Bauk Velike Hrvatske kruži Federacijom BiH

PIŠE: Slobodan Reljić

Bosna jeste zemlja čuda. Iz ništa da nastane svašta. U času. Naravno, tu je povod samo iskra koja podiže požare, kap od koje će nastati povodanj. A problemi izbijaju iz dubina društva o čemu, pak, uređivači bosanskog društva nemaju pojma. Niti ih je briga.

Velika nevolja nastaje i traje kad jedan nacionalni entitet poveruje da mu samo ti spoljni kontrolori mogu razrešiti probleme.

Tako je odlazak Milorada Dodika u Zagreb (16. septembar) postao priča nad pričama. Zašto ga primiše? Otkud sad to? Analize, krize, drama, neverica. Nedopustivo! I to traje.

Taman kad su se svi izjasnili, da se tako nešto tolerisati ne može, onda se tamo (28. septembra) zaputi i Bakir Izetbegović. Poveo ga je Dragan Čović, pravi Hrvat u bosanskoj političkoj čorbi (za razliku od Bakirovog Hrvata Željka Komšića).

Principijelnost kao Commedia dell’arte. Znate ono iz raspuštene Italije u XVI veku – gde glumci samo znaju šta je tema a onda kako im padne na pamet izvode predstavu. Zna se odakle se počinje, cilj je zabavljanje prispele gomile a kraj će biti ono što bude. Likovi stalno bejahu jedni te isti. Jedino što se to kod njih, ipak, svodilo na pozorišne predstave. I možda se razlivalo do krčmi i taverni.

Bakir Izetbegović je putem u Zagreb iznenadio svakoga, pa i samog sebe, jer samo nedelju dana ranije iskreno je govorio: “Nije mi jasno šta je bio razlog da hrvatski predsjednik Zoran Milanović i premijer Andrej Plenković pozovu Dodika, a zaobiđu druga dva člana Predsjedništva BiH, a posebno predsjedavajućeg Šefika Džaferovića. Ta nas je odluka iznenadila. Ne vidimo svrhu da se na taj način podupire politika koju utjelovljuje Dodik.”

Umekšavanjem činjenica kojima je čaršija sklona otkad postoji, naslednik „oca Bošnjaka“ pokazivao je da sve što je Dodiku nedopustivo, njemu je – prirodna datost. I tu ne bi bilo ničega što zemlja čuda ne bi mogla da podnese, da se ne insistira da je to – građanska opcija.

A šta bi to bilo „građanska opcija“? Ako slušate Bakira Izetbegovića znaćete da je to – da su Bošnjaci uvek u pravu. Odnosno, još konkretnije, da su Bošnjaci koji misle kao Bakir uvek u pravu.

Naravno, nije uopšte važno što tu nema ni „g“ od građanske opcije kako je to utemeljavao Džon Lok u XVII veku, tvrdeći da su svi ljudi slobodni i jednaki pred Bogom, da imaju svi jednako pravo na život, zdravlje, svojinu i sreću – i da na tim pravima prave sebi državu, ali takvu da ona što manje zabranjuje nego da nastoji da sasluša sve i uvaži raznoglasje. A ako država ugrožava „prirodna prava“ građana oni imaju metapravo, neotuđivo, da se pobune protiv takve vlasti i bace je na smetlište istorije.

Građanstvo nije eksluzivno pravo ni jedne društvene grupe. Naprotiv, ono je harmonizovanje glasova grupa i osluškivanje poruka njihovih organizacija. Tako kaže teorija, ali koga briga. Jer, istini za volju, građanisti Bakiru Izetbegoviću – kad je to bilo politički prominentno – davali su za pravo i Lokovi zemljaci i mnogi legalni predstavnici „starih demokratija“. To je bilo, pa prolazi. Ali, kad se jednom nahranite iluzijama, onda su otrežnjenja nepodnošljiva.

Tako se danas kao tragikomična ukazuje vera Bošnjaka da će im Hrvati uvek biti verni, jer su ih Amerikanci u ono doba loših dostignuća u ratnim sukobima naterali da se uzajamno vole. Doduše, nije to bilo prvi put da se zelene i kockaste zastave vežu. Svaki komšija će se setiti da je to bivalo i u Hitlerovom vakatu. Ali ni to nije početak.

Osmatrajući okupiranu Bosnu posle Berlinskog kongresa Ante Starčević je mislio da bi se Hrvati mogli oslanjati na „Hrvate muslimanske vere“ koji su, kako je tad osmišljeno, „cvijeće hrvatskog naroda“. A stvari su išle dotle da su Hrvati među te cvetke stavljali i – Mehmed pašu Skolovića.

Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost se februara 1890. iščuđava nad aktulenom knjigom Matice hrvatske Glasoviti Hrvati – gde je crno-na-belo stavljen i taj čovek za koga „veli g. K. Jureček, koji inače nije veliki prijatelj naš: ‘Odnošaj Sokolovićev naspram pećske crkve, pokazuje da u Muhamedovskih Srba u XVI veku nije bila nikako ugasila svest o nacionalnom i religioznom izvoru i pokazuje da su se trudili upotrebiti svoj uticaj kod Porte na korist narodne crkve, tog jeditog ostatka starog domaćeg državnog organizma’“.

A gurati Mehmeda Sokolovića u Hrvate Bosanska vila je doživljavala kao nešto „da se čovek nasmeje kad čita“ jer „veliki vezir Mehmed Sokolović imao je: 1) jednog brata, srpskog patrijarha Makarija, on mu takođe pomagaše u obnavljanju srpskog patrijarhata u Peći g. 1557, koji beše propao sa ostatkom srpske države g. 1459; 2) jednog sinovca Antonija, ecegovačkog mitropolita i srpskog arhijepiskupa i patrijarha posle smrti Makarijeve (1573); 3) drugog sinovca, čije ime mi ne znamo, i koji je g. 1574. postao arhijepiskopom Ohrida i cele Bugarske; 4) trećeg bližeg rođaka, verovatno i sinovca, Gerasima, koji je bio postavljen za arhijepiskopa i patrijarha pećskog, ali možda je ovaj Gerasim, što je 1574. g. određen za arhijepiskopa ohridskog, i 5) i jednog sinovca Mustafu, koji je bio bosanski i od g. 1566. budimski paša i vezir“.

Stvari su se kroz istoriju menjale, pa je u doba naše, istaknuti „Muhamedovski Srbin“ Alija Izetbegović, koji se sećao i da se porodica doselila iz Beograda, na kraju XX veka podizao Bošnjačku državu. Pošto se za to više nije pitao današnji Carigrad/Istanbul stvari su se odvijale u skladu s mudrošću da „sila Boga ne moli“. Tako je Bošnjačka država uspostavljana nasuprot srpskom entitetu. Takoreći, antipod. Dijametralno suprotno. I – građanska

Ali i nije to baš prava – bošnjačka država. To čudo od konstrukta njegovi staratelji iz Vašingtona i Brisela su nazvali Federacija. Zajednica Bošnjaka i Hrvata. Politolozi znaju da je federacija oblik državnog sistema „gde više država pristaje da deo svog suvereniteta prenese na novu državnu tvorevinu“.

Bošnjačko-hrvatska federacija je čudo za svakog pravnika i politologa. Najpristupačnija enciklopedija danas konstatuje da je „Bosna i Hercegovina u jedinstvenoj poziciji u svetu, naime, to je jedina država koja u svojoj strukturi ima republiku i federaciju (svaka sa svojom posebnom administracijom), ali i vladu na državnom nivou.“ Tu nauka prestaje da bude od koristi. I glavni znalci nisu Lokovog profila, nego ljudi bujnije i „slobodnije“ misli – koji danas misle jedno a sutra drugo.

Stjepan Mesić je mislilac koga je Federacija volela: on se recimo hvalio kako se razišao s Franjom Tuđmanom oko politike prema Bosni, zauzimao se za građanska prava Bošnjaka i opstanak Federacije. Ali, ko zanoći sa Stipom, obično ustaje neprijatno namirisan.

Tako je Mesić još krajem 2003. objasnio da te čudne Federacije može da bude samo – bez izdvajanja hrvatskog entiteta.

U ulozi predsednika Hrvatske, Stjepan Mesić je izjavio „da međunarodna zajednica ne može dopustiti uspostavljanje hrvatskog entiteta u Bosni i Hercegovini jer bi to dovelo do uspostavljanja radikalne islamske tvorevine u srcu Evrope… Nova, isključivo islamska tvorevina bila bi remetilački faktor i jezgro terorističkih skupina. Bila bi to nova Palestina usred Evrope.“

Dakle, nije to savez ravnopravnih naroda, koji bi se mogli razvijati na „građanskom principu“, nego će Hrvati, sa tajnim mandatom za koji, evo, Mesić zna, nadgledati opasne muslimane – čineći uslugu Europi.

Sa Srbima se možete svađati i tući kao ravnopravni, a Hrvati su cvećari koji gaje, zalivaju, orezuju jedan narod kao svo cvijetni vrt. I to je „građanska opcija“.

Koliko god to bilo neevorpski, Evropljani nikad nisu mislili drugačije od Mesića. Ne zato što je neko slušao šta Mesić govori, jer pred tim driblinizima bi kapitulirale i elitne jedinice hibridnog rata, nego zato što je to njima „normalno“.

Tako postoji Federacija koja nema nikavih principijelnih osnova da bi mogla funkcionisati, a ona je u savezu, valjda federalnom (reč konfederalno je jeres), sa Republikom Srpskom koju onda stalno vuče u centralizovaniju državu a za koju bi tek bilo nemoguće uspostaviti bilo kakve principe funkcionisanja.

