Ključevi Bijele kuće su u Pensilvaniji

PIŠE: Rade Maroević

Pre tridesetak godina stajao sam sa nekoliko prijatelja na vrhu brda čije se padine, ne preterano nežno, spuštaju u reku Aligejni. Na jednoj strani videli su se obrisi nebodera grada Pitsburga i iza njih dolina u kojoj nastaje reka Ohajo.

U daljini su se nazirali dimnjaci visokih peći s čijim gašenjem je 100.000 ljudi ostalo bez posla. U nekadašnjem „Gradu čelika“ svaki četvrti stanovnik bio je nezaposlen i velika većina se spremala da ode negde drugde. Bilo gde. Pitali smo se zašto se u ovom gradu ništa ne dešava i hoće li država u kojoj je ovaj grad ikada ikome ponovo postati važna.

Puno godina kasnije i posle silnih promena koje su Pensilvaniju učinile gotovo neprepoznatljivom u odnosu na pre nekoliko decenija, ova američka savezna država konačno je postala važna. Ishod predstojećih predsedničkih izbora mogao bi biti odlučen upravo tu negde oko mesta gde se reke Aligejni i Monongahela spajaju u moćni Ohajo.

Ranije je Pensilvanija bila zemlja demokrata koji tek ponekad glasaju za republikance. Tako je Džordž Buš Stariji 1988. godine za dlaku pobedio demokratskog protivkandidata Majkla Dukakisa, iako se do dana glasanja činilo da tadašnji guverner Masačusetsa može da računa na sigurnu pobedu u ovoj državi. Putevi koji su vodili ka biračkim mestima bili su preplavljeni aktivistima demokrata koji su poslednje kolebljivce nagovarali da glasaju za zlosrećnog Grka, koji je par meseci ranije imao ogromnu, mnogi su mislili nedostižnu prednost u odnosu na Buša.

Dukakis je, međutim, uništio šanse za pobedu kada je odlučio da se predstavi kao ratnik i da isproba novi „Abrams“. Na glavu je stavio preveliku kacigu i tenkom se odvezao u političku propast, izazivajući salve smeha najpre u publici na poligonu, a zatim i u ostatku Amerike. Bušov tim ga je izvrgao ruglu i jašući na fami stvorenoj tokom dva mandata Ronalda Regana potukao ga do nogu, neutrališući prednost koja je u jednom trenutku iznosila i 20 odsto.

Posle njega, nijedan američki predsednik nije stavio šlem na glavu. Jednom prilikom, članovi tima američkog fudbala koledža američke mornarice pokušali su da nagovore Baraka Obamu da proba kacigu. „Ima stvari koje predsednici nikada ne stavljaju na glavu. To je osnovno pravilo politike“, odgovorio im je Obama.

Podeljena Pensilvanija

Bušov preokret, jedan od najdramatičnijih u istoriji američkih izbora, svakako neće biti ponovljen 5. novembra kada se Amerikanci dohvate listića sa imenima Kamale Haris i Donalda Trampa. U poslednja dva meseca kampanje, njih dvoje ulaze sa gotovo istovetnim šansama da se usele u Belu kuću. Ljudi u Pensilvaniji smatraju da će upravo njihovi glasovi odlučiti ko će to biti.

Na prethodnih osam predsedničkih izbora, demokrate su u Pensilvaniji pobedile sedam puta. Jedini put dominaciju demokrata prekinuo je upravo Donald Tramp 2016. godine, i to posle čuvene debate u kojoj ga je do nogu potukla tadašnja kandidatkinja demokrata – Hilari Klinton.

I ovoga puta Pensilvanija je podeljena. Ne samo po okruzima ili gradovima, već i unutar samih naselja. Negde tačno na pola puta između dva najveća grada u Pensilvaniji, Pitsburga i Filadelfije, nalazi se mesto Lover Alen, po svemu prosečno za ovu državu. U njemu živi nešto manje od 7.000 stanovnika, koji u proseku zarađuju oko 28.000 dolara godišnje. U jeku „trampmanije“ koja je 2016. godine zahvatila ovu državu, kandidat republikanaca je u Lover Alenu dobio 1.000 glasova više od Hilari Klinton. Četiri godine kasnije trampovski talas je splasnuo, ali je Tramp u ovom mestu ipak pobedio Džozefa Bajdena, i to za samo 129 glasove.

Pred novembarske izbore, gradić je potpuno podeljen. Malo jeste skrenuo ulevo, ali nedovoljno da bi Kamala Haris mogla da računa na pobedu na način na koji su predgrađa Filadelfije pre četiri godine pomogla Bajdenu da postane američki predsednik.

Na takav zaključak navodi i istraživanje dnevnika „Filadelfija inkvajerer“ prema kojem će rezultati izbora u Pensilvaniji ovog puta zavisiti od predgrađa manjih gradova – Harisburga, Altune, Džonstauna ili nekog drugog mesta duž puta koji nosi ime po osnivaču Pensilvanije, Vilijemu Penu.

