Region 12.03.2023.

„Ako Đinđić preživi, Srbija neće – a nisu preživeli ni Đinđić, ni Srbija“

ČITANJE: 4 minute

Punih 20 godina prošlo je ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, koji je ubijen ispred zgrade Vlade Srbije 12. marta 2003. godine. Ove godine tačno je 20. po redu mart od kada je cijeli svijet „čuo“ pucnje iz Admirala Geprata od kojih je stradao premijer Srbije Zoran Đinđić. Svjetske kamere okrenule su se ka Beogradu, a ovdašnja javnost ostala je paralisana – izvršen je atentat na premijera demokratske države i čoveka koji se otvoreno suprotstavio režimu Slobodana Miloševića.

Iza sebe ostavio je nedovršenu državu, da parafraziramo jednu njegovu poznatu knjigu. Pokušao je da reformiše zemlju, okrene svijetu i ubrza istoriju. Pokušao je da Srbiju okrenutu prošlosti prebaci ubrzano u budućnost, kako bismo stigli svijet koji se razvijao dok je cijeli region propustio 10 godina razvoja i prosperitata širom sveta.

Čovjek velike energije i optimizma upravo se po tome danas najviše i pamti, ali i po tome što više nema tog optimizma kao na početku 21. veka.

Ipak, optimizam, energije i borba za budućnost uglavnom su poruke koje stižu 12. marta. Sve prije toga i dan nakon obilježevanja tog kobnog 12. marta, vraćamo se u svakodevicu koja je prema tvrdnjama sagovrnika Nove, sve suprotno od onoga što je Đinđić zagovarao. Zbog toga su poruke 12. marta prije izuzetak nego pravilo u svakodnevici u kojoj živimo.

Novinar i autor knjige „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“ Mijat Lakićević kaže za Novu da aktuelna vlast umrtvljuje društvo, dok je Đinđić uvijek širio energiju i podsticao ljude na optimizam i promjene. Takva energija i narativ postoje svake godine tog 12. marta, ali prema njegovim riječima, već 13. marta sve to pada u zaborav.

“Srbija je u Đinđićevo vreme bila zemlja okrenuta reformama i promenama, orijentisana društvenom dinamizmu, dok je danas društvo umrtljevo. Đinđić je tražio od ljudi aktivnost, animirao je ljude. Poznat kao čovek velike energije, govorio je o potrebi permanentne mobilizacije kreativaca. Stalno je pokušavao da se ljudi angažuju, a danas je sve umrtvljeno”, priča Lakićević za Novu.

Sagovornik Nove napominje da je Đinđić insistirao na ličnoj odgovornosti pojedinca, dok je danas potpuno drugačija situacija.

“Današnja vlast kaže nemojte ništa da mislite, mi radimo za vas. Potpuno je drugačija filozofija. Vučić umrtvljuje društvo, stvara se apatija, a Đinđić je želeo potpuno drugačije društvo – puno energije, aktivizma, angažovanja i pojedinca koji misli o sebi. Nastoji se da se ritualno obeleži taj 12. mart, ali već 13. i 14. marta sve to pada u zaborav”, poručuje Lakićević.

Autor knjige o Zoranu Đinđiću podvlači da sve ovo zbirno dovodi do toga da je srpsko društvo zarobljeno.

“Ne govori se džabe o Srbiji kao zarobljenoj državi. Ovde vlast koči svaku slobodnu aktivnost, ako niste član partije, ne možete se baviti biznisom, kulturom ili sportom. Traži se poslušno, a ne aktivno društvo. Sve suprotno od onoga što je Đinđić svojevremeno želeo. Imate rečenicu koja ne sme biti zaboravljena. To je ona da ako Đinđić preživi, Srbija neće. A dobili smo to da nisu preživeli ni Đinđić, ni Srbija. Đinđić je vododelnica. Jedan put Srbija je imala sa njim, a potpuno drugačiji bez njega”, zaključuje Lakićević.

Zamenica glavnog i odgovornog urednika NIN-a Vesna Mališić naglašava da je Đinđić imao ideju moderne i demokratske Srbije, dok danas živimo sve suprotno od onoga što je Đinđić želeo.

„Mislim da se 12. marta setimo svega onoga što smo propustili. Kao da stavi ogledalo ispred nas, da vidimo gde smo mi danas. Prosto, čudno je da se samo tog dana setimo gde je to Srbija mogla da bude. Vlada Zorana Đinđića tokom svog dvogodišnjeg mandata uspela je samo da dodirne probleme u kojima je bila. Imala je jasan cilj, a to je moderna, evropska i demokratska zemlja. Danas, mi smo sve suprotno od toga i jasno možemo da vidimo koliko smo udaljeni od te ideje“, ističe sagovornica Nove.

Mališić kaže da smo daleko od ljudskih prava, uređenih institucija i otvorenosti prema regionu i svetu.

„Postali smo zatvoreni, ksenofobični, vratili smo nacionalizam, ponovo smo u teorijama straha od celog sveta. Mi smo 20 godina protraćili vreme, ubili ga, za koje je upravo Đinđić govorio da je najveći resurs. Zoranova ideja bila je da ubrzamo vreme, ali posle ubistva Đinđića mogli smo samo da se setimo Balaševićevih stihova ‚putuj Evropo, nemoj više čekati na nas‘“, objašnjava Mališić.

Ona navodi da je danas prisutna „politika centrifuge“, gde ne možemo da se orijentišemo u kom vremenu i prostoru živimo.

„Ne vidimo šta je vizija, gde je naš put i gde želimo da stignemo“, zaključuje Mališić.

Podsetimo, predsjednik Demokratske stranke i prvi premijer Srbije poslije petooktobarskih promena ubijen je u atentatu 12. marta 2003. godine. Za njegovo ubistvo osumnjičeni su pripadnici Zemunskog klana. Kao i svake godine, političari koji su sarađivali, istaknute ličnosti, ali svi građani položiće vence i zapalite svijeće kao znak sjećanja na tragično stradalog premijera Đinđića.

(Nova.rs)

Koja je tvoja reakcija?