Austrija poslije izbora: Desno, desnije, tvrdoglavo i zbunjeno

PIŠE: Vesna Knežević

Nakon parlamentarnih izbora u nedelju, 29. septembra politički život u Austriji ulazi u turbulentnu fazu sa neizvesnim ishodom. Slobodari (FPÖ) su prvi (28,8 odsto glasova, 56 mesta u parlamentu), trenutno vladajuća Narodna partija (ÖVP) je iza njih (26,3 odsto, 52), Socijaldemokrate (SPÖ) su treće (21,1 odsto, 41), Neoliberali (NEOS ) četvrti (9,2 odsto, 18), a Zeleni, dosadašnji koalicioni partner Narodnjaka, ubedljivo poslednji (8,3 odsto, 16).

Još nikada u istoriji austrijske Druge republike, one posle 1945, Slobodarska partija nije osvojila prvo mesto. Nameravala i planirala jeste, ali je svako njeno rezultatsko pomeranje prema gore bilo rezultat grešaka dve velike partije koje su vladale austrijskom politikom, „Crvenih“/Socijademokrata i „Crnih“/Narodnjaka. Pod Hajderom je došla blizu, kada je na izborima 1999. bila formalno druga, ali i tada rezultatski na istom nivou sa Narodnjacima, oko 26 odsto, sa nekoliko desetinki procenata prednosti.

Sada je to čitavih dva i po odsto. Nije ni to mnogo, ali je dovoljno da Austrija ponovo zaradi evropske osude kao bastion novo-stare desnice. Ili kao politički jasniji slučaj marša desnih radikala kroz institucije nego nemački AfD. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog preglednosti, jer se Nemačka i Austrija po demografiji i ekonomiji odnose 10:1, pa se kod upoređenja ustalila praktična računica da se fenomeni množe ili dele sa deset.

Pitanje koje sve muči, jednako evropske medije i politiku, kancelara, stranačke lidere, kao i sve Austrijance koji nisu glasali za Slobodare je – da li izborna pobeda te partija znači da je ta država postala politička laboratorija za testiranje novih desnih vlada? Da li se i ovog puta radi o greškama vladajućih, trenutno koalicije narodnjaka i Zelenih, pa su se zbog toga protestni glasovi odlili Slobodarima? Ili su Slobodari ostvarili pobedu iz sebe, jer su pred elektoratom demonstrirali atraktivnost vlastitog programa i bića, što bi u posledici značilo da trećina austrijskog glasačkog tela iz sebe glasa i misli desno? Po novorečniku, desničarski.

Šta dalje?

Kao što je poznato iz izborne prakse demokratija, svaka izborna pobeda ispod apsolutne većine, bez obzira na relativnu ubedljivost procenata, nije istovremeno i mandat za sastav vlade. Trebalo bi da bude, uglavnom i jeste, jer u sistemima parlamentarnog tipa predsednik države daje mandat lideru većinske stranke, koji odlazi da u pregovorima sa ostalima sondira koalicione varijante i sa najizglednijom se vrati predsedniku po (formalno) odobrenje.

Prvi evropski političar novijeg vremena koji je to pravilo prekršio bio je upravo jedan Austrijanac, Volfgang Šisel iz Narodne stranke, koji je posle spomenute 1999. postao kancelar iako je njegova stranka bila tek treća. Šisel je tada izveo ne državni, ali sigurno nešto što se kvalifikuje kao sistemski udar, kada je sa drugopozicioniranim Slobodarima ponudio predsedniku (tada Tomas Klestil) vladu matematičke većine – a protiv pobedničkih Socijaldemokrata. Formula dva gubitnika protiv pobednika.

Za poređenje, to je kao kada bi sada kancelar postao Andreas Babler, šef trećepozicioniranih Socijaldemokrata. To nije naročito realno, pošto je ta stranka već godinama u grozničavoj potrazi za liderom, a i sad se ponovo sprema veliko čišćenje zbog izbornog debakla. Ali sama koalicija druge i treće stranke, Narodnjaka i Socijaldemokrata, biva realnija sa svakim satom i danom.

