Borjana Petijević: Inspektor na štiklama

Ra­dno ju­tro za­po­či­njem baš po­put li­ko­va ko­je sam sa div­lje­njem gle­da­la na tele­vi­zi­ji u se­ri­ja­ma i fil­mo­vi­ma – u hrpi do­ku­me­na­ta, sa šo­ljom vru­će ka­fe u je­dnoj i do­ka­zi­ma za ra­zne kri­mi­na­lis­ti­čke ra­dnje u dru­goj ru­ci.

Ova­ko svo­ju pri­ču po­či­nje dva­de­se­to­smo­go­diš­nja in­spe­ktor­ka po­li­ci­je Bor­ja­na Peti­je­vić i do­da­je da se, iako joj je to bio san, i da­nas čes­to za­pi­ta da li je za­is­ta mogu­će da su nje­ne želje pre­to­če­ne u stvar­nost.

U tre­binj­skom Cen­tru ja­vne bez­bje­dnos­ti ra­di već če­ti­ri go­di­ne u Odje­lje­nju za PDZ i kri­mi­na­lis­ti­čku te­hni­ku, a pri­je to­ga ra­di­la je u ba­nja­lu­čkoj po­li­ci­ji na krvnim de­li­kti­ma.

Osim či­nje­ni­ce da je je­di­na žena na ovoj po­zi­ci­ji u svom okruženju, ve­oma atraktivno iz­gle­da, pa čes­to za­va­ra one sa dru­ge stra­ne za­ko­na.

– To­kom ne­da­vne akci­je, je­dna oso­ba je li­še­na slo­bo­de. Me­ne su po­zva­li da ga ispi­tam. Ka­da sam ušla u kan­ce­la­ri­ju, zgra­nu­to je pi­tao mo­je ko­le­ge: “Aj­de što ste mene  uhap­si­li, ali šta vam je ona ura­di­la?”. Du­go mi ni­je htio od­go­va­ra­ti na pi­ta­nja, jer ni­je vje­ro­vao da sam in­spe­ktor­ka. Ima tu mno­go za­ni­mlji­vih pri­ča, po­ne­kad se i na­smi­jem, ali se tru­dim ma­ksi­mal­no da bu­dem pro­fe­si­onal­na i da ura­dim sve da lju­di pres­ta­nu sa pre­dra­su­da­ma – na­gla­ša­va Bor­ja­na.

Osim ka­ri­je­re ko­ju je ra­no po­če­la gra­di­ti, os­tva­re­na je kao su­pru­ga i maj­ka. Da bi bi­la us­pje­šna na oba po­lja, is­ti­če, po­tre­bno je mno­go žrtve i tru­da.

– Po­red re­do­vnog ra­dnog vre­me­na, ni­ka­da ne zna­mo ka­da će­mo bi­ti po­zva­ni na po­sao i šta može is­krsnu­ti i mi­mo to­ga. Ali, šta god ko mi­slio, je­dna žena je spo­so­bna da oba­vi mno­go po­slo­va, pa ta­ko i ja od­go­va­ram sva­kom za­dat­ku. Bi­lo da se de­si u po­dne ili u po­noć, sve­je­dno je. Ovaj po­ziv se živi. Kod ku­će imam i di­je­te, pa je od­go­vor­nost još ve­ća. Na svu sre­ću, še­fo­vi ima­ju ra­zu­mi­je­va­nja za nas ko­ji ima­mo ma­lu dje­cu – pri­ča ona.

Is­ti­če da sa mu­škim ko­le­ga­ma ima skla­dan odnos.

– Ipak, i po­red ra­zu­mi­je­va­nja, uvi­jek će pos­to­ja­ti pre­dra­su­de ot­kud žen­sko u po­li­ci­ji. Mi žene se me­đu­so­bno družimo i podržava­mo. Bi­lo bi do­bro da nas je vi­še, ali ni ova­ko nam ni­je lo­še. Na prvom mjes­tu je tim­ski rad, osla­nja­mo se je­dni na dru­ge i to nam ola­kša­va po­sao – ve­li Bor­ja­na.

Po­no­sno kaže ka­ko je sve ci­lje­ve, ko­je je se­bi pos­ta­vi­la, i os­tva­ri­la.

– Prvo sam ra­zmiš­lja­la o to­me da pos­ta­nem po­li­ca­jac, ali sam se ipak opre­di­je­li­la za fa­kul­tet. Ni­je mi bi­lo bi­tno šta ću ra­di­ti, sa­mo da bu­dem pri­pa­dnik Mi­nis­tar­stva unu­traš­njih po­slo­va Re­pu­bli­ke Srpske i pre­sre­ćna sam što mi se ta želja os­tva­ri­la. Uz sve to, os­tva­ri­la sam se i kao maj­ka i su­pru­ga. Za sa­da ne bih mo­gla ni­šta dru­go poželje­ti – kaže na kra­ju raz­go­vo­ra.

(narodne.net)