Događaji oko dvanaestodnevnog rata između Izraela i Irana, u kome su i SAD nakratko uzele direktno učešće, prebacili su ratna događanja u Ukrajini na sporedan medijski kolosek. Nekako se stekao utisak, bar u ovom periodu, da je rat opet „negde daleko“ i da je njegov plamen preslab da bi se razbukatao svetski požar. Posebno ako se uzme u obzir da su SAD vršile veliki pritisak na ukrajinsko rukovodstvo da pristupe mirovnim pregovorima.
Iako su razgovori u Istanbulu između ruske i ukrajinske strane rezultirali dogovorima koji su bili tehničke a ne suštinske prirode, nekritički je prevladao utisak da se ipak približavamo nekakvom miru. Ako ni zbog čega drugog, onda sigurno zbog činjenica da zaraćene strane ipak zajedno sedaju za pregovarački sto, što se nije događalo još od aprila 2022, kad je britanski premijer Boris Džonson asistirao u rasturanju već sklopljenog mirovnog dogovora.
Podsećanja radi, po sadržaju iz tadašnjeg mirovnog dokumenta sve četiri oblasti koje je u međuvremenu Rusija faktički i formalno integrisala u sopstveni državni prostor (Donjecka, Luganjska, Zaporoška i Hersonska oblast), ostale bi unutar Ukrajine sa autonomnim pravima. Iako je Rusija već pripojila Krim sopstvenoj državnoj teritoriji posle Majdanskog puča, ponudila je određene opcije u ovom mirovnom dokumentu čak i u vezi statusa ovog geostrateški dragocenog poluostvra.
Ukrajinska strana je prvo prihvatila mirovni dokument, a onda ga nakon posete Borisa Džonsona predsedniku Zelenskom u Kijevu odlučno odbacila. Tako je propala šansa za mir. Nakon toga je Ukrajina izgubila oko milion boraca (poginuli i ranjeni), nekoliko miliona njenih stanovnika je trajno napustilo državu, uništena je energetska i saobraćajna infrastruktura, privreda je na izdisaju. Razbarušeni i ležerni Boris Džonson se i dalje šeta po belom svetu i daje zapaljive izjave, kao da nije imao velike veze sa dešavanjima na istoku Evrope.
Želja za mir ili taktika?
Doduše, ovu verziju događaja ponudila nam je ukrajinska strana kroz usta jednog od pregovarača iz Istanbula, Davida Arahamije, da bi u javnosti zbacila krivicu sa sebe za težak naknadni poraz. Po Arahamiji, u Kijevu se pojavio Boris Džonson i rekao predsedniku Zelenskom: „Hajde da se borimo“. I sam Džonson je u javnosti odbacio istinitost ove verzije i nazvao je „potpunom besmislicom i ruskom propagandom“.
Očigledno je da je kijevskom rukovodstvu poseta Borisa Džonsona došla kao „kec na desetku“ u sopstvenoj nameri da nastave ratna dejstva, samo uz zapadnu garanciju da ći im pomagati novcem i oružjem ako odluče da se bore, kako je tačno formulisao bivši britanski premijer. Od tog trenutka do danas, Ukrajina je dobila samo smrt i razaranja.
Poslednjih meseci, ruska vojska je ušla u još tri nove ukrajinske oblasti: Harkovsku, Dnjepropetrovsku i Sumsku. Kako vreme prolazi stiče se utisak da se ruska ofanziva samo povećava na svim linijama ionako širokog fronta, odnosno da vreme nikako nije saveznik Ukrajine. Ipak, Ukrajina i na ovim skorašnjim mirovnim razgovorima, obavljenim takođe u Istanbulu, nema nameru da prihvati realno stanje „na terenu“, kao i očigledan fakticitet u međunarodnim odnosima.
Stiče se utisak da je agenda za pregovore koju je Ukrajina predložila i koja je očigledno neprihvatljiva sa stanovišta ruskih uspeha na ratištu, samo novi pokušaj da se ruska strana optuži za neuspeh u progovorima, da bi se tako izvršio pritisak na uvođenje još jednog paketa sankcija Ruskoj Federaciji (čak i pedantni statističari gube evidenciju koji je po redu!), kao i za eventualno jačanje američke vojne podrške.
