Pregorevanje semafor-koalicije
Piše: Nenad Radičević
Rat u Ukrajini, ideološke razlike, energetska kriza, inflacija, kao i sveukupna ekonomska kriza u Nemačkoj, predstavljaju glavne sastojke gorke čorbe koja je uticala da nemačka vladajuća koalicija, kao prepun lonac, ne samo iskipi od nesloge, već i da padne i razbije se
Kada su pre tri godine socijaldemokrate (SPD) ušle u „semafor-koaliciju“ sa Zelenima i liberalima (FDP), svi članovi nove vlade Olafa Šolca su bili ekstremno entuzijastični povodom saradnje. Uprkos velikim ideološkim razlikama, na društvenim mrežama su pljuštale selfi fotografije.
Prave zvezde tih selfija bili su tadašnji lideri Zelenih Robert Habek i Analena Berbok, kao i lider i član predsedništva FDP-a – Kristijan Lindner i Folker Vising – koji su se iz sve snage trudili da odaju utisak da su upravo oni ti koji će posle 16 godina vlasti Angele Merkel modernizovati, osnažiti i ekološki reformisati najveću evropsku ekonomiju.
I dok se nova vladajuća trojna koalicija trudila da se prikaže kao jedinstvena snaga koja donosi promene, nekoliko iskusnijih dopisnika stranih medija i domaćih izveštača je već bacalo opklade ko će biti taj ko će ugasiti „semafor“. Ideološko-interesne pukotine su svima bile jasne. A činilo se i da je jasno ko će izvaditi utičnicu.
Bezmalo jednoglasna prognoza je pala na Lindnera, budući da je on taj koji je 2017. potopio dvomesečne pregovore o takozvanoj „Jamajka-koaliciji“, koju je Merkelkin demohrišćanski blok vodio sa Zelenima i liberalima.
I sva je prilika da bi novinarske prognoze bile u potpunosti tačne, da kancelar Šolc nije odlučio da ovog puta predupredi Lindnera i da ga izbaci iz vlade pre nego što ovaj prvi potopi koaliciju. Kancelar poznat po nadimku „Šolcomat“, zbog svog načina izražavanja u kojem često kao mašina ponavlja mnogo tehnokratskih formulacija, najednom je bez okolišanja jasnim i oštrim rečnikom rekao šta mu sve smeta kod šefa liberala i zašto ga smenjuje.
Šolc nije Šmit
Ceo prizor je zapravo izuzetno zaličio na situaciju iz 1982. godine, kada je legendarni socijaldemokratski kancelar Helmut Šmit u vešto izbrušenom govoru u Bundestagu objasnio da su mu liberali Hansa-Ditriha Genšera „kukavički zaboli nož u leđa“ kako bi zapravo oborili vladajuću koaliciju socijaldemokrata i liberala. Tada je povod za raspad koalicije bio dokument kojim su tražene dramatične i za SPD politički neizvodljive promene u ekonomskoj, socijalnoj i fiskalnoj politici, koje je sastavio tadašnji ministar ekonomije iz redova FDP-a Oto Graf Lambsdorf.
Skoro pa tačno 42 godine kasnije, Lindner je izašao sa sličnim ultimatumom sastavljenim na 18 stranica. On je zahtevao da se rupa u budžetu za 2025. godinu, koja iznosi 12 milijardi evra, popuni tako što će se odustati od pojedinih izdvajanja za zelenu tranziciju i socijalna davanja, kao i da se promeni nemačka ekonomska i fiskalna politika, između ostalog, i smanjenjem korporativnih poreza.
SPD i Zeleni ocenili su da je Lindnerov ultimatum provokacija, a ni nekoliko rundi razgovora nije dovela do dogovora. I taman što je najtiražniji nemački tabloid Bild objavio saznanja da će FDP ugasiti semafor-koaliciju, kancelar je pozvao medije i sa telepromptera pročitao očigledno unapred dobro pripremljeni govor, u kojem je ministra finansija oštro optužio za sve probleme u funkcionisanju vlade i koalicije.
Za pojedine komentatore, Šolc je namerno iscenirao kraj vladajuće koalicije da zaliči na događaje iz 1982. godine. Čak i Šolcova i Šmitova karijera liče. Obojica su bili vlast u Hamburgu, potom savezni ministri finansija, na kraju kancelari, a da nikad nisu uspeli da postanu predsednici SPD-a.
„Jedina razlika je što Olaf Šolc za glasače nije Helmut Šmit. On čak nije ni Šmitčić“, rekao je metaforično konzervativni komentator Jan Flajšhauer, želeći da ukaže da Šolc nije ni blizu Šmitove političke veličine.