Jurnjava za glasačima

Predgrađima i selima u Pensilvaniji poslednjih godina vladaju republikanci. Svoju popularnost duguju visokim cenama troškova života i generalnom nesposobnošću rivalskog tabora da njihovu viziju budućnosti Amerike nekako približi ljudima izvan najvećih američkih gradova.

Od ulaska Kamale Haris u predsedničku trku, demokrate su donekle promenile taktiku, ubeđujući neodlučne birače i pristalice republikanaca da stranka koja podržava Donalda Trampa nije ni nalik na onu za koju su glasali njihovi očevi i dedovi.

Lagano odumiranje neokonzervativaca iz vremena Buša mlađeg i signali da bi trampizam, izborom Džej Di Vensa za potpredsedničkog kandidata, mogao da od jednokratne anomalije preraste u istinsku političku snagu, nagnali su demokrate da žitelje ruralne Pensilvanije upozore da se idološki zaokret dešava mnogo brže nego što se očekivalo.

Demokrate sada jure sve potencijalne glasove u svakom naselju u Pensilvaniji, nadajući se da će tako načiniti višak u konačnom zbiru koji će elektorske glasove ove države upisati na konto Kamale Haris.

Kamala Haris je tačno odredila ciljnu grupu koju želi da ubedi da je njen put ispravan, pa je pokrenula kampanju nazvanu „Moj glas“, tokom koje će, uz pomoć Viktora Martineza, voditelja popularne radio-emisije u Alentaunu, pokušati da pridobije naklonost ljudi poreklom iz Latinske Amerike.

Harisovu je podržala i mega-zvezda Tejlor Svift, rođena u predgrađu Filadelfije, što je probudilo nadu demokrata da će na izbore izaći i novi mladi birači koji će glasati za njihovu kandidatkinju. Jurnjava za naklonošću novih birača proizvod je pretpostavke da će većina novoupisanih zaista i izaći na izbore, kao i da će njih bar 51 odsto glasati za demokrate.

Novi birači jesu odigrali ključnu ulogu u Bajdenovoj pobedi nad Trampom pre četiri godine, kada je dve trećine mladih glasalo za kandidata demokrata. Od tada je, međutim, u 36 saveznih država dramatično pao interes za upisivanje u glasačke spiskove.

Bitka za neopredeljene

Uprkos ambicijama demokrata, ako se slika uveća za svega dva klika na guglovim mapama može se zaključiti da okrug Kamberlend, kojem pripada i Lover Alen, ipak tradicionalno predstavlja uporište republikanaca. Njih prema statistikama njih ima 81.000, u odnosu na 55.000 demokrata.

Neki od republikanaca se, u skoro svemu, slažu sa Donaldom Trampom, posebno posle pucnjave nedaleko od Pitsburga 13. jula, kada ga je napadač umalo ubio. Tramp je ovacijama dočekan u obližnjem Harisburgu, u koji je došlo nekoliko hiljada pristalica iz svih delova Pensilvanije, očekujući da će, kada bude izabran, nekako zauzdati porast cena troškova života u nekada obećanoj zemlji.

Poput demokrata, i republikanci imaju prilično jednostavnu taktiku za privlačenje glasača, napadajući rivale da pokušavaju da stanje u državi oslikaju mnogo vedrijim bojama nego što se to da primetiti u stvarnom životu.

Između zadrtih demokrata i republikanaca, koji su se u rovove izborne borbe ukopali još 2016. godine, nalazi se prilično brojna grupa neopredeljenih birača, kojima jednako smetaju visoke cene goriva i Trampove političke egzibicije.

Mnogi smatraju da je život pre četiri godine bio lakši, pri čemu odbojna ličnost Donalda Trampa postaje gotovo privlačna u odnosu na reforme koje Ameriku očekuju u slučaju da pobede demokrate.

U masi demokrata koji su postali republikanci i nekadašnjih pristalica Hilari Klinton, koji su se, na neki volšeban način, okrenuli Trampu, nalazi se i veliki broj ljudi čije političke afinitete gotovo nije moguće odrediti. Među njima je i generacija novopridošlih žitelja Pensilvanije, koji su zamenili one koji su odlučili da državu večite zime, pod stare dane, zamene toplijim krajevima.

Najzagriženiji na obe strane već godinama međusobno ne razgovaraju. Demokrate ne otvaraju vrata aktivistima druge strane koji dele letke, ili pokušavaju da ih ubede kako je baš njihov kandidat idealna osoba za Ameriku budućnosti. U manjim mestima, aktivisti stranaka iz uviđavnosti više i ne postavljaju plakate kandidata na travnjake, kako ne bi iritirali komšije koji misle drugačije.

