Bijela kuća i izlazna strategija za Ukrajinu

PIŠE: Džordž Bibi

Kako bi ukrajinski ratni napor mogao da bankrotira? Razvoj tokom poslednjih nekoliko nedelja upućuje na reči Ernesta Hemingveja: „Na dva načina: prvo postepeno, onda naglo”. Ukoliko se to pokaže tačnim – biće to loša vest ne samo za one koji insistiraju na bezuslovnoj ukrajinskoj pobedi, već takođe i za one koji insistiraju na diplomatskom razrešenju sukoba.

Postepeni segment je već u toku. Odluka američkog Kongresa prošlog vikenda da usvoji „jasan” zakonski predlog o potrošnji za finansiranje vlade narednih 45 dana – povijajući se pod pritiskom nekih predstavnika iz redova Republikanske stranke – je poslednji znak koliko brzo političke prilike mogu da se preokrenu. Takvo glasanje bilo bi nezamislivo prošlog decembra, kada je obraćanje ukrajinskog predsednika Zelenskog, prenošeno na televiziji, naišlo na laskave pohvale u medijima i kada je on svečano predao zastavu koju su potpisali odlučni branioci Bahmuta koji se nalazio pod opsadom.

Rastući skepticizam

Deset meseci kasnije, Bahmut je pao. Ukrajinska kontraofanziva je oslabila. Niz istraživanja javnog mnjenja ukazuje da se sada većina Amerikanaca protivi slanju dodatne pomoći Kijevu. Kad je posetio Vašington prošlog meseca, Zelenski je tretiran više kao uljez nego kao inspirativni heroj. Predsedavajući Predstavničkog doma Kevin Mekarti onemogućio je da se Zelenski ponovo obrati zajedničkoj sednici Kongresa, tvrdeći da nema dovoljno vremena.

I u Evropi se pomaljaju znaci „ukrajinskog zamora”. Usred spora oko ukrajinskog izvoza poljoprivrednih proizvoda koji bi mogao da naškodi poljoprivrednicima u EU, poljski predsednik Duda uporedio je Ukrajinu sa davljenikom koji pokušava da za sobom ka dnu povuče i svog spasioca. Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da njegova zemlja više neće pružati bilo kakvu podršku Ukrajini. Slovačka je bila prva država koja je isporučila borbene avione Ukrajini nakon ruske invazije, ali su na prošlonedeljnim izborima njeni građani većinski glasali za stranku bivšeg premijera Roberta Fica, koji je u kampanji zagovarao prekid pomoći Kijevu.

U međuvremenu, krajnje desničarska stranka Alternativa za Nemačku (AfD), koja se odavno protiv prekidu odnosa sa Rusijom zbog rata u Ukrajini, popela se na drugo mesto po podršci prema istraživanjima nemačkog javnog mnjenja.

Ovi trendovi pospešuju mogućnost zlokobne spirale koja će sve više dobijati na zamahu. Ukrajinska stagnacija na bojnom polju podstiče sve više Amerikanaca da se zapitaju da li su milijarde dolara pomoći bačene na rat u kojem nije moguće pobediti. Rastući skepticizam u Evropi pojačava zabrinutost u Vašingtonu da NATO partneri neće deliti breme podržavanje Ukrajine.

U Vašingtonu, neuspeh Bele kuće da artikuliše izlaznu strategiju raspiruje strahovanja od još jednog američkog „večitog rata”, ovoga puta posredničkog rata protiv nuklearne sile. Zabrinutost u vezi sa daljom zapadnom podrškom potkopava ukrajinski vojni moral i političku odlučnost, što vodi daljoj eroziji njenog položaja na bojnom polju.

Prekretnica u ratu

Ova kombinacija mogla bi da dovede do prekretnice posle koje će postepena erozija zapadne podrške Ukrajini prerasti u naglo smanjenje ili kolaps. Šta bi moglo da usledi?

Malo je verovatno da bi ovo moglo da dovede, kako mnogi tvrde, do ruskog osvajanja cele ukrajinske teritorije, njenog inkorporiranja u Rusku Federaciju, što bi na kraju okrenulo oporavljenu rusku vojsku prema Poljskoj i baltičkim državama. Kremlj svakako uviđa da bi pokušaj osvajanja i upravljanja velikim delom Ukrajine – koji naseljava dobro naoružano i antiruski raspoloženo stanovništvo – bila skupa ambicija.