Nisu ista liga, ali sva je prilika da će kriza vlade za obojicu značiti kraj kancelarske karijere. Šmit je te 1982. smenjen, jer je FDP preleteo u naručje demohrišćana Helmuta Kola učinivši njega kancelarom i bez novih izbora. I Šolc će uskoro biti ražalovan, ali prevremenim izborima, jer poslanici liberala nisu dovoljni da bi lider opozicionih demohrišćana Fridrih Merc postao kancelar bez izbora.
Doduše, i Merc želi da maksimalizuje svoje šanse da postane kancelar nakon prevremenih izbora, pa stoga čak ne želi da njegova stranka sada podnosi neke predloge zakona, kako bi izbegao neugodnu situaciju da oni budu podržani od Alternative za Nemačku (AfD) za koju kaže da je neprihvatljiv partner za CDU.
AfD se, pak, već nudi CDU-CSU i FDP, kao strankama desno od centra, da bar naprave saradnju po pitanju migracionih propisa i spoljne politike, naročito po pitanju pomoći Ukrajini.
„Napokon pozivamo demohrišćane i liberale da preuzmu građansku odgovornost i postignu dogovor s nama jer to dugujemo milionima birača“, rekla je košefica AfD-a Alis Vajdel, koja zasad uzaludno agituje da Merc prema AfD-u ukloni sanitarni kordon, koji u Nemačkoj nazivaju „protivpožarni zid“. „Konačno moramo stati na kraj protivpožarnom zidu, jer građani Nemačke očekuju da konačno budu rešeni problemi i ova kriza u zemlji“, kaže ona.
Merc to za sada odbija, dok ga Lindner već kuje u kancelara i za sebe „skromno“ kaže da namerava da bude ministar finansija i u sledećoj vladi. Kada su o tome novinari pitali Merca za komentar, on se ironično nasmešio i odgovorio da je na biračima da to odrede, aludirajući na mogućnost da FDP uopšte i ne uđe u sledeći sastav Bundestaga.
Sudska odluka
Reči pesnika Branka Miljkovića da „sve što je palo, padu je bilo sklono“ verovatno najbolje opisuju to da raspad Šolcove koalicije bar za Nemce nije neko preveliko iznenađenje. Uostalom, to je bila najnepopularnija nemačka vlada otkad se prave takve sondaže, pa se danas čak 84 odsto ispitanika u Nemačkoj zalaže za prevremene izbore, a samo 13 odsto njih je protiv.
Od samog početka ova trostranačka koalicija je imala suprotstavljene prioritete. SDP je insistirala na socijalnim temama, Zeleni na tranziciji na zelenu energiju i proizvodnju, a FDP je tradicionalno branio interese krupnog kapitala zagovarajući liberalizaciju propisa i fiskalni konzervativizam. Osim toga, SPD i Zeleni se suštinski zalažu za jaku ulogu države kroz davanje mnogo novca iz državne kase na socijalnu politiku i zaštitu klime, dok su liberali za što manju ulogu države i smanjenje poreza korporacijama.
Problemi, ideološka natezanja i svađe oko novca su počeli već u prvoj godini postojanja vlade semafor-koalicije, ali početak kraja je označila jedna sudska odluka.
Ustavni sud Nemačke je 15. novembra 2023. vladinu budžetsku politiku proglasio delom neustavnom. Konkretno, sud je odlučio da 60 milijardi evra, za koje su uzeti krediti kako bi se finansirao specijalni fond namenjen suzbijanju posledica pandemije virusa korona, vlada ne može tek tako samoinicijativno da preusmeri na subvencije u zelenoj tranziciji, kao ni građanima za preskupe energente.
A tih 60 milijardi je suštinski predstavljalo finansijski lepak raznorodne koalicije, koji je trebalo da namiri sve ideološke interese i obećanja tri stranke, kojih je bilo napretek.
Koje obećanje izneveriti?
SPD je obećavao rešavanje problema manjka plativih stanova kroz izgradnja 400.000 novih socijalnih stanova, potom reformu socijalnih davanja i penzionog fonda, kao i veća ulaganja u naučna istraživanja. Zeleni su obećavali da će Nemačka postati lider po pitanju zaštite klime, kao i da će se odreći nuklearki, termoelektrana, kao i korišćenja ruskog gasa.
Liberali su, pak, u kampanji biračima obećavali da će srediti budžet i da će se ponovo pridržavati ustavom propisane „kočnice za zaduživanje“, koja nemačkoj vladi zabranjuje prevelike dugove.
A kada je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu, svi zajedno su obećavali svesrdnu finansijsku i vojnu pomoć Kijevu.