Najverovatnija nova austrijska vlada biće stara takozvana „velika koalicija“ Narodne i Socijademokratske partije, ona koja je obeležila najveći deo Druge republike. S tim da je obično bila mnogo veća, dok bi sada bila svedena na minimum minimuma od 93 poslanika u parlamentu sa 183 mesta. Za većinu su potrebna 92, vrlo tesan okvir za funkcionalnu vladu.

Možda u nekoj drugoj zemlji blaže političke kulture, ako takvih još uopšte ima u današnjoj Evropi. U Austriji, i to je jedno od naravoučenija koje je nacija izvela iz perioda 1938-1945, moraju postojati jasni odnosi, a jedan mandat većine ne spada u njih.

Na sve to, Ministarstvo unutrašnjih poslova još nije objavilo konačne službene rezultate izbora. Neće biti dramatičnih pomeranja, to je isključeno. Ali bi se još moglo dogoditi da neki mandat promeni vlasnika kad se ađustiraju (D’Ont tabele) „propali“ glasovi manjih stranaka koje nisu prešle cenzus. Dovoljno je da neko od „velikih“ izgubi jedan mandat pa da se čitava konstrukcija „velike koalicije“ slomi pre nego što je do nje i došlo.

U slučaju da ona ostane matematički moguća, bila bi to formalno situacija iz 2000. godine kad su dva gubitnika formirala vladu protiv pobednika. Ako godina buni, izbori 1999. su bili u jesen, koalicioni pregovori su se vukli do kraja februara naredne godine. Ponovo ista tri partijska igrača, samo drugačiji raspored.

Razlika je i u tome da ovog puta kancelar ne bi dolazio iz stranke koja je treća na izborima, već iz drugoplasirane. Karl Nehamer bi zaista mogao da nastavi da bude kancelar Austrije kao da se ništa nije dogodilo. Kao da njegova stranka nije izgubila 11 odsto glasova koje je dobila sa Sebastijanom Kurcom; kao da Slobodari nisu skočili skoro 13 odsto; kao da Socijaldemokrate pod Bablerom nisu medijski percipirani kao neozbiljna stranka smešnih namera.

Ako se nekome čini da se ovde previše spominju „pobednici“ i „gubitnici“ u jednom mirnodopskom okruženju, tu nema leka. Tako su postavljeni izborni sistemi u parlamentarnim demokratijama stranačkog tipa, a drugih demokratija i nema.

Sve kao do sada?

Koalicija Slobodara i Narodnjaka jedina pruža stabilnu matematičku većinu (56 + 52), ali pitanje je da li bi to vodilo i ka stabilnoj vladi. Prema mišljenju stratega Narodne stranke – a nije slučajno da se Nehamer u prvim reagovanjima u nedelju (29.9.) kasno uveče stalno pozivao na kolektivna partijska tela – to bi vodilo u još jednu propast, kao onu sa Štraheovom Ibicom i Kurcovom zloupotrebom moći.

Nehamer je tu varijantu decidirano isključio. Ne samo u toku predizborne kampanje, već i sinoć nekoliko puta. Njegove reči su: „Sa Kiklom, nikada!“ To Slobodare stavlja u dilemu da li da u vladu kao kancelara ili vicekancelara pošalju nekog drugog osim svog predsednika Herberta Kikla. Da Kikl zadrži vođstvo stranke, a da u vladi sedi neko drugi. I ta je tehnička varijanta isprobana pod Šiselom, kad je Hajder zbog EU sankcija Beču u vladu poslao Suzan Riz-Paser, a on zadržao stranačko vođstvo. Sad bi se, dakle, tražila neka nova Riz-Paser, neutralnija i blaža, koja bi zadovoljila Narodnjake.