Štaviše, Rusija nije pokazala ni sposobnost ni želju da svojevoljno uđe u sukob sa NATO paktom. Umesto toga, mnogo je verovatnije da će Moskva pretvoriti Ukrajinu u propalu državu. Mogla bi pokušati da zauzme ostatak Donbasa i možda ukrajinsku crnomorsku obalu. Nakon što stvori proširenu ničiju zemlju, koja će razdvajati ruske snage od teritorije pod ukrajinskom kontrolom, mogla bi da jednostrano proglasi primirje i izgradi opsežni sistem utvrđenja protiv novih napada.

Ukoliko Kijev bude zatražio mir pod prinudom, to bi moglo ugroziti vlast Vladimira Zelenskog. Ukoliko odbije, to bi moglo da uništi Ukrajinu kao državu. U svakom slučaju, finansiranje i upravljanje onime što preostane od Ukrajine postaće zapadni problem, ne ruski.

Ukoliko se ne bude postigao sporazum o okončanju rata sa Rusijom, malo koji donor će opredeliti stotine milijardi dolara nužnih za ukrajinsku obnovu. Iščeznuće mogućnosti za uspostavljanje demokratije i vladavine zakona u Ukrajini. Intenziviraće se priliv izbeglica u Evropu, što će povećati podele unutar NATO pakta i EU. Vašington bi potonuo u debate o tome ko je izgubio Ukrajinu.

U ovim okolnostima, Putin nema mnogo motiva da traži kompromisno rešenje bilo sa Ukrajinom, bilo sa Zapadom, što dovodi šire odnose Istoka i Zapada u opasno i nestabilno stanje konflikta, bez kontrole naoružanja i mehanizama za obuzdavanje sukoba koji su pomogli da se spreči pretvaranje Hladnog rata u vrući.

Evropa bi se suočila ne sa Gvozdenom zavesom, već pre za zjapećom ranom, sličnoj onoj libijskoj, a koja bi inficirala Zapad dugo godina. Ruska vojna saradnja sa Kinom, Iranom i Severnom Korejom bi se dodatno razvila.

Potreba za kompromisom

Naravno, ništa od spomenutog nije neizbežno. Onaj ko smatra da bi SAD mogle da okončaju rat jednostavnim prekidom pomoći Ukrajini trebalo bi dobro da porazmisli o ovakvom ishodu. A oni koji insistiraju da bi Zapad jednostavno mogao da uveća pomoć koju pruža Ukrajini moraju da priznaju da sadašnji trendovi ne slute dobro za Bajdenovu strategiju „koliko god da je potrebno”, bilo za pobedu u ratu ili za pretvaranje Ukrajine u moćnu tvrđavu sposobnu da odoleva Rusima u narednim godinama.

Izbegavanje takvih onespokojavajućih mogućnosti zahteva kompromis. Bela kuća će morati da načini ustupke američkim protivnicima pružanja pomoći Ukrajini tako što će jasno naznačiti – barem iza zatvorenih vrata – kako planira da tu vojnu pomoć uveže sa izvodljivom izlaznom strategijom. Protivnici pružanja pomoći Ukrajini moraće da pronađu kompromisno rešenje sa pristalicama te strategije, kako bi se obezbedilo da Ukrajina ne pretrpi totalni kolaps, sa svim pratećim posledicama za Zapad i ostatak sveta.

I Zapad i Rusija moraće da prihvate kompromis – ne nužno oko teritorije, ali sigurno oko šire arhitekture evropske bezbednosti i ukrajinskog mesta u njoj.

Kompromis je retko moguć, osim ako obe strane raspolažu adutima koje mogu iskoristiti u pregovorima. SAD ne treba da ispuste adute iz ruku tako što će jednostrano obustaviti pomoć Ukrajini, kao što ne bi trebalo ni da se prerano na njih pozovu. Ali ukoliko ne budu delovale brzo, i ukoliko pomoć Ukrajini ne isprate diplomatskom inicijativom, pomenuti aduti bi mogli naglo da iščeznu.

(Džordž Bibi tokom duže od dve decenije radio je u vladi SAD kao obaveštajni analitičar, diplomata, i politički savetnik; bio je direktor ruske analitike u CIA i savetnik za Rusiju potpredsednika Dika Čejnija. Njegova knjiga „Ruska zamka: Kako naš tajni rat sa Rusijom može da preraste u nuklearnu katastrofu” („The Russia Trap: How Our Shadow War with Russia Could Spiral into Nuclear Catastrophe”), objavljena 2019, upozorava kako bi SAD i Rusija mogle da se nađu u opasnom vojnom sukobu, sličnom onome koji se sada odigrava u Ukrajini)

(responsiblestatecraft.org/standard.rs)