Međutim, kada je sudskom odlukom izmaknuto 60 milijardi evra iz budžeta, usledile su natezanja gde će troškovi biti rezani. Prvi su na udaru bili poljoprivrednici, kojima su ukinute subvencije za dizel-gorivo, što je izazvalo višenedeljne proteste početkom ove godine, ali je vlada na kraju jedva uspela da poljoprivrednike umiri i popuni rupu u budžetu za ovu godinu.
Međutim, koje obećanje izneveriti da bi se popunila rupa od 12 milijarde evra u budžetu za 2025. godinu, bilo je pitanje pred koalicijom. Lindner je zahtevao da to bude urađeno smanjenjem penzija, snižavanjem klimatskih ciljeva i smanjenjem korporativnog poreza.
Šolc i Habek su smatrali da se treba dodatno zadužiti i tim novcem pokrpiti rupu u budžetu, ali i dati ga na investicioni plan koji bi trebalo da Nemačku vrati na put ekonomskog rasta, budući da visoki troškovi energenata i troškova proizvodnje vode zemlju u deindustrijalizaciju. Šolc je svoj plan usmerio na industriju, pre svega automobilsku, dok je Habekov plan usmeren na industriju zelene tranzicije, poput proizvodnje solarnih panela, toplotnih pumpi i vetrogeneratora.
Budući da nekoliko rundi razgovora nije dovelo do sporazuma, koalicija se raspala, čime je počelo međusobno javno optuživanje ko je kriv.
I dok Lindner optužuje Šolca da ga je primoravao da prekrši „zakletvu i ustavom propisanu kočnicu za prevelika zaduživanja“, kancelar se brani da je pred njima bio izbor ili da se država dodatno zaduži, ili da odustane od finansijske pomoći Ukrajini. „Mi smo najveća podrška Ukrajine i nastavljamo da stojimo uz njih. Ali plaćanje ove podrške na račun penzionera, kako je sugerisao bivši ministar finansija, ne bi trebalo dozvoliti“, rekao je Šolc.
Sukob tri ega
Rat u Ukrajini, ideološke razlike, energetska kriza, inflacija, manjak novca u državnoj kasi kao i sveukupna ekonomska kriza u Nemačkoj predstavljaju glavne sastojke gorke čorbe koja je uticala da koalicija, kao prepun lonac, ne samo iskipi od nesloge, već i da padne i razbije se. Ali, prilično važan začin te čorbe bio je i ego trojice ključnih vođa koalicije – Šolca, Habeka i Lindnera.
Lindner, koji je kao i njegov prethodnik na čelu FDP-a među stranačkim kolegama dobio nadimak Bambi, daleko od toga da se ponašao kao mladi srndać koji jedva stoji na nogama. Ovaj major Bundesvera u rezervi se od samih početaka u politici trudio da u javnom nastupu izgleda odlučan i moćan, uprkos tome što njegova stranka nikad nije bila među popularnijima.
Njegova bezrazložna samouverenost verovatno potiče i od toga što je FDP decenijama bio jezičak na vagi, koji je zapravo određivao da li će kancelar biti iz redova CDU-CSU ili SPD-a. O Lindnerovoj samouverenosti možda najbolje govori to da on ovih dana ponavlja da će i u novoj vladi biti ministar finansija, iako je pravo pitanje da li će FDP na izborima uopšte preskočiti izborni prag za ulazak u Bundestag.
S druge strane, vicekancelar i ministar ekonomije iz redova Zelenih Robert Habek uvek je nastojao da se prikaže kao svojevrsni dendi tip, dajući poseban značaj svom fizičkom izgledu, ležernom odevanju i navodnoj moralno-političkoj superiornosti. Čak i suočen sa kritikama njegovih očiglednih grešaka, poput one da zbog ideoloških stavova insistira na gašenju tri nemačke prilično moderne nuklearne elektrane, i to usred krize sa snabdevanjem energentima, Habek je uvek lakonski odgovarao, uz moraliziranje o stavovima kritičara.
A da je ovaj pisac dečjih romana uveren da je on najbolji deo tročlane koalicije videlo se i u video-spotu kojim je na društvenim mrežama svoju kancelarsku kandidaturu najavio, dan pre formalnog objavljivanja. Na snimku se vidi kod kuće „udubljen u važne papire“, pri čemu je očigledno ciljao i Lindnera i Šolca.
Na to ukazuje scenografija i cela vizuelna postavka koja je identična ranije objavljenoj Lindnerovoj fotografiji, na kojoj se on predstavljao kao mnogo zauzeti ministar finansija. Osim toga, posmatrači oštrog oka su uočili da Habek nosi narukvicu od belih perlica na kojima piše „kancelarska era“, što se čini kao svojevrsna „strelica“ upućena Šolcu.