Ali tu se kod Slobodnjaka postavlja principijelno pitanje – zašto bi oni zadovoljavali nekoga koga smatraju gubitnikom, što on i moralno i matematički gledano jeste? Drugo, ta partija je do izborne dominacije došla zbog Kikla i sa Kiklom, te nema previše motivacije da ga sada povuče iz koalicije. Svima je jasno, ne samo Slobodarima, da bi oni u toj varijanti ponovo bili samleveni u zagrljaju sa narodnjačkim kancelarom. Do narednih izbora bi verovatno pali na polovinu glasova. To je upravo ono što se sada dogodilo i Zelenima.

Zato je najrealnija procena da će Kikl ostati u opoziciji i pokušati da širi uticaj stranke. Ubrzo dolaze regionalni izbori u Forarlbergu i Štajerskoj. Njihovi glasači, plus oni protestnog tipa, dobro će primetiti kako se na saveznom nivou gubitnici udružuju protiv pobednika.

Ostale koalicione varijante su trojke Narodna stranka plus Socijaldemokrate plus ili NEOS ili Zeleni.

Varijanta sa Slobodarima i Socijaldemokratama, iako matematički moguća, je isključena. Premda, nikad se ne zna. Obe stranke imaju izraženu socijalnu dimenziju brige za obične ljude, metaforičkog „malog čoveka“. Izgleda, međutim, da to nije uvek isti „mali čovek“.

Kako se desilo

Presudila je migraciona kriza, pred čijim su posledicama Narodna i Socijaldemokratska stranka dugo zatvarale oči. Babler, do tada gradonačelnik Trajskirhena (veliki sabirni centar pored Beča) je došao na čelo stranke sa statusom „izbegličke majke“. Zeleni nikad nisu shvatili da tu uopšte postoji neki problem, osim tehničkog koji se rešava boljim rasporedom.

Presudile su i sankcije Rusiji. Ne možda direktno, ali na jedan kompleksniji način bez sumnje. Istina je da je većina Austrijanaca, kao što pokazuju sva ispitivanja javnog mnjenja, za kažnjavanje Rusije. Ali su oni istovremeno protiv skupih energenata, propadanja privrede, izmeštanja biznisa iz Austrije, pada životnog standarda, rasta nezaposlenosti, gubitka diplomatskog statusa zemlje i rata, čime pokazuju da su potpuno nesposobni da saberu dva i dva.

Zato će se u Austriji verovatno dogoditi nešto slično onome što se desilo u Francuskoj. Svi „gubitnici“ će okrenuti glave od „pobednika“, aranžirati se između sebe i praviti se da se ovi izbori uopšte nisu dogodili.

U prvoj rundi reakcija partijskih čelnika u nedelju uveče na nacionalnoj televiziji ORF takav stav se pokazao više puta. Na insistiranje Kikla da se rezultati izbora ne mogu negirati, da se dan kasnije ne može krenuti u business-as-usual, svi su odgovorili da je to tačno matematički, ali moralno nedopustivo, jer „Kikl nije dobar za ovu državu“. Beate Majnl-Rajzinger (NEOS) je rekla: „Herr Kickl, ja vas neću u vladi.“

Nekad je bilo i inventivnijih objašnjenja o tome zašto će politički establišment ignorisati relativnog pobednika izbora. Na primedbu Kikla da „trećina elektorata ove zemlje stoji iza Slobodara“, socijaldemokrata Babler je odgovorio: „To su glasovi za vašu partiju. Šta vam daje za pravo da ih povezujete sa ljudima koji su vam ih dali?“

Spremaju se koalicioni pregovori. Mnogo će zavisiti od toga ko će prvi od predsednika Van der Belena dobiti mandat za sastav nove vlade. Van der Belen će verovatno biti prvi koji će ignorisati izborni rezultat.

(standard.rs)