetskog jevrejskog kongresa kako bi se masakr u Srebrenici okvalifikovao kao genocid i kako bi svaki pokušaj poricanja genocidne prirode ovog ratnog zločina bio osuđen.

Osnivački dokument ove inicijative, potpisan od strane muftije i Rozensafta u prisustvu nekih od predstravnika bosansko-hercegovačke jevrejske zajednice, počinje sledećim rečima:

„U svetu u kojem još uvek čujemo odjeke Holokausta i bosanskog srebreničkog genocida, mi, učesnici srebreničke muslimansko-jevrejske inicijative za mir i sećanje, okupili smo se kako bismo utabali stazu pomirenja, uzajamnog poštovanja i aktivne izgradnje mira“.

Održavanje zajedničkog događaja na tako simboličan dan snažno je kritikovano od strane lokalne jevrejske zajednice, naročito u svetlu još jedne kontroverzne zajedničke izjave, koja je objavljena nekoliko nedelja nakon 7. oktobra, od strane predsednika Kongresa bošnjačkih intelektualaca, Emira Zlatara i direktora Jevrejskog kulturnog društva „La Benevolencija“, Vladimira Andrlea. U saopštenju, obojica kažu: „Neophodno je napraviti jasnu razliku između vojno-političkog establišmenta Države Izrael i jevrejskog naroda. Danas se sličan scenario onom koji smo videli u Sarajevu i BiH odvija u Gazi, pa nikoga ne treba da iznenađuje što se danas dmeokratski svet svrstava uz palestinski narod“.

Rezolucija o Srebrenici

Dana 23. maja, Generalna skupština UN usvojila je rezoluciju o „genocidu“ u Srebrenici, određujući 11. jul – dan kada je masakr otpočeo – kao međunarodni dan sećanja. Nemačka i Ruanda su inicirale rezoluciju, a usvojila je većina sačinjena od 84 države u glasanju koje se smatra visoko politizovanim, a stvara još jednu vezu između Holokausta i Srebrenice. Izraelska delegacija bila je odsutna prilikom glasanja.

„Ne može se Holokaust porediti sa onime što se dogodilo tokom građanskog rata u Bosni, a onda i sa Gazom“, rekao je Tauber. „To su različite stvari. Ono što se dogodilo tokom Holokausta bila je tragedija za Jevreje i čitav svet. Ono što se događa u Gazi nema veze sa Holokaustom“.

„Međutim, u Bosni ljudi o tome govore kao da je genocid. No, ja ne mislim da je tako. Živim ovde među muslimanima. Mogu da razumem kako se osećaju. Iskusili su rat, iako je to bio drugačiji rat. Uvek im govorim da tokom njihovog rata niko nije došao iz Gaze da im pomaže ili ih brani. Zašto ste onda toliko propalestinski nastrojeni? Oni su muslimani i osećaju obavezu da podržavaju Palestince. Šalju hranu, lekove i odeću u Gazu. Ovde je bilo demonstracija još dok su stotine hiljada ljudi ginule u Siriji. Muslimani, Jevreji i hrišćani izlazili su na ulice Sarajeva. Sada propalestinske demonstracije organizuju muslimani.“

„Dobro je što niko ne dira jevrejsku zajednicu. Samo osuđuju Izrael, Izraelce i izraelsku politiku rata. Ne osećam bilo kakav antisemitizam. Ali ne mogu da govorim o svima. Kao istoričar govorim o našoj zajedničkoj istoriji u Bosni i onome što bi trebalo učiniti da se ova zemlja razvije. Ljudi znaju da stojim na strani Bosne i podržavam ideju da ona treba da bude država za sve svoje građane.“

Arijel Muzikant, predsednik Evropskog jevrejskog kongresa, rekao je Džeruzalem postu povodom poređenja između Holokausta, Srebrenice i situacije u Gazi sledeće: „Ne samo da to umanjuje sećanje na Šoah (hebr. „katastrofalno uništenje“, prim. prev.), odnosno masovni, industrijalizovani pokolj sa predumišljajem izvršen nad šest miliona Jevreja, nego i minimalizuje skorašnje bosansko iskustvo Srebrenice“.

„Namerni pokolj bosanskih muškaraca izvučenih iz svojih kuća radi streljanja i bacanja u masovne grobnice ne može se ni na koji način porediti sa vojnim akcijama Izraela u Gazi, koje su reakcija na invaziju na njegovu teritoriju, masakr koji je Hamas počinio nad 1200 civila i uzimanje talaca. Komparacije su neumesne, pogrešne i duboko uvredljive“.

