Globalna trka za kritične sirovine – slučaj SAD i Kine
PIŠE: Vuk Velebit
Na početku decembra Kina je uvela zabranu izvoza nekoliko retkih metala u SAD kao odgovor na proširenje američkih kontrola izvoza kompjuterskih čipova. Zabranjuje se izvoz galijuma, germanijuma, antimona i tvrdih metala zbog mogućnosti upotrebe istih u vojne svrhe. Sa istim razlogom su svoju odluku o širenju kontrole izvoza opravdale vlasti u Vašingtonu. Mnogi ovom odlukom nisu iznenađeni, imajući u vidu da je Kina pre više od godinu dana ograničila izvoz galijuma i germanijuma.
Galijum se koristi u proizvodnji mikročipova i ima primenu u telefonima, laptopovima, tabletima i drugoj elektronici iz svakodnevnog života, ali i u 5G tehnologiji – upravo galijum predstavlja jedan od razloga za globalnu dominaciju kompanije „Huavej” u ovoj oblasti. Čipovi napravljeni uz pomoć galijuma se pojavljuju još pre 50 godina u sklopu istraživanja pod patronažom američke države. Od tada imaju značajnu ulogu u unapređivanju američkih krstarećih raketa, radara i sistema komunikacije, a danas se između ostalog koriste i u avionima F-35, raketnom sistemu „Patriot” i desetinama ratnih brodova.
Šteta od dugotrajne disrupcije snabdevanja galijumom može predstavljati kao veliki problem za američku državu i procenjuje se da bi nedavna zabrana mogla smanjiti BDP za barem nekoliko milijardi, a posledice bi se osetile u najznačajnijim sektorima u američkoj privredi. Kina je dominaciju nad globalnim tržištem galijuma krenula da stiče u 21. veku, ali razlog za to nije nedostupnost galijuma u drugim delovima sveta, već dugotrajni napor kineskih vlasti da cenu ovog važnog materijala smanje na svaki mogući način. Zbog toga su nekadašnji proizvođači galijuma, poput Kazahstana ili Nemačke, „ispali iz igre”, a tome koliko je ovo bilo bitno za Kinu govori i činjenica da je u proteklih petnaest godina zabeleženo više slučajeva industrijske špijunaže, gde su u fokusu američke tehnologije iza galijumskih čipova.
Galijum nije tema ovog teksta, ali je ipak vredelo posvetiti mu pažnju jer u velikoj meri odslikava ono što ćemo viđati sve češće u narednim godinama: Trgovinske sukobe između SAD i Kine u čijem središtu su kritične sirovine. Situacija je takva da Kina, kao što je slučaj sa galijumom, kontroliše veliki deo svetskog tržišta mnogih sirovina, i to ne na osnovu ekskluzivne dostupnosti tih sirovina u Kini, već taktike obaranja cena uz podršku države, čime se uništava konkurencija širom sveta.
Suočene sa pretnjom kineskog uticaja na lance snabdevanja, Sjedinjene Američke Države i Evropska unija već neko vreme traže načine da osiguraju svoje interese kada su u pitanju kritične sirovine. U Americi je usvojen Zakon o smanjenju inflacije koji predviđa ogromna ulaganja u domaću proizvodnju baterija, čipova i retkih metala. Pored podrške domaćoj industriji, SAD žele i da računaju na saveznike. Novi lider američkog Stejt departmenta Marko Rubio ove godine je kao senator bio sponzor predloga Zakona o globalnoj strategiji za obezbeđivanje kritičnih sirovina, čiji je cilj da olakša saradnju Sjedinjenih Država sa prijateljskim zemljama u ovoj oblasti.
Kompanije poput „Tesle” i „Forda” već su potpisale ugovore sa rudarskim kompanijama u Australiji i Kanadi kako bi osigurale snabdevanje litijumom i niklom. Na domaćem planu, kompanija „Litujum Amerikas” radi na izgradnji jednog od najvećih litijumskih rudnika na svetu. U pitanju je projekat „Taker Pas” u Nevadi, gde će godišnje biti ekstraktovano oko 80.000 tona rude litijum-karbonata. Američko ministarstvo energije je podržalo ovaj projekat sa pozajmicom od preko dve milijarde dolara, dok je gigant automobilske industrije „General motors” investirao 625 miliona i obavezao se da će u narednih 20 godina kupovati sav litijum koji izađe iz ovog rudnika.
U Briselu, Evropska komisija je u septembru 2023. godine predstavila Zakon o kritičnim sirovinama koji ima cilj diversifikaciju izvora i povećanje domaće proizvodnje sirovina poput kobalta, litijuma ili grafita. Prema ovom zakonu, evropski cilj jeste da Evropska unija do 2030. godine eksploatiše 10 odsto potrebih strateških minerala na svojoj teritoriji, prerađuje 40 odsto i reciklira 25 odsto. Litijumske projekte možemo da vidimo u Portugaliji, gde potencijalni rudnik Barozo sadrži rezerve od 28 miliona tona litijuma, mada se trenutno suočava sa problemom nezadovoljstva lokalaca. Sa druge strane, projekat „Volfsberg” u Austriji ima rezerve od jedanaest i po miliona tona litijuma, a nedavno je dobijeno zeleno svetlo za ubrzanje procesa od lokalnih vlasti. To je velika vest, jer je praktično potvrđeno da će se litijum u Evropi prvo kopati u Austriji.
Postoje i pokušaji da se multilateralnim putem obezbedi sigurno snabdevanje kritičnim sirovinama. Osnovano 2022. godine, Partnerstvo za bezbednost minerala je inicijativa koju predvode Sjedinjene Američke Države u saradnji sa partnerima poput Australije, Kanade, Japana, Južne Koreje i Evropske unije. Cilj ovog partnerstva je obezbeđivanje stabilnog i održivog snabdevanja kritičnim mineralima, kao što su litijum, kobalt i retke zemlje, koji su ključni za zelenu tranziciju i razvoj visokotehnološke industrije.
Na osnovu svega navedenog bi trebalo da je jasno da EU i SAD ne planiraju skoro da prestanu da se bave kritičnim sirovinama. Na kraju dana, te sirovine jesu neophodne za stvaranje najnaprednijih tehnologija koje su nam potrebne ako želimo bolju budućnost. To znači da države koje zapadnim partnerima mogu da ponude kritične sirovine imaju veliku priliku, ali konkurencija je velika. Litijumski trougao između Argentine, Bolivije i Čilea, rudna bogatstva Konga i Južnoafričke Republike, kao i ceo region Centralne Azije predstavljaju potencijalne partnere za SAD i EU. Za razliku od svih navedenih država, Srbija ima prirodna bogatstva, kao i velika nalazišta litijuma, i ne samo da je i deo Evrope već i ima automobilsku i IT industriju u povoju, obrazovanu radnu snagu i samim time, veliki potencijal da iskoristi lanac vrednosti koji počinje sa sirovinama, a ide sve do litijumskih baterija, kompjuterskih čipova i električnih vozila.
(politika.rs)
Oznake: Vuk Velebit
