Ko hoće da ubije Trampa

PIŠE: Vladimir Vuletić

„Ako je nešto u životu izvesno, ako nas je istorija nečemu naučila, to je da možeš ubiti bilo koga.” Ovu repliku iz kultnog filma „Kum” uspešno je demantovao Josip Broz Tito, na koga je, prema raznim medijskim spekulacijama, pripremano ili izvršeno više od pedeset atentata.

Na Donalda Trampa, samo u poslednja dva meseca, izvršena su dva atentata. Ako bude Brozove sreće, mogao bi da prebrodi bar još pedesetak sličnih pokušaja. Ako ne, samouverena izjava Majkla Korleonea mogla bi da se pokaže kao proročanska.

Ali šta bi se promenilo ako bi neko zaista ubio Donalda Trampa? Zoran Đinđić je jednom prilikom, nepuna dva meseca pred kraj života, rekao: „Ako neko misli da će zaustaviti sprovođenje zakona time što će mene ukloniti, onda se grdno vara, jer ja nisam sistem. Sistem će funkcionisati i dalje.”

Pokazalo se da je bio u pravu. Ne samo da je znao šta mu se sprema, već je bio svestan činjenice da će sistem nastaviti da funkcioniše na isti način i ako njega više ne bude. Ono što je važilo za Đinđića, važi i za Trampa, ali na drugačiji način. Tek ako Trampa ne bude, sistem će funkcionisati i dalje. Tramp nije, poput Đinđića, produkt sistema, pre bi se moglo reći da je svojevrsna antisistemska pojava.

Antisistemski elementi uvek postoje, ali dok god sistem dobro funkcioniše oni su marginalna pojava. Samo u vremenima kad sistemi zapadnu u krizu antisistemski pokreti jačaju i mogu da ih ugroze.

Sistem o kojem govorimo je transnacionalni kapitalizam koji se suočava s krizom svog opstanka i obnavljanja. U svom napredovanju taj sistem je dosegao granice koje mu ne dozvoljavaju da se dalje širi. Ako se ne širi, on se urušava. Kapitalizam je kao bicikl – stabilan je samo dok se kreće. Jedini način da sistem izađe iz krize jeste da sruši barijere koje stoje na tom putu. Na granicama širenja transnacionalnog kapitala danas se nalaze države koje ne prihvataju njegovu logiku i pravila. Rusija, Kina i Iran, pomenimo samo najznačajnije, favorizuju svoj državni kapitalizam ne dozvoljavajući transnacionalnom kapitalu dalje širenje i time ugrožavaju njegov opstanak.

Donald Tramp nije deo tog transnacionalnog sistema. On je 2016. godine došao na vlast jer ga transnacionalna elita nije shvatila ozbiljno. Danas će, ako ga posluži Titova sreća, doći na vlast jer ga shvataju preozbiljno. Neuspešni atentati – dok se javnost na njih ne navikne – samo jačaju njegovu harizmu i popularnost.

Trampu je Amerika na prvom mestu. Transnacionalnoj eliti je na prvom mestu svetski kapitalistički sistem. Ta elita je zagospodarila u SAD, kao uostalom i u EU i gotovo svim njenim državama. Države su za tu elitu samo instrument za obnavljanje i širenje transnacionalnog kapitalističkog sistema. Cilj transnacionalne elite je da rusku, kinesku i sve državne privrede uključe u sistem svetskog kapitalizma i nametnu im svoju logiku funkcionisanja. Tramp je čovek starog kova i cilj mu je jedino da ojača američki kapitalizam tako što će pobediti kineski, ruski i sve ostale kapitalizme. Razlika između državnog kapitalizma i transnacionalnog kapitalizma jeste u tome što državni kapitalizmi eksploatišu, pre svega, druge države i narode, neretko na njihov račun podižući standard stanovništva u svojim zemljama, a tranasnacionalni kapital eksploatiše sve ljude bez razlike, ne mareći za njihovu versku i nacionalnu pripadnost ili državljanstvo. Od ruskog, kineskog ili američkog kapitalizma imaju koristi Rusi, Kinezi i Amerikanci, a od transnacionalnog kapitalizma korist ima samo transnacionalna kapitalistička klasa, uključujući sve one širom sveta koji se nalaze na važnim položajima u hijerarhiji tog sistema.

Ma koliko te razlike bile možda nejasne ili beznačajne za nekog ko ispred dragstora sedi i uz pivo bistri svetsku politiku, one oblikuju budućnost sveta.

Sadašnja politička elita SAD, kao uostalom i politička elita EU i bezmalo svih evropskih država, samo su deo političkog krila transnacionalne kapitalističke klase. Njihov cilj je da svim raspoloživim sredstvima omoguće da se nastavi širenje transnacionalnog kapitalističkog sistema. Tramp je za tu elitu noćna mora jer bi joj njegova pobeda oduzela komande nad najvažnijim instrumentom koji služi tom cilju. NATO je od 1999. godine postao vojska transnacionalnog kapitalističkog sistema. NATO bez Amerike je, međutim, prazna puška. Ne čudi otuda što je Tramp tokom svog mandata pokušao da, koliko je to bilo moguće, izvuče SAD iz tog okvira. Bez NATO-a ciljevi transnacionalne kapitalističke elite nisu ostvarivi. Nema sumnje da će u naredna dva meseca biti učinjeno sve što je potrebno da se NATO uvuče u sukob s Rusijom do tačke nakon koje nema povratka čak i da Tramp dođe na vlast. To, međutim, ne bi bilo nužno i verovatno bi se za to čekao povoljniji trenutak ako bi u SAD pobedila sadašnja politička opcija. Zato, nema sumnje, transnacionalnoj eliti ne odgovara pobeda Trampa.

Ako bi, pod bilo kakvim okolnostima i izgovorom, atentat na Trampa bio uspešan, teško da bi pokret za obnovu američke moći koji stoji iza njega u kratkom roku mogao da nađe novog harizmatičnog poglavicu. S druge strane, ako bi, daleko bilo, njegovu protivkandidatkinju zadesila slična sudbina, sistem bi joj veoma brzo našao zamenu. Uostalom, kad je Bajden politički ubijen, sistem ga je preko noći zamenio novim korporativnim kandidatom.

Predsedničke debate svakako neće odlučiti pobednika na izborima. One služe samo da kandidati javno i zvanično iznesu svoje stavove. Tramp je sebe osudio na novi atentat kad je u poslednjoj debati rekao da je interes Amerike da se zaustavi rat u Ukrajini. Transnacionalna elita neće dozvoliti da o sudbini svetskog kapitalističkog sistema odlučuju američki građani samo zato što imaju američko državljanstvo. Posmatrano iz ugla globalne elite, to je suviše važno pitanje da bi o njemu odlučivao neki prodavac automobila iz Pensilvanije ili učiteljica iz Ohaja. Pa opet, u prelomnim istorijskim trenucima kao što je ovaj, za koje je teško naći adekvatnu istorijsku paralelu, uloga ličnosti mogla bi da bude presudna. Ako pobedi Tramp, puzanje ka svetskom ratu možda će se nastaviti, a možda i neće, ali ako pobedi Harisova, izvesno je da smo korak bliži tom scenariju. Koliko god nekome delovao izopačeno, Tramp je izdanak ljudskog roda. Harisova je tranzicija ka VI. Da li će pobediti čovek ili prototip VI zavisi više od snage nacionalnog, odnosno transnacionalnog kapitala nego od novembarskih izbora.

(politika.rs)