Božićno odleđivanje Srba i Hrvata

PIŠE: Aleksandar Apostolovski

Prvim danom Nove godine Hrvatska je pristupila zoni Šengena i uvela evro kao sredstvo plaćanja. A na kovanici su pukli Nikolu Teslu, što je i „Dojče vele” ocenio kao tradicionalni potez nerviranja komšija. Naravno da Slovenci nisu naročito iznervirani, pa ko bi to onda mogao biti? Srećom po ceo svet, a naročito za Nikolu, što je kao mlad otišao u Ameriku i postao jedan od najvećih svetskih naučnika u istoriji, a uz to je imao sreću da doživi duboku starost. Nije ostao u svom rodnom selu, odakle su njegovu familiju ustaše odvele u logor Jadovno i pobile, a na tom mestu danas su smešteni sud, zatvor i delom civilne službe, dok se lokalni trg zove po Alojziju Stepincu, a ispred su spomenici Stepincu i Franji Tuđmanu.

Naravno da o tome nije govorio prvi potpredsednik vlade i šef diplomatije Srbije Ivica Dačić na svečanom božićnom prijemu Srpskog narodnog veća u Zagrebu, gde je započeo proces odleđivanja odnosa između Srbije i Hrvatske, a Ivica je u misiju pošao po instrukcijama predsednika Aleksandra Vučića. Sve je, očigledno, još ranije pažljivo isplanirano, od susreta, govora i protokola, do izvlačenja novčića od 50 centi iz čestice, kako bi ga izvukao hrvatski premijer Andrej Plenković i stavio Teslu u džep. Što je i Plenković priznao, rekavši u šali Miloradu Pupovcu da je on sve to namestio.

Lebdi Dritan, lebdi i Milo

Još kada je vlada Srbije formirana bilo je jasno da zvanični Beograd želi odleđivanje, otopljavanje, resetovanje ili kako već da nazovemo normalizaciju odnosa između Srbije i Hrvatske, postavljanjem Tomislava Žigmanova za ministra za ljudska prava. Ulaskom lidera Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini u Vladu Srbije – formalno ga je postavila premijerka Ana Brnabić, ali je to, naravno, bila Vučićeva ideja – poslata je poruka ne samo Hrvatskoj već i Briselu da sa ove strane neće duvati oluje ka Zagrebu. Doduše, smer vetrova je bio u suprotnom smeru, Srbi u Hrvatskoj su se po broju sveli na svega 3,2 odsto, ali i ono malo što ih je preostalo predstavlja sponu odnosa između Srbije i Hrvatske, zajedno sa hrvatskom nacionalnom manjinom u Srbiji. Franjo Tuđman je u svojim projekcijama planirao magičnih „tri odsto”, kada će Srbi prestati da budu „remetičaki faktor” za hrvatsko društvo.

Možda nije mislio na to, ali premijer Plenković je na prijemu konstatovao „da je Hrvatska rešila sve svoje nacionalne zadaće, u samo 31 godinu statusa međunarodno priznate države. Sada moramo dizati ekonomski status građana, da sprečimo onaj sitni lov u mutnom, to neće proći, da neko ide profitirati na menjanju kune u evro. Vlada će unapređivati saradnju sa srpskom manjinom i s ostalim manjinama”, kazao je hrvatski premijer.

U srpskoj delegaciji, pored Dačića i Žigmanova, bili su ministarka za evrointegracije Tanja Miščević i patrijarh Porfirije, koji je, kao mitropolit zagrebačko-ljubljanski, u Zagrebu značajno smanjivao tenzije svojim izjavama i odnosom kako s običnim ljudima, tako i sa predstavnicima državnog vrha i Zagrebačke nadbiskupije, koja u značajnoj meri formira politiku kako na Pantovčaku, tako i u Banskim dvorima. U to sam se lično uverio, kada smo šetali Zagrebom ili odlazili u restoran legendarnog fudbalera Zvonimira Bobana, gde su dolazili Bogdan Diklić i još nekoliko beogradskih glumaca koji su igrali glavne uloge u hrvatskim sapunicama…

