Novo srce Miloša Šestića
Piše: Aleksandar Apostolovski
Ime koje je odjekivalo na tribinama severa, ime koje je svojom igrom obeležilo godine kada je Crvena zvezda sijala na fudbalskom nebu i danas se čuje kao eho prošlosti i nostalgije. Taj magični napadač čiji su se dodiri sa loptom činili kao umetnost zadužio je zvezdaše više nego što je on sam ikada mogao i želeo da zamisli. Ipak, u jednoj tihoj, nepredvidivoj igri, sudbina je odlučila da mu da ulogu koja se nije mogla predvideti ni u najzamršenijim scenarijima.
Miloš Šestić je nosio Crvenu zvezdu u svom srcu. I ne samo figurativno. On je bio oličenje strasti, borbe, volje i ljubavi prema klubu, a svaka njegova akcija na terenu, svaki dribling i svaki pas bio je ispunjen dušom, kao da je samo fudbal verovao u njegove magične moći. Bez obzira na sve osvajane titule, najlepši trenuci su dolazili u tih nekoliko sekundi kada bi Miloš krenuo u dribling, sa glavom nabijenom u travu kao da nikoga i ništa oko sebe ne vidi, kao da je usamljeni konjanik koji jaše u galopu travnatom prerijom, obilazeći odbrambene vojske, sve same ljute bekove i halfove sa dečačkim zadovoljstvom. Kao da je samo on znao šta se dešava pre nego što se desilo.
Međutim, u svetu u kojem ništa nije sigurno, sudbina je iznenada odlučila da Milošu uzme ono što je najvrednije – srce. I kao da to nije bila zlokobna slučajnost. Kroz sve godine njegovih utakmica, kroz sve te borbe za Zvezdu i reprezentaciju Jugoslavije, njegovo srce je postajalo tihi, gotovo nevidljivi simbol. Iako je ono kucalo za pobede i poraze, postajalo je mnogo više od toga. To srce je bilo oličenje strasti, ljubavi prema igri i volji da se izdrži, pa čak i kad je najteže.
Operacija presađivanja srca bila je, naravno, trenutak u kojem je sve stalo, naročito za one ljude koji su ga pamtili. Tek tada je mnogima koji su ga mnogo manje cenili nego što je zaslužio, palo na pamet: kako da ga zamenimo? Njegovo srce, sada tuđe, nosi i dalje krv Crvene Zvezde, a svi mi koji smo pratili njegovu karijeru, osećali smo da on nije samo deo prošlosti nego i deo budućnosti, jer će legenda o verovatno najpotcenjenijem, a istovremeno jednim od najvećih fudbalera Srbije i Jugoslavije nastaviti da se prepričava. Dobijaće nove forme i izmišljene detalje, jer neshvaćeni dribler i improvizator će poput velikih slikara koje prošlost nije prepoznavala postajati sve veći, zajedno sa godinama koje dolaze.
I kao što svaka legenda mora da se dopunjava, tako je i Šestić prešao iz jednog života u drugi, noseći istu strast, istu volju i istu želju da ostane u senci. Srce koje je nekada kucalo za Zvezdu, sada je deo nečeg mnogo većeg, deo istorije koja se ne završava na travi Marakane.
I u tom procesu, Miloš Šestić je postao sve veći. Ne samo kao fudbaler već kao simbol, jer svi trenuci njegove igre – zlatne sekunde njegovih driblinga, pasova i golova, pa ni operacija, ni zamena srca, ni bilo koja fizička granica nikako nisu bledele, iako je on insistirao da bude baš tako. Postao je večni Miloš, sama Crvena Zvezda, čije ime pulsira i pripoveda o jednoj neponovljivoj karijeri, skromnosti i dobroćudnosti iza koje se krio eksplozivni talenat.
