Kalifornifikacija Amerike

PIŠE: Dušan Proroković

Šta bi mogla promeniti eventualna pobeda Kamale Haris na predstojećim predsedničkim izborima? Američka rok grupa „Red hot čili pepers“ još 1999. godine opisala je degenerativne društvene trendove u pesmi Californication.

Melodična, originalna, sa lako shvatljivim refrenom, pesma o fenomenu kalifornifikacije raširila se brzo i dugo držala u vrhu raznih top lista. Paradoksalno ili ne, tek danas je aktuelnija nego u trenutku kada je objavljena, iako je odavno nema na top listama.

Kalifornija je tokom dobrog dela dvadesetog veka predstavljala sinonim za američki san, prikazivana je najlepšim mestom za život na svetu. Donekle, to i jeste bilo tako.

Prvu polovinu stoleća obeležili su pojava Holivuda i ulazak u televizijsku eru, kao i izgradnja mosta Golden gejt koji je postao simbol kontinualnog razvoja i neverovatnih dostignuća.

Druga polovina započela je ustanovljavanjem Silicijumske doline i proizvodnjom prvog hard diska, što se kasnije nastavilo do neslućenih razmera. Paralelno, univerzitetski centri Stanford, Berkli, Irvin, Los Anđeles, San Francisko, San Dijego – postali su u određenim naučnim oblastima najbolji na svetu.

Od sna do košmara

Posmatrajući je separatno iz ugla statistike i indikatora nominalnog bruto društvenog proizvoda, Kalifornija je u dvadesetprvom veku peta najveća ekonomija na svetu. Ujedno, u SAD to je najmnogoljudnija federalna država i što je za predsedničke izbore značajno, daje ubedljivo najveći broj elektora – 54 (od ukupno 538). Zapravo, Kalifornija daje isti broj elektora kao i 15 najmanjih federalnih država zbirno.

Međutim, Kalifornija je istovremeno postala i jedan od najvećih „bolesnika“ u SAD. Danas se, sasvim suprotno od navedenog podatka o „petoj ekonomiji sveta“ nalazi pred velikim izazovima. Moguće je i nerazrešivim. U poslednje dve godine broj stanovnika smanjio se za rekordnih pola miliona, iseljavanje se nastavlja, i to u uslovima kada su pojačani ilegalni ulasci migranata iz Meksika (procenjuje se, blizu 4 hiljade migranata dnevno prelazi granicu sa SAD, deo njih završava u Kaliforniji kao privremenom ili trajnom odredištu).

Dakle, realno, odliv stanovništva još je masovniji, ali se to u zvaničnim podacima ne vidi pošto postoji kontinualni priliv novopridošlih imigranata. Istovremeno, broj beskućnika povećao se za preko 50 posto u poslednjih pola decenije (trećina američkih beskućnika nalazi se u Kaliforniji), uprkos tome što je za njihovo zbrinjavanje od 2019. godine potrošeno 17 milijardi dolara.

Cene hrane više su nego u ostatku SAD, a troškove stanovanja ne treba posebno ni navoditi (ta tema je apsolvirana i često analizirana, pošto je cena nekretnina čak dva i po puta viša nego, na primer, u Teksasu). Infrastrukturni radovi kasne, nekada gromoglasno najavljena brza železnica gradi se već 14 godina, nije završena, a troškovi su već sada trostruko viši od projektovanih.

Ključna briga je što odlivom stanovništva odlaze i značajne kompanije. Čak 414 velikih preduzeća premestilo je svoje poslovanje u druge federalne države, među njima je i Ilon Mask sa platformom „H“ (nekadašnji Tviter) čija centrala se sada nalazi u Ostinu, Teksas.

Razlog za to je što Kalifornija ima najviše poreze na prihod (trenutno su preko 13 odsto), dok recimo – ova kategorija u devet američkih federalnih država ne postoji. Povećavanje poreza nije doprinelo poboljšavanju uslova života, unapređenju poslovnog ambijenta, izgradnji strateške infrastrukture, niti rešavanju nagomilanih socijalnih pitanja (poput problema beskućnika koji u Los Anđelesu poprima zabrinjavajuće razmere). Zašto?

Trulež na površini

Californication nije samo pesma u kojoj se opisuje „socijalno dno“, nego i najava da će sva ta „trulež“ isplivati na površinu i predstavljati glavni tok društvenog života. Ono što je do pre svega tri decenije bilo društveno neprihvatljivo, postalo je ne samo dopustivo, već u velikoj meri i uzorno.

Autor ovih stihova zaključuje da ni zemljotresi ni plimni talasi „ne mogu spasiti svet od kalifornifikacije“. Da li će se svet spasiti ili neće, to ćemo još videti, tek – slika same Kalifornije zbog toga je danas drugačija. Umesto mita o američkom snu kreiranog u „zlatnom razdoblju“, tu se sada ukorenjuje vouk kultura (woke), uparena sa legitimizacijom pohlepe, a što se odigralo zasnivanjem vrednosnih principa na utilitarizaciji (maksimizaciji korisnosti).

