Suzana Lukić, glumica: Ideja teatra je da otvara pitanja i provocira misao
Jedna od najpoznatjih glumica svoje generacije, Suzana Lukić, ove godine se dva puta predstavila banjalučkoj publici u okviru 27. Teatar festa „Petar Kočić“. Glumica koja nas je osvojila ulogama u serijama „Moj rođak sa sela“ i „Popadija“, za portal Banjaluka.net priča i o svojim pozorišnim ulogama, a posebno izdvaja otjelotvorenje lika velike srpske glumice Ljubinke Bobić u predstavi “Centrala za humor” Narodnog pozorišta u Beogradu. Otkriva i koliko joj sinhronizacija animiranih filmova nedostaje, te šta znači igrati lik snažne, ambiciozne žene iz svog kraja, prikazane kroz ulogu Cece u seriji “Popadija”.
Ove godine ste u junu dva puta gostovali u Banjaluci u okviru 27. Teatar festa „Petar Kočić“. Kakve utiske nosite iz našeg grada i sa festivala koji nosi ime jednog od najvećih književnika ovih prostora?
LUKIĆ: Moram prvo da kažem da je izvodjenje u Banjaluci bilo čarobrno. Makar za nas, nadam se da je i publika uživala. Igrali smo na otvorenom, pred više od 1000 ljudi, prvi put na bubice (koje su vodili tonci iz Banjaluke koji prvi put gledaju predstavu i sada im se i javno zahvaljujem na neverovatnom poslu koji su uradili) i bez pauze koju inače imamo. Svi mi na sceni smo se osećali kao u nekom snu za koji ne znamo kako će da se završi. Inače taj komad je dosta specifičan, roman je dramatizovan u Engleskoj. Dakle pitanje razlike u društvenim klasama nije samo pitanje malih i siromašnih sredina. Mi svi na zemaljskoj kugli živimo isti košmar. Svet bogatih i siromašnih. Svet u kome ljudi imaju šta god zamisle, nasuprot svetu u kome ljudi jedva plate račune, nasuprot svetu u kome ljudi nemaju za parče hleba, nasuprot svetu u kome deca nemaju vodu za piće, nasuprot svetu bez lekova. Danas dok ja ovo pišem udobno smeštena u svom toplom krevetu utišavajući svoje zdravo glasno dete neka buduća majka čeka da se porodi u prašini, bez pomoći, bez anelgetika dok bombe padaju oko nje i jedino što se nada je da će je zaobići ..I onda se osetiš posramljeno kad želiš više za sebe i za svoju porodicu jer već imaš osnovno. I to je najveći uspeh kapitalizma, da te postavi na mesto sa koga ne možeš skoro ništa pomogneš drugome, a neprijatno ti je da želiš za svoje. Kao neki začarani mračni krug.
U predstavi „Centrala za humor“, koja je izvedena na Teatar festu, tumačite ulogu čuvene Ljubinke Bobić – glumice koja je tokom okupacije radila razne poslove da bi preživjela, ali je odlučno odbijala da igra u pozorištu, smatrajući da bi to bilo izdaja naroda. Kako ste doživjeli njen lik i njene moralne izbore, naročito u kontekstu vremena u kojem je živjela?