Administracija predsednika Donalda Trampa se deklarativno zalaže za zaustavljanje ratnog sukoba u Ukrajini i, za razliku od evropskih lidera i briselske birokratije, američka retorika nije ratnohuškačka. Stiče se utisak da Moskva generalno veruje u Trampovu iskrenost, uprkos veoma složenoj situaciji koja često iziskuje i neočekivane američke poteze ili poštovanje preuzetih obaveza od ranije.
Zbog toga ruska strana često strpljivo toleriše ponašanje ukrajinske delegacije, kao nužnu cenu koju mora da plati za kupovinu trajnog i optimalnog mira u odnosima sa Vašingtonom. Moskva je okrenuta i prema zemljama Globalnog juga dok pregovara o miru, koje su listom sve izrazile želju za postizanjem što skorijeg mirovnog sporazuma. Takav mirovni sporazum, u kome bi Rusija međunarodnim priznanjem pripojila osvojene oblasti (što je pravno potvrđeno razultatima referenduma održanim na ovim teritorijama!), zaštitila ruskojezičko stanovništvo i Crkvu u punom kapacitetu na prostoru buduće ukrajinske države koja bi bila vojno neutralna i ne bi ideološki bila „Antirusija“, odgovarao bi skoro svima na svetu, uključujući i Ukrajinu u novim granicama.
Jer već sledeći sporazum koji bi se potpisao, mogao bi ili morao da konstatuje novo umanjenje ukrajinskih teritorija. Možda će skorija izjava predsednika Putina biti otrežnjujuća za ukrajinsko društvo, kada je doslovce rekao: „Gde noga ruskog vojnika kroči – to je naše!“. A ta noga je ubrzala ratnički korak, zato je za Ukrajinu bolje da što pre shvati poruku iz ove izjave. Svako novo odlaganje mirovnog ugovora preti da postane ogledalo novog ukrajinskog poraza, što je jasno pokazala „sveža“ istorija. Takav mir bi odgovarao svima, i Trampu, i Moskvi, i svetskim narodima.
Sprečile bi se opasnosti Trećeg svetskog rata i nukleranog armagedona, pokrenuli bi se trgovinski i finansijski tokovi, probudio bi se planetarni optimizam koji uvek dolazi posle mučnih ratnih sukoba. Ipak, danas postoji jedno ratom opsednuto poluostvro koje opstruira mogućnost ovog mira, i koje ohrabruje ukrajinsko rukovodstvo da nastavi rat urkos svim novim potencijalnim porazima i žrtvama. Njegovo formalno sedište je u Briselu, mada se njegove moćne ekspoziture nalaze u Londonu, Parizu i Berlinu (oficijalno Bonu). Sačinjavaju ga rukovodstvo EU, aktuelne vlasti u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj, kao i NATO administracija. Zato ga možemo nazvati EvroNATO.
Agenda koalicije voljnih
Ako se samo malo vratimo unazad, na 10. maj ove godine u Kijevu, setićemo se da je održan sastanak predsednika Zelenskog sa liderima Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Poljske, kada je ova „koalicija voljnih“ usaglasila stavove oko sadržaja budućih mirovnih pregovora između Ukrajine i Rusije.
U ovom formatu je potvrđena neprihvatljiva agenda za mirovne pregovore kao alibi za nastavak ratnih dejstava, uz zahtev za pooštravanje sankcija prema Ruskoj Federaciji i nastavak oružane podrške Ukrajini. Jasna je bila želja evropskih lidera za propadanjem pregovora, kao što je i jasno uočljivo da EvroNATO svakodnevno i masovno priprema javnost „starog kontinenta“ za veliki rat. Od perioda Jozefa Gebelsa do danas, ratna propaganda u Evropi nikada nije bila jača.