Moguće i najvažniji promoter „voukizma“ i dekonstrukcije svih dosadašnjih definicija osnovnih socijalnih kategorija je holivudska industrija spektakla.

Holivud, a ne prestižni kalifornijski univerziteti utemeljuju etičke norme i moralne okvire. Ni porodica više ne predstavlja ono što je ranije bila (o pojmovima nacije, tradicije, religije ne treba ni govoriti, oni su razgrađeni još krajem devedesetih godina HH veka), ni čovek nije ono što je bio. Polovi su prevaziđeni, namesto njih inaugurisani su rodovi, a rodovi se mogu menjati tokom života, prema potrebama zadovoljavanja tekućeg raspoloženja. Projekat etabliranja voukizma kao dominantnog kulturnog obrasca košta. U svakom pogledu: političkom, finansijskom, institucionalnom…

Tu se ništa ne dešava spontano, uokviravanje kulturnih obrazaca mora biti organizovano. Logičan ishod ovako organizovanog procesa na političkom polju manifestuje se kontinualnom podrškom Demokratskoj stranci.

Izuzetak je Arnold Švarceneger koji kao predstavnik republikanaca pobeđuje na izborima za guvernera dva puta (nakon njegovog odlaska sa funkcije od 2010. godine opet pobeđuju demokrate – po dva puta Feri Braun i Gevin Njusom), ali što se ostalih izbora tiče – demokratski kandidati za predsednika SAD „nose“ 54 elektora još od početka devedesetih godina (Hilari Klinton je osvojila skoro duplo više glasova od Donalda Trampa 2016. godine), senatori se biraju iz redova te stranke već decenijama, kao i većina kongresmena (kada je o izborima za Kongres reč, trenutno je odnos 40 – 12 u korist demokrata).

Kalifornija ima „svog kandidata“

Na aktuelnim predsedničkim izborima Kalifornija ima i „svog kandidata“, Kamalu Haris. Sasvim u skladu sa svim do sada izvedenim, Kamala Haris je kandidat sa zadatkom da cele Sjedinjene Države kalifornizuje.

Pošto Hilari Klinton nije ni dobila šansu da to ostvari, a Džozef Bajden nije bio sposoban da nastavi sa mesta na kom je stao Barak Obama, Harisova je možda i „poslednja šansa“ za tako nešto. Progresivna polarizacija u američkom društvu odigrava se zbog nametanja kalifornifikacije kako na federalnom nivou, tako i u čitavom nizu država, pa se i okolnosti za projektovani uspeh inicijative Demokratske stranke menjaju.

Jedan od (ne)izrečenih argumenata republikanaca predstavlja i činjenica da kalifornifikacija košta, pored toga što je društveno neprihvatljiva, ona je i trošak koji se mora platiti iz budžetskih sredstava.

Sa druge strane posmatrano, možda su i ovi izbori poslednja šansa republikanaca da spreče neželjeni proces. Jer, ako Harisova krene u ambiciozniju kalifornizaciju američke politike, Republikanska stranka više neće imati velike izgleda da išta ostvari u narednim izbornim ciklusima.

Politička manifestacija voukizma je da pobeđuju demokrate, nikakvog prostora za njihove protivkandidate nema. Neoliberalna doktrina u politici i voukizam u kulturi idu ruku pod ruku, međusobno se podržavaju i zavise jedno od drugog. Za SAD, predstojeći predsednički izbori po mnogo čemu su važni.

Jedna od bitaka koja se vodi tiče se i „presađivanja“ kalifornijskog pelcera na celu zemlju (zapravo, u nekim državama poput Nju Jorka to se još odavno i odigralo). Kandidaturom Kamale Haris (re)aktualizovano je ovo pitanje, iako je primena koncepta u samoj Kaliforniji dovela do dramatičnih posledica. Prosto, to je stvar ideologije, objašnjenja zasnovana na činjenicama igraju malu ulogu.

Umesto američkog sna, sa Kamalom Haris – SAD će ponuditi svetu voukizam, nove etičke norme i moralne okvire. Ili se može reći i stare, promovisane u ovom veku, ali sada pomalo redizajnirane i vrlo agresivno nametane u političkoj praksi. Sa naglaskom na agresivnom nametanju u političkoj praksi, čak i po cenu pogoršavanja uslova života, unazađivanja poslovnog ambijenta, odlaganja strateških projekata i rešavanja nagomilanih socijalnih problema. Voukizam pomaže kreiranju nove većine i pobedama na izborima, društvo holivudskog spektakla pomaže održavanje ideološkog diskursa koji politički, finansijski i institucionalno podstiče ukorenjivanje vouk kulture.

Posle Kamale Haris može doći samo neko sličan. I u evropskim zemljama, na koje se kalifornifikacija u takvim okolnostima takođe širi – na vlast će dolazi isključivo slični njoj. Logičan kraj konceptualizacije posmodernističke dekonstrukcije bukvalno svega i insistiranja na novoj interpretaciji ljudskih prava i sloboda koje se brane uvek i po svaku cenu. Tako se krug zatvara.

(standard.rs)