U dvorcu tako nesigurno utemeljenom – svaka promaja doživljava se kao odsudna oluja. Dovoljno je da Milorad Dodik ode na dan u Zagreb, pa da se čitava bošnjačka perspektiva zamrači.

Analitičari iz Zagreba, koje panično zovu iz Sarajeva, ne veruju da je to išta novo. Ali mora biti nešto, odgovara najozbiljniji i najposvećeniji bošnjački ideolog novinarskog profila Senad Hadžifejzović, vlasnik sasvim dobro dizajnirane političke Fejs-TV (Face TV).

Potraga traje. Onda se u naelektrisanom čaršijskom javnom mnjenju pojavio veliki mislilac Milo Đukanović, koji je u svom porazu na izborima kao Nostradamus video veliki udar velikih sila na velikog državnika iz velike Podgorice sa idejom da se stvaraju – Velika Hrvatska, Velika Srbija i Velika Albanija.

Bog te tvoj! Nema ukupno ni petnaest miliona stanovnika, a toliko velikih država! Kad bi neko odnekud pao u ovu buku pomislio bi da će ove velikanke koliko sutra dobiti mesto stalnih članica Saveta bezbednosti OUN.

Ali, ne. To je samo eho velike nesigurnosti bošnjačkih političkih elita. One jesu postavljene da kao fakiri leže na oštrim metalnim šiljcima, ali ne znaju ništa od fakirskih veština. Oni su se samo našli u ulozi fakira. Sada bez dublera.

Naravno, da bi se stvari vratile u mirne luke, oglasio se Januš Bugajski, pomalo zaboravljeni bosnočudotvorac iz vašingtonskog Centra za analizu evropske politike.

I on se odmah bacio na „ekspanzionističke pan-nacionalne projekte“! Ali, preskačući Mila kao trinesto prase, ide In medias res! Ej, glupi Bošnjaci, samo Srbi i Srbija su problem. I naravno vođa u Beogradu, ko god da je.

„Poslednjih godina velikosrpski projekt oživljen je pod predsedničkom palicom Aleksandra Vučića“, javlja senzacionalnu novost Bugajski. „Ali“, Srbi su opasni i najlukaviji narod na svetu, te se „za razliku od vremena Slobodana Miloševića, više ne priča o oružanim sukobima, ubistvima zbog etničkih razlika, masovnim proterivanjima i osvajanju teritorija. Kampanja se sada zasniva na tri osnovna principa – tajno delovanje, fleksibilnost i strpljenje.“

Ovo uveliko prevazilazi i današnji Zapad. Jer oni očigledno gube fleksibilnost, a od strpljenja nisu sačuvali na grama.

Otkud taj veliki skok u srpskim dostignućima u hibridnom ratu, jer kako bi drugačije ovo mogli nazvati. Evo otkriva Januš tajnu: „Vučić je bio Miloševićev ministar informisanja i stoga je dobro upoznat s primenom dezinformacija i obmana za postizanje grandioznih političkih ciljeva. Sa svojom Naprednom strankom (valjda misli na SNS) koja monopoliše srpsku politiku i marginalizovnom opozicijom, Vučić ima dovoljno prostora za ostvarivanje srpskih mini-imperijalističkih ambicija na Balkanu.“

Ovo je već istorijski kompliment koji Srbiji, ne sećam sa da je iko dao. Imperija!

Srbija je imperija, koja zasad radi na mini-ambicijama. Ali ko bi bio Januš Bugajski kad to ne bi pročitao i čitavom svetu dao na uvid. Naravno, pre svega Bošnjacima.

Dakle: „Trenutna strategija Beograda podrazumeva tri glavna elementa – slabljenje suseda, dvoličnu diplomatiju i rusku pomoć.“

To je srpska formula 3+3. Posle može i tri rakije u kafani.

Kome sad nije jasno, mesto mu je „u ludari“, kako bi rekli Bosanci. Ali, čitalac mora biti nagrađen i tajnim uvidima, da zna da „Beograd nastavlja razvijati i ‘humanitarni centar’ u Nišu, na jugu Srbije, s ruskim bezbedonosnim službama. Centar omogućava prikupljanje ruskih obavještajnih podataka širom Balkana.“

I zamislite, Srbija je i deo projekta gasovoda Turk stream, pored Turske, Bugarske, Mađarske i „drugih zemalja južne i centralne Evrope“, valjda i Bosne i Hercegovine. Pa, desetak zemalja. Ali i to jasno pokazuje da se „Srbija sve više razotkriva kao kanal moskovske politike koja destabilizuje Jugoistočnu Europu i suprotstavlja se američkim interesima“.

Šta reći posle ovoga?

Bošnjaci mogu na miru da nastave svoju „igru balkanskih monopola“. Strah od toga da jednog dana mogu biti prodani kao veliki strateg iz Podgorice jeste realan. Ali nije trenutno izvestan. Sve ostalo je bakirovska politika – dva koraka u mestu, pa dva korak unazad i tako dok je dunjaluka.

(sveosrpskoj.com)