Upravo su sukobi ega pisca za decu i „Bambija“ bili i najčešći u vladi, iako su prilikom formiranja koalicije krajem 2021. godine međusobno obećali da će se diskusije uvek voditi u tajnosti, bez nekakvih međukoraka, te da će se u javnost izlaziti samo sa gotovim rešenjima. To, pak, nije trajalo ni sto dana jer su se krize samo nizale, od pandemije korona virusa, preko ruske invazije na Ukrajinu, do obustava isporuke gasa i nafte.
Sukob dva ega je javnosti bio najvidljiviji kada je Lindner izašao u javnost sa idejom da se vozačima odobri popust na benzin i dizel zbog sve većih cena goriva, nakon čeka je Habek bio zatečen, reagujući promptno saopštenjem da je „predlog odbijen“.
Kancelar sa manjkom liderstva
Koliko je svako radio sam za sebe, svedoči i to da su za oporavak posrnule nemačke privrede donosili pojedinačna rešenja koja su u svom pristupu toliko kontradiktorna da je jedan od političara u nezvaničnoj izjavi primetio: „Više nije moguće osedlati ovog konja.“
Međutim, bilo bi nepravedno svaliti krivicu samo na Lindnera, ističe jedan od urednika portala nedeljnika Cajt, ukazujući da je Šolcova semafor-koalicija bila „toliko puna kontradikcija da bi mnogi birači voleli da su videli više liderstva od šefa vlade“.
„Ali, Šolc je retko ispunjavao ovaj zahtev. A kada bi progovarao, ono što je govorio bilo je toliko tehnokratsko i komplikovano da nije dopiralo do ljudi. Na taj način je sam Šolc stvorio vakuum, koji su Lindner i drugi nezadovoljni koalicioni političari neopravdano iskoristili“, ističe Mihael Šliben iz Cajta. „Visoki funkcioneri Zelenih su takođe Šolcov stil rukovođenja otvoreno krivili za kolaps semafor-koalicije,“ dodaje on.
Šolc je „lupio šakom u sto“ tek kada je otpustio Lindnera, ali to je ujedno bio početak njegove „labudove pesme“, uprkos silnim aplauzima koje je dobio od poslanika SPD-a kada je došao kod njih u Bundestag na sastanak.
Štaviše, sada kada je presekao i najavio da će tražiti da to glasanje Bundestaga o poverenju vladi bude 15. januara, Šolc je prinuđen na povlačenje. U međuvremenu je pomenuo da bi to glasanje moglo da bude i u decembru, „pre Božića, ako su svi saglasni sa tim“, što bi značilo da bi prevremeni izbori bili održani u februaru, a ne krajem marta, kako je Šolc planirao.
Poslaničke grupe CDU-CSU i SPD-a su u ponedeljak uveče to i formalno dogovorile, tako da će glasanje o poverenju vladi biti 16. decembra, a prevremeni savezni parlamentarni izbori 23. februara.
To će samo skratiti ministarsku platu Folkeru Visingu, koji je za nemačku politiku povukao jedan prilično neuobičajeni potez. Kada su se ministri iz redova FDP-a povukli iz vlade, on se dogovorio sa kancelarom da ostane na funkciji ministra saobraćaja, te da zbog toga istupi iz FDP-a. Štaviše, Šolc mu je dodelio i resor ministarstva pravde.
Tako da je na čuvenom selfiju funkcionera Zelenih i liberala izbledeo samo Lindnerov lik. Jer, njegov ulog je veći. On nastoji da se prikaže kao svojevrsni disident najnepopularnije nemačke vlade, uz nadu da će ga birači videti kao viteza u sjajnom oklopu te njegovoj stranci dati podršku da preskoči izborni cenzus od pet odsto.
To, međutim, ne ukazuje nijedna sondaža javnog mnjenja, baš kao što ne pokazuje ni razloge za Šolcov optimizam da će mu birači opet dati podršku. Većina njih ukazuje da CDU-CSU imaju podršku između 32 i 34 odsto glasova, sledi AfD sa 18 do 19, potom SPD sa oko 15, Zeleni oko 10, kao i levičarski Savez Sare Vagenkneht (BSV) oko osam odsto glasova. Ankete FDP i Levicu vide sa po četiri odsto podrške, što je ispod izbornog praga.
Kako sada stvari stoje, Nemačka je na dobrom putu da za kancelara dobije konzervativnog milionera Fridriha Merca koji je bio pravnik američke investicione kuće „Blekrok“, nakon što ga je svojevremeno Angela Merkel istisla iz kruga Kolovih potencijalnih političkih naslednika.
Otkriven narko-tunel ispod granice SAD i Meksika: Zaplijenjena tona kokaina VIDEO