Ni naoružanje, ni imigracija

Iako su pitanja vezana za kontrolu vatrenog oružja i imigraciju ključne tačke spoticanja između Kamale Haris i Trampa, u Pensilvaniji ti problemi ne privlače preteranu pažnju. U državi u kojoj su listom svi naoružani, pravo na posedovanje oružja nijednog trenutka ozbiljno se ne dovodi u pitanje.

U skoro svakoj kući od Pitsburga do Filadelfije, u zaključanim ormanima stoje uredno složene lovačke puške, karabini, revolveri, pištolji i gomile municije. U manjim sredinama, ljudi dosadu prekraćuju besomučno pucajući u slamnate siluete. Sa jedva 150.000 nelegalnih migranata u celoj Pensilvaniji, na njenih 13 miliona stanovnika, ni ovaj problem ih ne dotiče preterano.

Svakodnevne slike sa ulica i puteva Pensilvanije ne podsećaju na Trampov opis Amerike kao mračnog mesta u kojem horde nadirućih imigranata otimaju Amerikancima radna mesta, proždiruću usput pse i mačke. Prizori iz ove savezne države ne liče preterano ni na ekonomski uništenu zemlju koja balansira na ivici novog, ovog puta konačnog svetskog rata, ali ni na cvećem oivičenu rajsku stazu po kojoj gomila šaroliko odevenih Amerikanaca svih boja, držeći se za ruke, za Kamalom Haris srećno skakuće u bolju budućnost.

Ukoliko je verovati istraživanjima javnog mnjenja, većina stanovnika ove države već punih 20 godina smatra da se Amerika kreće u pogrešnom pravcu. Tako su mislili i kada su veliki industrijalci obznanili da će žitelji „Grada čelika“ morati da se uhvate kakvog drugog posla, a lokalni čelnici terali nezaposlene na kurseve za prekvalifikaciju, ali i kada je najavljeno da će šine kojima su nekada prevoženi ruda, čelik i ugalj postati biciklističke staze.

Konstantno nezadovoljstvo putem kojim se kreće Amerika, na mnogo načina je doprinelo usponu Donalda Trampa od gotovo bizarnog tajkuna do čoveka koji je na korak od stvaranja novog političkog pokreta. Demokrate su, u pokušaju da spasu kampanju i odbacujući potrošenog, umornog i bolesnog Džozefa Bajdena, pokušale da operu i imidž partije, predstavljajući Kamalu Haris kao lidera koji će cunamijem optimizma napredak pretpostaviti sujeti i perfekcionizmu.

Jedu li Haićani mačke

Svoje različite a podjednako imaginarne vizije Amerike Tramp i Harisova su predstavili biračima tokom debate u Filadelfiji, koja je po drugi put u istoriji sučeljavanja predsedničkih kandidata bila poprište ovakvog dvoboja. Pre 48 godina, kada su se nadgornjavali Džimi Karter i Džerald Ford, „crk’o je ‘maršal’“, te se zbog kvara pojačala rivali nisu čuli punih 27 minuta.

Ovog puta gledaoci su čuli sve – od navoda Kamale Haris da belosvetski diktatori kao od šale manipulišu Trampom, koji ionako želi da bude diktator, do haićanskih imigranata koji su u Springfildu, Ohajo, otimali i proždirali kućne ljubimce. Priča o tamnoputim neznancima koji glođu mačke ispostavila se netačnom, ali su gradske vlasti Springfilda, pre nego što su utekle posle dojave da im je u gradskoj kući postavljena bomba, bile očajne što je taj grad silnu medijsku pažnju dobio zahvaljujući jednoj ovakvoj laži.

Strah od Haićana u Ohaju je posledica činjenice da se u proteklih nekoliko godina, bežeći od bezvlašća, kolere i obračuna bandi na Haitiju, u Springfild doselilo oko 20.000 ljudi sa ovog ostrva. Jedan od njih je u avgustu prošle godine kombijem udario u školski autobus. Tom prilikom poginuo je jedan dečak dok je još 11 učenika povređeno, a nesreća je poslužila kao šlagvort za kampanju protiv imigranata. Nije, međutim, poznato na koji je način ovaj događaj podstakao nastanak sage o imigrantima i mačkama.

Mesec i po dana uoči izbora, podrška Trampu je na istom nivou kao i pre debate sa Džozefom Bajdenom, pokušaja njegovog ubistva u Pensilvaniji i uskakanja Kamale Haris u predsedničku trku. Kandidatkinja demokrata se nalazi tamo gde bi bio i Bajden da nije bio suočen sa kampanjom koja ga je oterala iz predsedničke trke.

Do 5. novembra, besne, naoružane i umorne, ali i one srećne i zadovoljne američke glasače, posebno one koji se još nisu odlučili između Trampa i Harisove, čeka odluka o tome kakvu Ameriku žele u naredne četiri godine. Zemlju kakva je bila pre dvadesetak godina svakako neće dobiti.

(standard.rs)