Kusta i Žeks – ni na nebu, ni na zemlji
PIŠE: Vladimir Vuletić
Bilo bi u najmanju ruku nepristojno o jednom velikom umetniku kakav je Kusturica reći bilo šta više od toga da emotivno izražava ono što misli, bez obzira na to da li će i kako neko tumačiti njegove reči. Pa ipak, kao što on Mitroviću zamera što je uplovio u scenarističke i rediteljske vode, i Kusturica se nepripremljen našao u vodama u kojima teško plivaju i psiholozi i sociolozi kojima je to posao.
Videvši kako Žeks svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduje do mere u kojoj prkosi gravitaciji, Kusta, vrativši se sa službenog puta iz Rusije, reče: pa neće moći tako, Žeks… neće moći. Dobro, nije baš tako rekao. Rekao je da je Žeks direktno uticao na to da se u Srbiji izgradi socijalni model u kojem svi hoće da postanu bogati i slavni i na vidljivi društvenim mrežama, što je onda još direktnije uticalo na pojavu jednog masovnog ubice i jednog dečaka monstruma.
Da je tako neuvijeno optužio Zakerberga ili Ilona Maska, ili korporacije koje su još pre više od pola veka osmislile rijaliti programe – za šta bi po logici kojom je optužio Žeksa imao mnogo više razloga – verovatno bi ga njihovi advokati naterali da proda svaki pedalj Drvengrada i Kamengrada. Pa ni to ne bi bilo dovoljno, nego bi morao, umesto na filmu, da u stvarnom životu do sudnjega dana vucara ono kamenje iz „Mlečnog puta” ne bi li sebi sagradio crkvu pokajnicu.
Žeksa, međutim, te reči nevaspitne nisu mnogo dirnule. U svom zamku, gde čarlija vetrić mio, Žeks nije tražio pomoć advokata, već se direktno obratio veštačkoj inteligenciji (VI) i zapitao je kako da odgovori Kusti, ali tako da ovaj posle toga ne zna – što bi narod rekao – gde mu je stražnjica, a gde glava. S obzirom na to da VI nije daleko odmakla u domenu imaginacije i duhovitosti, to je rezultiralo bukvalnom zamenom glave i stražnjice dotičnog, pa je ispalo da Kusturica dok govori ne govori stvarno, nego nešto baljezga ili, što bi narod prosto rekao, s…. Sve u svemu, ako je ikome išta nakon toga bilo jasno, to je da je Žeks poručio Kusti kako je bio zaboravio sve zajedničke derneke, i koga je spasavao belaja, itd, itd. Ukratko, ništa što čaršija već nije znala i ništa novo što se od Žeksa ne bi moglo očekivati.
Ima ova priča i nastavak, ali što bi se iko njome bavio. Neko ravnodušan jednostavno bi rekao – neka oči jedan drugom povade. Danica bi rekla kako se dva čoveka iz čista mira svađaju, ali ima i Čvorovića koji se pitaju da li je slučajno što se Kusturica ostrvio baš na Žeksa i njegove rijalitije. Da li je slučajno što mu spočitava ništa dugo nego učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu u kojem bi se ovaj mogao označiti, ako ne kao direktni organizator, a ono svakako kao glavni inspirator. Da li je, uostalom, slučajno što se Kusturica setio navodno pogubnog uticaja rijalitija baš u godini kad oni slave punoletstvo u Srbiji.
Iz te perspektive posmatrano – to su sve, naravno, organizovali Rusi. Kustu, nevinog, mladog i gladnog čoveka koji je zalutao u gustu šumu, dočekali su strani agenti koji vršljaju po našoj zemlji. Kad su Rusi videli da na strani opozicije nema više nijednog iole normalnog i nekompromitovanog lidera, rešili su da instaliraju svog čoveka. Em je uticajan, em ugledan, a za obezglavljene mrzitelje aktuelne vlasti svaki novi lider bi, uostalom, dobrodošao. Istina, Kusta je sarađivao i hvalio aktuelnu vlast – ali ko nije? Podršku rusofilske opozicije već ima, a sada bi samo trebalo da ga podrži i prozapadna opozicija. I onda se neka ljudska inteligencija setila da je najbolje da suđenja za masakre u Orašju i beogradskoj OŠ iskoristi za oživljavanje emocijama duboko natopljenih priča. Pokazalo se, uostalom, da ta priča ima snagu da probudi mase. Važno je samo pronaći i označiti pogodnu metu. Opozicija je onomad pogrešila što je udarila direktno na Vučića, koga je, pored toga, optuživala i za gužve u saobraćaju i za letnje žege, pa je sve to delovalo neozbiljno. Vlasnik Pinka je mnogo bolja, gotovo idealna meta. Em se prodao Amerikancima, em ga opozicija mrzi, em se gradnjom zamka narugao svekolikoj dedinjskoj eliti, koja ga sada više mrzi negoli opozicija, em se s umetničkom i intelektualnom elitom sprda izigravajući umetnika postavljanjem komada koji niko ne kritikuje samo zato je ga niko ozbiljan nije ni gledao. Nije ga gledao ni Kusta, ali je prepoznao da se Žeks ne ruga samo običnom čoveku, već i bogu, koga je ovaj u svom rediteljskom delirijumu predstavio kao Deda Mraza. Treba li bogougodnoj javnosti više od toga pa da anatemiše Žeksa.
Dušan Kovačević se negde vajkao da je Ilija Čvorović, u vreme kad je osamdesetih godina prošlog veka osmislio taj lik, trebalo da bude oličenje opsesivne paranoje koju je u ljudima podsticao totalitarni režim, da bi dvadesetak godina kasnije, tokom i nakon tranzicije, mnogi na komad počeli da gledaju drugačije i da se identifikuju sa Čvorovićem i njegovom kritikom kapitalističkog društva.
Ne mislim da su Čvorovići u pravu, ni onda ni sada. Bilo bi u najmanju ruku nepristojno o jednom velikom umetniku kakav je Kusturica reći bilo šta više od toga da emotivno izražava ono što misli, bez obzira na to da li će i kako neko tumačiti njegove reči. Pa ipak, kao što on Mitroviću zamera što je uplovio u scenarističke i rediteljske vode, i Kusturica se nepripremljen našao u vodama u kojima teško plivaju i psiholozi i sociolozi kojima je to posao.
S druge strane, Mitrović je neprikosnoveni medijski mag i znalac svog posla. Kao i ostali medijski magnati, prepoznaje u letu šta je ono što publika želi i što donosi novac. I nema sumnje, ima pravo da troši svoj novac onako kako on želi, ma koliko to neukusno izgledalo. Izašavši iz te sfere i zašavši u scenarističko-rediteljsku oblast, postao je, međutim, ranjiv i otvoren za žaoke koje mu je s pravom uputio Kusturica.
Da je ostao na tom nivou kritike, Kusta bi verovatno spustio Žeksa na zemlju. Međutim, čoveku koji je dao najviše donacija za nezbrinutu decu – a ima indicija da će i zamak zaveštati u te svrhe – spočitavati da je inspirator masovnih ubistava dece, u najmanju ruku je nerazumno i vulgarno pa onda ni nerazuman i vulgaran odgovor nije neočekivan.
