BEOGRAĐANKA O BANJALUCI: Kulturni su, ali im nedostaje kreativnost

Kada je Ena stigla u Banjaluku… Prvo su joj zasmetale klimatske razlike. Jako mnogo kiše, vrijeme stalno oblačno, zima nije imala snijeg (što je bila avangarda za Beograd) i temperatura nikad ispod nule.

A mikro klima u Laktašima sasvim drugačija. Depresija… Banjaluka je okružena brdima i osjetiš se kao da si u zatvoru. Na koju god stranu da pogledaš brdo. Kad se digne ručna i dođe iz Beograda to se odmah primijeti.

Nedostatak duha u smislu improvizacije. Ne može da se naiđe na kutak da je iskorišćeno ič mašte, sve je kupljeno i ugrađeno. To je došlo sa ljudima koji su došli – poslije rata je populacija otišla na 300.000 ljudi. Svi su kulturni, ali im kreativnost nedostaje.

Ostale impresije bile su mnogo pozitivnije.

Pozitivno je što su svi bolikuri i što su svi mirni. Nema ni stresa ni nerviranja. Vremenom nestane borbeni duh velikog grada – ja ću prvi da stanem u red i slično. To nema nikakvog efekta, samo te gledaju ko idiota. Za nama zaostaju dvadesetak godina, mislila je, tako da ko voli prošlo vrijeme u našim životima Banjaluka bi mu se izrazito dopala. Najviše u socijalnom smislu.

U odnosu na veličinu grada postoji veliki broj klubova koji sviraju alternativnu muziku, džez i rok. Atmosfera izrazito frendli i opuštena, bukvalno svi prijateljski nastrojeni. Tuča ne postoji kao opcija. U odnosu na Beograđane prilično su naivni, kao likovi iz crtanog filma. To je u suštini kvalitet – prvo ti je smiješno, poslije shvatiš da je to kvalitet. Rok simfonija: rokeri u kooperaciji sa simfonijskim orkestrom, što je već postao nacionalni brend.

Bivstvovanje je bilo mnogo humanije „za vrijeme korone“, u odnosu na Srbiju. Komunikacija je više konstruktivna nego destruktivna, lijep kontrast u odnosu na Srbiju. Postoji društveni pritisak – „moraš“ vjernik, u braku, porodici… Dobra strana je što se ljudi brzo osamostaljuju i sa dvadeset godina svi već imaju pojma o svom životu. Nisu inertni po tom pitanju…

Neimaština se ne može osjetiti – ljudi se ne žale kad nemaju para niti su očajni zbog takvih stvari. Čovjek neće da smara druge ako nema za više od kačamaka.

Vrlo često se ide do Zagreba, kao izlet koji može biti plaćen, putuje se oko sat i po. Često se putuje do Makarske, koja je 240 km udaljena (tri sata vožnje). Više vole da ljetuju u Crnoj Gori nego u Hrvatskoj iako je dalje (obrnuto nego neki iz Srbije). Ljudi kažu da više vole Srbe nego oni sami sebe.

Dijaspora je veoma jaka, najviše Švajcarska i Austrija. Dolaze na vrijeme praznika i troše ogromne količine para. Ponuda je napravljena u odnosu na njih…

Opšti utisak je da je u odnosu na Beograd dosadno, što se nadomješćuje izletima van grada. U prirodu se ne ide pretjerano mnogo, kako ko. Naručivanje hrane je postalo popularno prije nego u Beogradu, kafana takođe jeftina – za hiljadu dinara ne možeš naći izlaz iz kafane.

Ljudi su ljubazni ali zatvoreniji u odnosu na Beograd, prijateljstva se teže sklapaju. Mnogi Bosance vide kao glupe, to mi mislimo, ali to je prije nedostatak proračunatosti nego nedostatak inteligencije.

Tako je Ena doživjela Banjaluku, piše Ivan Vukadinović, inženjer, publicista i pisac naučne fantastike, autor trilogije “Agarta”, prenosi Srpskainfo.