Ko otkrije tajnu odnosa Srba i Hrvata i zašto toliko vole da se mrze, taj će dobiti Nobela ne samo za mir nego i za sve ostalo, ali u Dačićevom prigodnom govoru možda se krije trag koji svi znamo, mnogo više mi, a mnogo manje žele da ga priznaju oni. Dačić je rekao: „Po onom kako je napisano, Runjanin je komponovao hrvatsku himnu, ali i srpsku pesmu „Rado ide Srbin u vojnike”. On je rođen u Loznici, živeo u Vinkovcima, umro u Novom Sadu. Kako je to bilo moguće? Zato što smo imali druge neprijatelje, a sad smo jedni drugima neprijatelji. A rezultati popisa nam govore da nam možda nije potrebno da budemo neprijatelji jer se čini da bismo mogli uskoro nestati”, poručio je Dačić, a onda je podsetio na posetu Zorana Milanovića Srbiji u vreme kada je on bio hrvatski premijer.

„Kad bi neko gledao, ko nas ne zna, Ivicu Dačića i Zorana Milanovića, zar bi mogao tako lako reći ko je Hrvat, a ko je Srbin? Obično se Badnji dan provodi u društvu najmilijih, a ne verujem da smo mi baš najmiliji jedni drugima. Ako već moramo živeti zajedno, onda je red da živimo u miru.”

Naravno da Ivica nema nikakav politički rizik da sam sebe vešto osumnjiči da mu ime i prezime zvuče nekako hrvatski, jer to u Srbiji nema neke naročite veze i koga je za to briga. Uostalom, premijerka Brnabić je poreklom Hrvatica pa je dobila treći premijerski mandat. Ali tu nevolju svakako ima predsednik Zoran Milanović, pa ga je Ivica suptilno podsetio na to, jer Zoki ionako nije bio pozvan na božićno odleđivanje. Ne, Zoki nema ništa više protiv ili manje protiv Srba od Plenkovića, već je Pupovcu verovatno bilo neprijatno da šef hrvatske države Milanović upadne u retoričku vatru koju redovno menja s premijerom Plenkovićem, gde se ne biraju ni reči i ide se daleko ispod pojasa. Zato se nismo mešali u unutrašnje stvari Hrvatske.

Zvezdane staze uz burek s jogurtom

Da u odnosu između Srba i Hrvata vlada incestuozni odnos ljubavi i mržnje, kao poznati sindrom naroda malih razlika, dakle braće koja se u pravilnim istorijskim razmacima pohvataju za guše, a ponekad i grle i ljube, svedoči čvrst savez između njih u Bosni. Kako Hrvati nemaju svog predstavnika naroda, jer su se Bošnjaci setili da deo njih glasa za građanistu Komšića, koji se zalaže za unitarnu Bosnu, Milorad Dodik je postao ta veza i dobio hrvatsko punomoćje, pa je on drag gost u Zagrebu, naročito kod Zokija, kao što je neprskani predstavnik Hrvata u Bosni Dragan Čović vrlo rado viđen na Vučićevom kanabetu. Uz to je Čović HDZ original, kao i njegov šef stranke Plenković, ali se mnogo više mota na Pantovčaku, gde stoluje Milanović.

I hajde sad, budite pametni i raspletite srpsko-hrvatske veze, pa se odmah javite članovima Nobelovog komiteta, a možete učiniti nešto još pametnije, pa pogledati video-klip nedavno preminulog Masima Savića. Govoreći o srpsko-hrvatskim odnosima, podsetio je kako je neko napisao grafit, valjda u Zadru, „Ubi Srbina”, a potom je neki momak dopisao „Lj”. Pa je osvanulo: „Ljubi Srbina”. Dakle, samo jedno slovo može promeniti smisao i suštinu, a prevodilac nije potreban. Eto rešenja. I obrnuto.

I Robert Prosinečki zna tu formulu. Ne može se pronaći nijedan zvezdaš, ali ni partizanovac, ni dinamovac – još ih nisam upoznao – koji je rekao bilo šta ružno o njemu. Ali Robi o tome ništa ne govori, on najbolje zna kako je biti dete iz mešovitog braka, kao što je to znao Siniša Mihajlović.

Robija ne zovu na slične prijeme pomirenja, odleđivanja ili odmrzavanja, jer je on to učinio davno, najpre sam sa sobom, a onda sa svima ostalima, a da o tome ništa nije rekao. I mi i oni ga smatramo svojim, svako na svoj način, a da nije raščerečen. Kako je to moguće? Uvek je imao najbolji pregled igre!