Jakob Finci, predsednik jevrejske zajednice u BiH i bivši ambasador svoje države, preživeo je Holokaust. Bio je prvo dete rođeno u italijanskom kampu Rab 1943. godine. „Na početku Drugog svetskog rata“, rekao je Finci, „Kraljevina Jugoslavija primila je mnoge jevrejske izbeglice, uglavnom iz Nemačke i Austrije, koje su verovale da Hitler neće napadati Jugoslaviju“.

„Veliki deo Srbije i gotovo čitava današnja Bosna postale su deo Nezavisne Države Hrvatske kojom su vladale ustaše, koje su sarađivale sa Nemcima. Neki Jevreji uspeli su da pobegnu na jug zemlje, u Hercegovinu i na dalmatinsku obalu, koja je bila pod italijanskom okupacijom. Moji roditelji su pobegli iz Sarajeva u Mostar i tamo su se venčali u lokalnoj sinagogi oktobra 1942. godine.“

„Kasnije, Hitler je naterao Italijane da pokupe sve Jevreje u svojoj zoni okupacije, pa su ih premestili na ostrvo Lopud u Jadranskom moru, blizu Dubrovnika, dok su gradili veliki logor na ostrvu Rab, na severnom Jadranu. Rođen sam u tom logoru“:

„Drugi bosanski Jevreji preživeli su Holokaust boreći se zajedno sa partizanima, pošto je to bila jedina vojska koja je prihvatala Jevreje. Neki su preživeli zarobljeničke logore. Bili su mobilisani u jugoslovensku vojsku i predali su se Nemcima koji su ih odveli u logore po Nemačkoj, gde su bili prinuđeni da rade. Neki su preživeli skrivajući se kod prijatelja, rođaka i komšija“.

„Na kraju rata, mnogi su se vratili kući. Za 350 godina, bio sam prvi član porodice Finci koji se rodio izvan Sarajeva. Možda ću biti poslednji koji će biti sahranjen u Sarajevu, pošto moja deca danas žive u SAD.“ Finci takođe odbija poređenja između Holokausta, Srebrenice i Gaze.

„Nemoguće je porediti bilo šta sa Holokaustom“, ističe on, „pošto je to bio organizovani genocid, ubijanje čitavog naroda do poslednjeg, bez obzira na to da li imate preko 80 godina ili ste novorođenče. Svi su bili žrtve ovog genocida. Šest miliona Jevreja ubijeno je zato što su bili Jevreji. Nema poređenja sa tim“.

„Imate neku čudnu tužbu Južne Afrike protiv Izraela u Hagu. Druge države stale su uz Južnu Afriku, pri čemu neke sebe smatraju dobrim prijateljima Izraela. Makar tvrde da je tako“.

„Za lokalno stanovništvo, slučaj Srebrenice je bio katastrofa pošto se dogodio u jednoj nedelji. U jednoj nedelji, Srbi su pobili 8.000 nenaoružanih ljudi, označivši ih sve kao borce. Kada je Srebrenica postala mesto sećanja na ovaj zločin, rekao sam da im pristup nije dobar jer događaj obeležavaju samo kao muslimansku sahranu“.

Finci je veoma ponosan na to što nema potrebe za obezbeđenjem oko centra jevrejske zajednice, smeštenog odmah do sarajevske sinagoge. On brani svoje učešće na događaju koji je u Srebrenici održan povodom međunarodnog Dana sećanja na Holokaust.

„U Sarajevu je oko 85-90 odsto populacije muslimansko i imamo nekoliko stotina ljudi palestinskog porekla koji su došli ovde kao studenti tokom Titovog vremena, venčali se i ostali ovde. Do sada su održavali veoma pristojne propalestinske demonstracije. Izbegavaju šetnje pored sinagoga i centra zajednice. Nema grafita ili svastika na jevrejskim zgradama. Situacija je apsolutno mirna.“

„Nekoliko dana nakon što je rat otpočeo, popio sam kafu sa velikim muftijom Bosne. On je izdao saopštenje u kojem navodi da rat na Bliskom Istoku nije rat između muslimana i Jevreja, pa čak ni rat između Izraela i Palestine. To je rat između Izraela i Hamasa, koji je teroristička organizacija. Naša zajednička pozicija glasi da je svaki ljudski život važan i da se protivimo ubijanju civila na obe strane, te ubijanja treba prekinuti“.

„Onda su 27. januara Svetski jevrejski kongres i Jevrejska zajednica BiH izdali apel za mir, bez spominjanja Izraela, Palestine ili Bliskog Istoka. Bio je to poziv na mir u svetu i dobro je prihvaćen“.

