BOJAN KOLOPIĆ: Treba voleti različitosti, “tvoje” nije jedino ispravno

Pozorište ne može da popravi celokupnu situaciju, ali ima tu moć da motiviše nekog pojedinca da razmisli, preispita stavove i eventualno promeni neko negativno mišljenje. Zato, idite u pozorište! Ovo su riječi glumca Bojana Kolopića, kojeg banjalučka publika od prošlog petka ima priliku da gleda u ulozi Alekse Šantića.

U petak je, naime, održana banjalučka premijera komada “Što te nema” po tekstu Marijane Aracki i u režiji Erola Kadića, čime je otvorena 90 sezona Narodnog pozorišta Republike Srpske (NPRS). Predstava koja govori o korifeju naše kulture nosi podnaslov “Sevdah drama” i rađena je u koprodukciji NPRS, Narodnog pozorišta u Mostaru i Hrvatskog narodnog kazališta. Više o svemu nakon premijere za “Nezavisne” govorio je Bojan Kolopić.

NN: Premijere su održane u Mostaru i u Banjaluci. Kakvi su Vaši utisci?

KOLOPIĆ: Moji utisci su fenomenalni iz razloga što je ovo bio jedan odličan proces od mesec i po dana, u toku kojih mi se desilo toliko lepih stvari. Tu najpre mislim na prijateljstva sa ljudima sa kojima sam sarađivao u Mostaru, glumce, reditelja, inspicijenta, i sve druge koji su učestvovali u radu na predstavi, iza scene, na njoj i oko nje. Ovo je jedan od onih procesa kada ti je zaista žao što se završio, ali na sreću ostaje ti da se raduješ budućim igranjima, kojih će, siguran sam, biti mnogo, sudeći po reakcijama publike na sve tri premijere.

NN: Koliko je za Vas bila bliska uloga pjesnika Alekse Šantića?

KOLOPIĆ: Bila mi je bliska njegova poezija, naravno, ali kada sam počeo da istražujem, nailazio sam na podatke koji mi nisu bili poznati i trudio sam se da ih praktično iskoristim na sceni. Uvek je zanimljivo kada igrate istorijski lik zato što se možete pozabaviti stvarnim činjenicama i razmišljati o njima, čak i ako tih nekih stvari možda i nema u samom tekstu koji igrate. A koliko mi je na kraju postala bliska uloga Alekse Šantića, na publici je da presudi.

NN: Okosnicu predstave čini zabranjena ljubav između Šantića i Anke Tomlinović. Koliko je protivljenje ljubavi između mladih od strane njihovih porodica zbog različitih vjera bliska tema današnjoj mladoj populaciji?

KOLOPIĆ: To se dešavalo i pre i posle perioda u kojem je živeo Aleksa Šantić, dešava se i danas, nevezano za to da li su te vere živele u jednoj zajedničkoj, ili kao sada, u više zasebnih država. Tako da je ta tematika dobro poznata i današnjoj mladoj populaciji. Nekad se to deci zamera kao u šali, nekad u zbilji, ali sama činjenica da se to spominje je dovoljan pokazatelj da neke stvari nisu u redu, a ponekad se plašim da neće nikada ni biti. A čovek se zaljubljuje u nečije biće, sigurno ne u nečiju veru ili naciju. Nekad mi deluje kao da je ljudima na ovim prostorima prosto u krvi to neko deljenje. Ako nekom kažem npr. da sam Srbin, a ta osoba je takođe Srbin, sledeće pitanje je iz kog grada. Kad kažem da sam iz Novog Sada, onda je pitanje da li sam baš baš iz Novog Sada. Kada kažem da sam baš baš, baš kao i on(a), onda je pitanje za koga navijam. Kada ustanovimo da oboje navijamo za Vojvodinu, onda je pitanje u kom delu grada živimo. Ako smo oboje na Limanu, onda gledamo da li smo na Limanu 1, 2, 3 ili 4… i tako u nedogled. Ne kažem da su ta pitanja uvek zlurada, naprotiv, ali jednostavno postoji potreba da se traži neka razlika.

