Aliji Izetbegoviću Srbi su oprostili?

Piše: Nenad Kecmanović

Politikom etničke diskriminacije druga dva nemuslimanska naroda, a posebno ustavno ravnopravnih pravoslavnih Srba, Alija Izetbegović je isprovocirao građanski rat u BiH. Bezočno je ignorisao srpsko protivljenje secesiji BiH, ne samo legitimnih predstavnika srpskog naroda u Skupštini i Predsedništvu BiH nego i Srpski plebiscit u novembru ’91, na kome je blizu 90 odsto izašlih podržalo stav svoga nacionalnog vođstva

Ako se do kraja ostvari američki projekat za Srpsku i Srbiju, već ova generacija srpskih političara iz „severne Bosne” i „uže Srbije” ići će na poklonjenje senima tvorca jedinstvene BiH na šehidsko groblje na Kovačima, kao što su se Dodik i Vučić, jedan nezvanično, drugi pod kamenicama, poklonili u Potočarima. Verovali su da će to doneti mir sa komšijama Muslimanima u FBiH i na KiM i kraj „međunarodne” kampanje na Srbe i srpske zemlje. Već sutradan pošto je srpsko vođstvo, pred napadom Muslimana na sedište SDS-a, izmaklo iz obruča sa Marindvoru na Pale, Alijina vlast je oblepila grad poternicama sa portretima Karadžića, Koljevića, Plavšićeve i dr. Haški tribunal ih je, sem već pokojnog Koljevića, samo overio kao ratne zločince, Srbi, međutim, nisu Aliju proglasili za ratnog zločinca iako je glavna tužiteljka tribunala posle njegove smrti izjavila da je bila spremila optužnicu. Isto je, takođe tek posthumno, izjavila i za Tuđmana. Za Miloševića je, međutim, požurila, a njeni naslednici su Karadžića i Mladića čak kao „genocidaše” progonili kao zveri.

Nema rata u kome strane u sukobu nisu vršile ratne zločine. Kada se radi o liderima, premijerima, vojskovođama, ministrima sile, a posebno šefovima država, koji u modernim režimima predstavljaju civilnu komandu, teško je među njima naći osobu koja je lično i neposredno izvršila ratni zločin. Optužnica se zato bazira na komandnoj ili posrednoj odgovornosti i sl. U svakoj instituciji, posebno armiji, postoji hijerarhija u kojoj se na nižim nivoima operativno čine zločini, ali naređenje dolazi sa viših i sa samog vrha piramide vlasti.

Kao predsedavajući Predsedništva BiH, Izetbegović je uoči i tokom rata bio vrhovni komandant uz podršku muslimanske većine u skupštini, vladi, i kolektivnog šefa države. Posebno ga čini odgovornim paralelna partijska (SDA) linija vlasti preko koje je vladao mimo državnih institucija i sprovodio nasilje nad srpskim građanima Sarajeva.

Politikom etničke diskriminacije druga dva nemuslimanska naroda, a posebno ustavno ravnopravnih pravoslavnih Srba, Izetbegović je isprovocirao građanski rat u BiH. Bezočno je ignorisao srpsko protivljenje secesiji BiH, ne samo legitimnih predstavnika srpskog naroda u Skupštini i Predsedništvu BiH nego i Srpski plebiscit u novembru ’91, na kome je blizu 90 odsto izašlih podržalo stav svoga nacionalnog vođstva. Bio je to po „mirnu Bosnu” sudbonosan čin koji je SR BiH gurnuo u rat, a izazivanje rata predstavlja „zločin protiv mira”, što se pravno tretira kao zločin nad zločinima.

U istu kategoriju „zločina protiv mira” spada i Izetbegovićeva opstrukcija svih mirovnih planova, kako predratnih domaćih (Beogradski i Skopski sporazum), tako i evropskih ratnih (Karington-Kutiljerov, Vens-Ovenov, Ovens-Stoltenbergov). Svi akteri, unutrašnji i spoljni, naknadno su posvedočili da je Izetbegović bio taj koji je prihvatao pa odbijao, potpisivao pa povlačio i učestvovao da bi sabotirao. Da nije tako, rata ne bi ni bilo, ili bi bio zaustavljen godinu, dve ili tri ranije, što bi poštedelo hiljade života na sve tri strane. Inostrani posrednici naknadno kazuju i da su Alijinim zločinima „protiv mira” zakulisno suflirale SAD, ali ga to ne amnestira jer je bio punoletan. Kazuju suviše kasno, samo da bi olakšali svoju dušu.

Dovođenje u srednju Bosnu mudžahedina koji su kod Vozuće počinili zločine nad srpskim zarobljenicima, najmonstruoznije tokom rata u BiH, takođe pada na teret Izetbegovića. Svestan da će ritualno klanje koje su islamski interbrigadisti sami zabeležili kamerom, izazvati opšte zgražavanje i na njemu naklonjenom Zapadu, Izetbegović se pravdao: „Nisam ih ja zvao, sami su došli!” Međutim, odmah po dolasku, mudžahedini su integrisani u redove ABiH, konkretno u njen Treći korpus pod komandom Sakiba Mahmuljana, generala ABiH i jedinog u vrhu SDA. Dakle, i vojno i partijski, potčinjenom Izetbegoviću. Posle pravosnažne presude umesto u zatvor „otišao je na lečenje u Tursku na nepoznatu adresu”.