„Od samog početka, bosanske vlasti kontaktirale su nas i zamolile nas da javimo ukoliko budemo imali bilo kakve probleme. Ali živimo ovde slobodno, sa otvorenim vratima i ne plašimo se. Istovremeno, u drugim evropskim gradovima ima demonstracija na kojim su česta meta lokalne jevrejske zajednice“.

Gotovo idilični pogled Fincija na položaj Jevreja u BiH ne dele drugi članovi zajednice, većina ih se plaši da iskaže svoja gledišta otvoreno, pošto to može da ugrozi njih i njihove porodice. Jedan od skromne nekolicine koja je javno oglasila svoje kritičko mišljenje je muzičar Frano Jehuda Kolonomos-Martinčević.

Jehuda je rođen 1967. u Sarajevu u braku jevrejske majke sa Hrvatom katolikom. Tokom građanskog rata preselio se u Italiju, potom u Norvešku, a potom se 10 godina kasnije vratio u svoju domovinu.

„Jedan od razloga zašto sam se vratio bio je taj što je ovdašnja jevrejska zajednica mala i ostarela“, rekao je za Post. „Imamo desetoro dece, od toga sedam sinova. Oni su budućnost zajednice. I zajednica se obradovala kada sam se vratio.“

„No, onda su počeli problemi zbog moje otvorene podrške Izraelu. Lideri zajednice smatrali su da to nije prikladno u muslimanskoj sredini. U ovoj zajednici, navikli su se na to da ih tolerišu i da rade isključivo u muslimanskoj političkoj areni. Rekao sam da moramo da razvijemo kontakte sa drugim etničkim zajednicama u BiH i da branimo Izrael tako da ljudi znaju na kojim smo pozicijama. Razumem da politički moramo biti oprezni. Ali ne smemo da okrećemo leđa Izraelu“.

„Sada kažu kako se mora praviti razlika između Jevreja i Izraela. Tokom bosanskog građanskog rata, Jevreji i članovi njihovih porodica (od kojih neki ni nisu bili Jevreji) pobegli su u Izrael, koji ih je primio i spasao. A sada govore protiv Izraela.“

„Ne osećam se bezbedno ovde. Dobijam pretnje. Zajednica kaže da je to moj problem jer podržavam Izrael. Ako treba da se plašim zbog toga, onda nešto ovde veoma nije u redu. Ne mrzim muslimane. Radi se o zalaganju za svoj identitet, a ne o guranju prsta u oko muslimanima“.

Kolonomos-Martinčević planira da predstavi svoju kandidaturu na predstojećim izborima za predsednika zajednice. Ističe da će to učiniti za svoju decu i Izrael. Nekih 167 članova porodice njegove majke, Kolonomosa, ubijeno je u Holokaustu.

„Moju familiju su slali u logore smrti iz Bitolja (današnja Severna Makedonija). Moja majka je uspela da se sakrije u šumama. Njen otac bio je policajac. Moja baba, sestra moje majke i dva njena brata bili su ubijeni.“

Poređenje je oblik šizofrenije

„Poređenje između Holokausta i Srebrenice je oblik šizofrenije. Srebrenica je bila čist ratni zločin. Finci kaže da svi Jevreji u BiH smatraju da je u Srebrenici bio genocid, ali to nije istina. Zajednica u Sarajevu zaista jeste glavna jevrejska zajednica u Bosni. Ali postoje i druge u nemuslimanskim sredinama koje gaje drugačija gledišta.“

„Sada u Bosni spremaju zakon koji će kriminalizovati svakoga ko se usudi da kaže da u Srebrenici nije bio genocid. Postoji očigledno nastojanje da se Holokaust i Srebrenica stave na isti nivo, kako bi mogli da optužuju Srbe za drugi Holokaust.“

„Ovdašnji muslimani su isti kao Palestinci koji su protiv Izraela. Uvek su drugi krivi, a oni glume žrtve. Niko ne pokušava da otkrije šta se zaista događalo oko Srebrenice. Nekih 3.500 Srba je tamo ubijeno. Jedan od moje polubraće je među njima. Muslimanske snage pod komandom Nasera Orića harale su po srpskim gradovima i selima, ubijajući stanovnike, a onda bi se vraćali nazad u Srebrenicu koja je bila zaštićena zona pod kontrolom UN.“

„Mnogo je tačaka poređenja Srebrenice i 7. oktobra. Srpska vojska reagovala je na uzastopne napade, doduše na veoma okrutan način prema civilnom stanovništvu što ne mogu da opravdam.“

Još jedan istaknuti član Sarajevske jevrejske zajednice, koji nam se obratio pod uslovom anonimnosti, upozorava da su muslimani u Bosni prošli kroz proces radikalizacije koji se ogleda i u njihovim stavovima povodom rata u Gazi.