Da, njegov talenat je bio mnogo veći nego što je on to mogao da podnese. Kao da se stideo medija i popularnosti, pa bi se posle svojih velikih utakmica povlačio u svoj skromni svet. Lako je bilo objasniti Šekularca, Džaju, Kuleta Aćimovića, Pižona ili Duleta Savića, koji su bili velikani jednoga vremena u kojima su derbiji jugoslovenske lige bili gotovo jednaki utakmicama između Reala i Barselone ili Milana i Intera. Ali priču o Milošu Šestiću teže je ispričati preko njegove nesumnjive fudbalske veličine i vizionarstva, jer je upravo on odbijao da je ispriča, kao da je hteo da je sačuva samo za sebe. Zato je u njegovoj sudbini mnogo više svih nas nego njega samog. I zato mu toliko dugujemo, da je ispričamo.
Možda o onom golu Petru Boroti, 29. novembra 1978. godine, u večitom derbiju Zvezde i Partizana, kada su se ukrstili putevi dva neshvaćena igrača. Jedan je Borota, istovremeno genije, cirkuzant o bonvivan, a drugi ćutljivi i usamljeni dribler koga nisu shvatali ni protivnički ni njegovi igrači. Misleći da je je sudija svirao prekršaj nad njim, Borota je postavio loptu na peterac, nesvestan da igra nije prekinuta, a onda je pritrčao legendarni Šele i dao jedan od najčuvenijih i najkontroverznijih golova u istoriji jugoslovenskog fudbala.
Odbijajući da bude šoumen i Zvezdina zvezda, skroman i povučen, Šele je odbijao da njegov mangupski gol postane simbol čitave epohe, znak pobune koji bi mogao da nosi čak ideološku konotaciju, poput „božje ruke”, kontroverznog gola Dijega Armanda Maradone protiv Engleza koji je postao globalna metafora otpora protiv imperijalizma.
Šele je jednostavno otišao kući, ostavljajući drugima da tumače kako god hoće, kako njegov diverzantski gol, tako i njega samog. Mnogi će s pravom reći da je bio Mesi pre Mesija, onaj koji je driblajući nizao bekove kako je želeo, ali sportska industrija stvaranja super zvezda u kičastoj zemlji mekog socijalizma u Šestiću nije prepoznavala materijal od koga bi se mogao napraviti superheroj evropskog i svetskog fudbala.
Kao da su ga ondašnji bosovi iz tajnog fudbalsko-obaveštajnog štaba u Maderi zaobilazili, smatrajući da ga ne mogu oblikovati kako oni žele, te je Šele postajao junak koji jaše sam, bez paradržavnih vetrova koji će ga izbaciti u velike junake, pa se njegova igra neverovatno poklapala sa njegovom karijerom: bio je prepušten sam sebi i zaista se činilo da uvek igra udaljen od svih ostalih, suviše brz i suviše vešt za ono doba. Kao da je pretrčao i samo vreme, poručujući da će ga tek u budućnosti mnogo bolje razumeti i ceniti.
To se zapravo i dogodilo, kada se posle dve sezone u grčkom Olimpijakosu, vratio u novosadsku Vojvodinu 1987. godine. Kao da je veliki Šestić u drugoj ligi našao svoj mir. Ali iako ga je večno tražio, u predvečerju raspada velike zemlje, sa super timovima koji su joj pevali labudovu pesmu, kako zemlji tako i fudbalu koji se igrao, Šestić od zaboravljenog i skrajnutog kluba čini nemoguće. Za trenera Vojvodine dolazi Ljupko Petrović, na mestu eksplozivnog veznog stiže još jedna fudbalska izbeglica iz Hrvatske, mladi i gnevni Siniša Mihajlović. Tako je stvoren trio izgubljenih duša koji je potpuno srušio postojeći fudbalski poredak.
Preuzimajući komandno mesto ravničara u veznom redu Miloš Šestić dovodi Vojvodinu do šampionske titule 1989. Naredne godine, reprezentacija Jugoslavije je bez njega stigla do četrfinala Svetskog prvenstva u Italiji, izgubivši baksuzno na penale od Maradonine Argentine. A sledeće, Zvezda je, takođe bez Miloša Šestića, osvojila Kup šampiona u Bariju.
Naravno da ga nisu pozvali, niti je on to želeo. I kao u svakoj srpskoj priči, moralo je da mu stane srce, da se toga setimo, a onda da dobije novo, da bi se priča o njemu nastavila onako kako je on igrao. Korak ispred svih!
Oznake: Kolumna, Miloš Šestić