LUKIĆ: Ljubinka Bobić je jedna od najvećih glumica u istoriji srpskog glumišta. Takodje ona je kruševljanka, a ja sam sklona lokalpatriotizmu, te je ona visko na listi mojih omiljenih umetnika :). Puno smo se bavili okolnostima u kojima su živeli likovi iz Centrale za humor. Takodje trenutak u kome je nastajala predstava bio je specifičan trenutak za bavljenje pozorištem u Beogradu. Mi smo, kao i likovi u komadu, bili pred pitanjem igrati ili ne. Bilo bi neumesno, neobrazovano i bezobrazno izjednačiti bilo koji trenutak savremene istorije sa trenutkom u kom su oni živeli. Mi smo pred ogromnim moralnim dilemama oni su uz to hodali kroz lešve svojih bližnjih dolazeći na posao. Svi smo danima pokušavali da opravdamo umetnike koji su rešili da igraju, ali i da čvrsto stanemo iza ovih koji su to odbili. Čini mi se da tu nema tačnog odgovora. Mi ga makar nismo pronašli. Naša predstava je ostavila moralnu dilemu, ali dala je činjenice, dala je emotivnu vizuru i dozvolila, pre svega Jovanu Taniću i Aleksandru Cvetkoviću(dvojici glumaca streljanih bez mogućnosti bilo kakve odbrane) da imaju svoju završnu reč. Mislim da je to izuzetno važno.To je početak ispravljanja jedne nepravde prema dvojici velikana o kojima se ne zna skoro ništa jer su ih ne samo streljali vec i tendenciozno izbrisali iz istorije, iz udžbenika, iz budućnosti. Naša predstava podseća na njihovo postojanje i dozvoljava da o njihovim postupcima mislimo i da o njihovoj kazni raspravljamo. A zar to nije ideja teatra…da otvara pitanja i provocira misao.
Publika Vas pamti i po mnogim drugim pozorišnim ulogama, kao i po ostvarenjima na filmu i televiziji, ali najšira javnost Vas i dalje prepoznaje kao Draganu iz serije „Moj rođak sa sela“. Šta Vam je ta uloga značila u profesionalnom smislu, i dešava li se i danas da Vas ljudi oslovljavaju imenom tog lika?
LUKIĆ: Rodjak je moj prvi susret sa televizijom. To je projekat koji se dogodio pre hiperprodukcije, te je sve radjeno polako i promišljeno. Vrlo je banalno, niko nije žurio na sledeći set u sledeći poduhvat, svi su bili duboko skoncentrisani na taj u kome su.Tako je bilo od kastinga do kraja snimanja.To je za mladu glumicu velika privilegija. Ja sam svoj zanat pekla polako i koncetrisano i to učeći ga od najvećih glumica i glumaca našeg vremena. Serija je i dan danas rado gledana, ali tu nema mnogo filozofije, ona je odlično napisana, dobro režirana, lepo slikana, sa fantastičnom podelom, bez puno vremenskih kompromisa. Ne može da ne uspe.
Lik Cece u seriji „Popadija“ publika je brzo zavoljela – riječ je o savremenoj ženi, snažnoj i duhovitoj, ali i suočenoj sa izazovima svakodnevice. Gdje ste pronalazili inspiraciju za oblikovanje ovog lika?
LUKIĆ: Ja sam rodom iz Krševca, dakle Ceca je iz mog podneblja:). Poznajem puno takvih zena. Od kastinga, dakle od jednog monologa koji sam imala ispred sebe znala sam šta ću sa njom. Uživala sam dok smo snimali. Veliku sam želju imala da branim tu ženu.Tu visprenu, duhovitu ambicioznu ženu koja se prosto rodila u okolnostima koje joj nisu pružile da i poželi da poleti više. Na našim prostorima je mnogo takvih žena, kojima društvo, okolnosti , sredina ne nameću potrebu da se usavršavaju i da odu dalje što dalje. Lepo u tom liku je što ona to ne tretira kao minus nego živi, voli, radja, nema dlake na jeziku, brza je i sigurna u sebe. Uz to preduhovito je napisana, meni bar, nadam se i ljudima koji su gledali seriju.
Dugo ste bili angažovani na sinhronizacijama animiranih filmova, nedostaje li Vam taj posao u svijetu animacije?
Puno sam radila na sinhronizovanju crtaća. To je za razliku od svake grane mog posla jedina u kojoj udješ u kabinu i sama sa sobom i sa mikrofonom radiš. Nema ljudi oko tebe, nema dogovora, nema raspredanja.Takva situacija ume da prija, za promenu. Spontano se desilo da ne radim više, prosto su se te produkcijske kuće za koje sam radila ugasile. Rado bih radila ponovo.
Marina Majkić Miletić
Oznake: Suzana Lukić