Svakodnevno širom evropskog prostora elektronski dobošari lupaju u ratne doboše, pripremajući stanovništvo na nužnost rata koji stiže u „uređenu baštu“ preko divljih istočnjačkih stepa. Već postojeću rusofobiju kod evropskog čoveka, oni natapaju strahom od ruske invazije i zalivaju novom mržnjom.
Evropa polako tone u blato kontinenta prepunog patologije i histerije. Ostaje im još težak put da psihološku „ideju rata“ pretvore u pragmatični „politiki militarizam“, kao svakodnevni ritual u životu evropskih zajednica. Očigledno je da imaju snažnu podršku svih delova globalističke „duboke države“, koja se u međuvremenu dislocirala iz Vašingtona u Brisel. Nigde se toliko ne raduju propasti mirovnih pregovora kao na ovim prostorima!
Ako bi se potpisao trajni mir u Ukrajini, propala bi ideja masovne i ubrzane militarizacije Evrope. Pronicljivijem konzumentu javnih informacija moglo je biti jasno i pored velikih dimnih zavesa sledeće: sve Soroševe kuluturološke ideje, kao i sve Švabove ekonomske ideje, sprovode se kroz okupacionu praksu isključivo u cilju da bi se jednoga dana materijalizovale u brutalni militarizam! Izgleda da su procenili kako je osvanulo to dugo očekivano jutro pripreme za veliki rat, a možda su ih sopstvene pozne godine ubrzale u tom predviđanju.
Po svaku cenu se evropske države moraju besomučno naoružati. Pitanja ličnog standarda, ljudskih prava i ekonomskog progresa – koja već čitav vek opsedaju zapadna društva – više nisu na dnevnom redu. Ideja naoružavanja, ideja militarizacije i ideja stalne ratne opasnosti – odlike su savremene Evrope. Ako bi se Rusija dobrovoljno pacifikovala kroz trajni mir u Ukrajini, bilo bi mnogo teže sprovesti ubrzanu militarizaciju na „starom kontinentu“. Nije lako predstavljati Rusiju kao neposrednu opasnost ako po Ukrajini ne padaju granate. Kako plašiti presečnog Evropljanina da će sutra po njemu padati te iste granate, ako su one zbog potencijalnog mirovnog ugovora u Ukrajini uveliko skladištene po sibirskim magacinima?!
Šta evropski lideri dobijaju ovakvom militarizacijom, čemu služi ova ratnohuškačka retorika kod njih? Pored nekih ideoloških i lobističkih razloga, postoji i veoma snažni psihološki razlozi. Oni su impotentne birokrate, poltroni iz „davoskih“ ideoloških škola, ambiciozni mediokriteti za koje preglumljivanje prilikom izgovoranja tuđeg i naučenog teksta predstavlja vrhunac državničke strategije.
Oni, jednostavno, ne znaju ništa drugo sem da kao navijeni ponavljaju „nabubano“ gradivo. Tragikomične su scene kada ih gledate kako mesecima svi u glas govore isto, kako niko od njih nije umeo da odgovori na pitanje koji je plan „B“, u slučaju da Rusija ne bude poražena – što postaje izvesno „na terenu“. Najčešće u direktnom sukobu sa zdravim razumom, tražiće da se nastavi i još pojača baš ona praksa koja se pokazala kao neuspešna.
Da ne znamo da se ne radi o tužnoj zbilji, pomislili bismo da se prikazuje novi serijal iz ciklusa „Leteći cirkus Montija Pajtona“. Prvo su slavodobitno najavljivali „strateški poraz Rusije“, a kada je postalo očigledno da je stvarnost na suprotnoj obali, onda su počeli jednoglasno da govore „kako se Rusija mora sprečiti da odnese pobedu“. Kada ih je prekrila senka logike koja se pitala kako ćete sprečiti Rusiju da pobedi nastavkom prakse koja se pokazala kao gubitnička, izašli su iz zaklona i pobegli na proplanke rata. Sada je rat postao njihova retorička i psihološka opsesija. Sada samo u ratu vide svetlu budućnost. Sada će samo rat imati smisao evropske istorije. Zvuči suviše poznato?