NN: Aleksa Šantić je zapravo spajao različitosti…

KOLOPIĆ: Razlike su super i bilo bi dosadno da ih nema, ali treba voleti različitosti, a ne držati se toga da je moje jedino ispravno. Još je veća tragedija za Aleksu Šantića to što je on upravo bio takav, osećao je ogromnu ljubav prema svom Mostaru i prema svim narodima, nacionalnostima i verama koje su živele na ovim prostorima, a roditelji su mu zabranjivali ljubav s Ankom Tomlinović zato što je Hrvatica. Poznato je da je pesmu “Ostajte ovdje” posvetio bosanskim muslimanima, koji su napuštali ove krajeve zbog dolaska Austrougara, a danas kada se čita, ima se osećaj kao da ju je posvetio svim ljudima u Bosni i Hercegovini, Srbiji i Hrvatskoj koji masovno napuštaju zemlju i odlaze u inostranstvo u potrazi za boljim sutra. Nekada imam osećaj da su same te lepe reči poput Srbin, Hrvat, Bosanac, Hercegovac, pravoslavac, katolik, musliman itd. prosto vremenom poprimile više negativnih nego pozitivnih konotacija. Uzmite i poslušajte neku ljubavnu pesmu na YouTubeu i u komentarima ćete u 90% slučajeva naići na neka politička prepucavanja, ko je čiji, ko je ko, šta je bilo u ratu i slično, a pesma ljubavna! To je ono sa čim, nažalost, odrastaju mlade generacije na ovim prostorima. Na sreću, naravno da ima mnogo ljudi koji zdravo razmišljaju, samo su, nažalost, ovi drugi uglavnom mnogo glasniji.

NN: Šantića igrate na ijekavici i sa scene prenosite duh Mostara Šantićevog doba. Koliko su Vam u samom izgovoru pomagale kolege iz Mostara?

KOLOPIĆ: Pomagale su mi, naravno. Nismo radili sa lektorom, pošto većina glumaca radi u Mostaru, pa sam se oslonio na njih i svakodnevno tražio od njih da me ispravljaju u akcentima, dužinama i izgovoru. Tako da su mi svi svesrdno pomagali u tome, možda najviše najstariji glumci u ovoj podeli – Jasmin Krpo i Šerif Aljić.

NN: Kakva je bila saradnja s ostalim kolegama i rediteljem i kakvu budućnost, s obzirom na fizičku udaljenost ansambla, predviđate predstavi?

KOLOPIĆ: Prva stvar koju sam pitao kada sam dobio ulogu je bila ta da li u predstavi igraju Ajla Hamzić i Ivan Skoko, pošto su mi oni prijatelji već dugi niz godina. Ispostavilo se da oboje igraju i to je bio još jedan razlog da sa osmehom krenem u Mostar, znajući da će saradnja s njima biti sjajna. Kasnije se ispostavilo da je cela ekipa odlično funkcionisala, sa rediteljem Erolom Kadićem na čelu. Svakodnevno smo na vezi i sa piscem komada Marijanom Aracki, koja nam šalje podršku i dobru energiju. Prava će šteta biti ako se ovo ne pretvori u jednu dugoročnu saradnju ova tri pozorišta. Često koprodukcijske predstave nemaju mnogo izvođenja zbog, kao što kažeš, fizičke udaljenosti ansambla, ali mi smo već sada imali tri premijere, plus dve pretpremijere i jednu reprizu, a do kraja meseca zakazana su još tri igranja u Mostaru, od kojih su dva u HNK već rasprodata. Interesovanje publike je veliko, reakcije su odlične i imamo sve preduslove da mnogo puta odigramo našu predstavu.

Nagrade za najbolje glumce

Uoči odigravanja predstave “Što te nema…” po odluci Umjetničkog savjeta NPRS, dodijeljene su nagrade za najbolja umjetnička ostvarenja u prethodnoj pozorišnoj sezoni. Za najbolju predstavu proglašena je predstava “Zločin i kazna” Fjodora Dostojevskog, u režiji Dušana Petrovića. Za najbolju glumicu proglašena je Anja Ilić (za ulogu Anjesa u predstavi “Škola za žene”, i ulogu Medi u predstavi “Kako zasmijati Boga”). Za najboljeg glumca proglašen je Željko Stjepanović (za ulogu Arnolf u predstavi “Škola za žene”, za ulogu Lužin u predstavi “Zločin i kazna” i za ulogu Puljo u komadu “Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja”).

(Nezavisne)