Ako su zločini ABiH u toku rata u odsečenim delovima unutrašnjosti zemlje bili samo pod njegovom posrednom kontrolom, zločini na području Sarajeva događali su se pod njegovom neposrednom kontrolom, u radijusu od njegovog stana, kancelarije i džamije.

Pojedine kvartove držali su Juka, Ćelo, Caco, Dedo, Kruško, Puška… bivši kriminalci, siledžije, tabadžije, dileri, uterivači, izbacivači, sa zatvorskim stažom i iskustvom delovanja van zakona. Dobili su odrešene ruke da sa svojim lokalnim bandama upadaju u stanove i zauzimaju ih, da pljačkaju, prebijaju, siluju i ubijaju građane srpske nacionalnosti. Svi oni nosili su uniforme rezervnog sastava vojske ili policije, sa oficirskim epoletama, te tako bili i zvanično integrisani u bezbednosni sistem, zaduženi za borbu protiv potencijalne pete kolone, odnosno za teror nad Srbima koji su ostali u gradu. Izetbegović ih je svečano primao i odlikovao kao „crne bisere”, o čemu postoje foto-dokumenti i zato niko od njih nije osuđen.

Srpskog svata Gardovića pred starom pravoslavnom crkvom u Starom gradu ubio je po sopstvenom priznanju Ćelo, ali je na sudu oslobođen. Ubice profesora dr Najdanovića, poslanika SDS-a, koji je nađen pored stadiona Koševo, nikada nisu otkrivene. Već 25 godina traje bezuspešna istraga o tome ko je u Velikom parku po kratkom postupku streljao osam zarobljenih oficira JNA. Zna se samo da su izvedeni iz Doma milicije i pobijeni. Ako su privatne zatvore držali vojno-policijski rezervisti ABiH i MUP-a BiH, onda su bili deo sistema Izetbegovićeve vlasti i bili njemu pretpočinjeni. Atribut „privatni” služio je da se sa njih skinu sva zakonska ograničenja koja važe za javne kaznionice.

Najstravičnije metode pomora Srba, poput klanja i bacanja poluživih žrtava u ambis, dislocirane su izvan uže urbane zone nad jamom Kazani. Izvođači zločinačkih radova bili su Cacini pitomci. Mušan Topalović Caco napokon je uhapšen tek kada se okrenuo protiv vlasti koju je personifikovao Alija, a onda i likvidiran „pri pokušaju begstva”. Zbog navodnika, saborci i zahvalno muslimansko Sarajevo organizovalo je Caci spektakularnu đenazu. Alija je u svom stilu kratko i dvoznačno prokomentarisao: „Caco je bio i heroj i zločinac.” Očito, heroj je bio dok je ubijao Srbe, zločinac kada je počeo i neke Muslimane.

Teret odgovornosti Izetbegović nosi i za masovan zločin u Dobrovoljačkoj. Paravojska unutar ABiH po uzoru iz Hrvatske, opkolila je komandu Sarajevske vojne oblasti na Bistriku. Nakon toga, i JNA je zadržala Izetbegovića na aerodromu Butmir. Uz posredovanje i garancije komandanta Umprofora generala Luisa Makenzija napravljen je dil: Izetbegović će se vratiti u grad, a general Kukanjac sa saradnicima otići iz grada. Međutim, kada je Alija izmakao prema zgradi Predsedništva, kolona JNA je presečena i masakrirana. Po hijerarhiji odgovoran je bio Ejub Ganić, odnosno opet Izetbegović, koji ga je tokom izbivanja iz grada imenovao za v. d. predsednika Predsedništva, ali je istraga utvrdila da ovaj, navodno, nije naredio zločinačku akciju. Nije ni vojni ni policijski vrh, a ni niže starešine „rezervista”. Ispada, magnum krimen u Dobrovoljačkoj dogodio se sam od sebe. Alija je prikazan kao žrtva kidnapovanja da ne bi bio odgovoran. Zločince nije ni našao, ni procesuirao, niti se ogradio.

Haški tribunal za ratne zločine je „zakasnio” i muslimanske zločine „prepustio” Sarajevu znajući da bošnjačko pravosuđe u „ocu nacije” i „crnim biserima”, vidi heroje, a ne zločince. Kada su ga povodom Miloševićevog suđenja upitali vidi li tamo i sebe, odgovorio je da mu „možda i jeste mesto sa saborcima”. Svestan da bi mogao završiti u džehenemu, poželeo je da ga sahrane na šehidskom groblju. Šehidima Alah dž. š. garantuje dženet.

Kada već nisu ni Hag ni Sarajevo, Banjaluka ne bi trebalo da propusti i prepusti da osudi zločine „prvog u Bošnjaka”, radi istine, pravde i istorije, radi Radovana i Ratka na doživotnoj. Šteta i tolikih dokaza. A i da na kraju Srbi ne bi još išli na Kovače na poklonjenje.

(Politika.rs)