„Ne treba da se plašite onoga što će se desiti u Bosni. Treba da se plašite onoga što već postoji u Bosni“, rekao je za Post. „Tokom bosanskog građanskog rata, bili smo svedoci toga kako su muslimanski mudžahedini dejstvovali na načine koji su se ponovili 7. oktobra u Izraelu – obezglavljujući i spaljujući Srbe i Hrvate.“

„Ono što se dogodilo u Srebrenici takođe me podseća na 7. oktobar. Muslimanski borci su izašli iz ovog grada, napali Srbe, silovali žene, ubijali, spaljivali i obezglavljivali ljude. Onda kada su Srbi uzvratili i osvetili se, ovo je postao genocid, iako Srbi nisu imali genocidne namere“.

„Metode borbe bošnjačkih mudžahedina bile su veoma slične onima koje koriste muslimani u Gazi: i u Sarajevu su pucali iz obdaništa, škola i bolnica. Jednom kada bi druga strana reagovala, muslimani bi pokazivali tela dece i žena koji su poginuli“.

„Čitava ideja bosanske muslimanske nacije asocira na stvaranje palestinske nacije. Pre 1991. godine, Bošnjaci su bili prosto muslimani bez nacionalnog identiteta, za razliku od Srba i Hrvata. Odjednom, Bosna nekako pripada muslimanima, a svi ostali treba da odu. Devedesetih su se mnogi muslimani osećali kao deo Zapada. Sada 95 odsto njih oseća potpunu solidarnost sa muslimanskim svetom. To je emotivna solidarnost. Ako se negde u svetu dešava sukob u kojem učestvuju muslimani, Bošnjaci će uvek biti na strani tih muslimana. Nije bitno da li su to Azerbejdžan ili Palestina.“

„Rođen sam i odrastao u Sarajevu sa muslimanima i Hrvatima“, kaže ovaj član zajednice. „Nakon 7. oktobra, samo jedan muslimanski prijatelj je javno iskazao solidarnost sa mnom. Poneko od njih mi je poslao i koju privatnu poruku. Pitaju za mene, ne za Izrael. Većina mojih drugih prijatelja svakog jutra na društvenim mrežama kači slike palestinske dece iz Gaze.“

„To ne znači da su svi oni postali religiozni ili da će da uzmu puške i napadnu ovdašnju malu jevrejsku zajednicu. Previše su razmaženi za to. Ali među njima žive i opasni radikalni elementi. Muslimani jako kritikuju Zapad i njegovu podršku Izraelu, što porede sa time kako su ih zapadne sile navodno izneverile tokom građanskog rata. Postoji generalna demonizacija Izraela. Reč ‘cionista’ postala je psovka.“

„Rukovodstvo koje danas imamo (misli se na lokalnu jevrejsku zajednicu, prim. prev.) jedino se stavlja na stranu muslimana i zanemaruje druge velike grupe u Bosni, tj. Srbe i Hrvate. Takva jednostrana lojalnost čini ostale grupe unutar BiH ljutim.“

„Andrle je izjavio kako poricanje genocida u Srebrenici otvara vrata za poricanje Holokausta“, kaže istaknuti član sarajevske zajednice. „Izgleda da koristi jevrejsku zajednicu za svoje političke ambicije. Može li takva osoba da govori u ime zajednice ili da je vodi? Zar treba da mu dozvolimo da stvara konflikt između naše zajednice i drugih etničkih grupa u BiH?“

„U muslimanskim kantonima u Bosni, antisemitizam je dostigao nivoe kakve nikada pre nismo videli. Toga nema u srpskim ili hrvatskim delovima federacije“. Jevrejska zajednica sakupila je od 7. oktobra do danas stotine antisemitskih deklaracija desetina imama, ali umesto da predstave svoj izveštaj Amerikancima i Evropljanima, odneli su ga velikom muftiji koji je izdao neko isprazno saopštenje i to je bilo sve.

„Rukovodstvo zajednice se pretvara da je ovde sve u redu, a za to vreme Bošnjaci – čak i oni sekularni i obrazovaniji – smatraju Hamas borcima za slobodu i govore da Izrael treba da nestane“.