Da li će vladika Grigorije 2022. biti predsednički kandidat opozicije u Srbiji?

PIŠE: Zoran Panović

Od jedne koleginice i jednog prijatelja koji imaju iskustva sa demonstracijama iz devedesetih, čuo sam da je ovaj sad suzavac gori od onih starih kojih su se više puta nagutali.

Ali tad bar nije bilo korona virusa i straha da suzavac pospešuje njegov prenos.

Ljudi su sad matoriji, pa teže podnose gungulu, ali možda je gadnije i zato što je ovim suzavcima istekao rok trajanja, a i to se moglo čuti od ‘struke’ koja nije epidemiološka.

I da je tako, to znači da se suzavci na beogradskim ulicama nisu dugo koristili. I bilo je vreme da se demonstracije i režimski odgovor na njih konačno usklade sa ‘duhom epohe’.

Bilo je izveštačeno da ovakve tenzije i omraze u srpskom društvu i dalje imaju netipičnu obostranu uzdržanost. Bilo je, istina, sporadičnih incidenata, čarki i upada, ali su se neka nepisana pravila generalno obostrano poštovala.

Režim u Beogradu se trudio da se ne ponaša kao režim u Francuskoj (režimska propaganda je stalno podsećala na omiljeni primer – kako se Makronova policija obračunava sa nasilnim protestima ‘Žutih prsluka’, dokazujući tako Vučićevu tolerantnost), dok je opozicija uspevala da ne pruži povoda za prekomernu upotrebu sile i kad je gnev bio veliki.

Korona je upodobila stvari, režim je sebi dao oduška, i uprkos fingiranosti i ubačenim elementima (da bi ‘ukrali proteste’) pojavila se i neka asimptomatska opozicija, inficirana beznađem, razjarena mentalnim rolerkosterom, koja je otreznila i banalizovala lidere opozicije opijene na lovorikama ‘uspelog bojkota’.

Vučićeva najava još jednog vikend zaključavanja Srbije iritirala je deo građana više nego i prebijanje Borka Stefanovića koje je trglo opoziciju iz letargije, ali te demonstracije iako duge i relativno masovne, nisu imale inicijalnu žestinu bunta kao kad je radikal Branislav Vakić 1993. u holu zgrade tadašnje Savezne skupštine polomio vilicu potpredsedniku SPO Mihailu Markoviću.

To je dovelo do energičnog protesta opozicije i sukoba u kojima je poginuo policajac Milorad Nikolić, a povređene su 32 osobe.

Sukobi su završeni brutalnim hapšenjem i prebijanjem predsednika SPO Vuka Draškovića, njegove supruge Danice, kao i još nekoliko potpredsednika SPO-a.

Ukupno je bila uhapšena 131 osoba. Tadašnji protesti pred Centralnim zatvorom bili su masovniji nego sada.

Ove julske korona demonstracije, srećom bez žrtava, podsetile su na tu 1993. Da je zaista bilo vodenih topova (što se ispostavilo kao spin), ne znamo da li bi se oglasio ministar Vulin, koji je nekad, kad je stvarno bilo vodenih topova usred zime, rekao da policija nije mogla polivati demonstrante toplom vodom.

Sad bi hladna valjda osvežila usijane glave.

I opet se pojavio taj nadrealni kontrast, tako tipičan za Vučićev tip vladavine. Pomalo filmski.

To su oni dramski kontrasti, kao u filmu Žike Mitrovića ‘Savamala’ (1982), dok Živko (Branislav Ciga Jerinić) vodi kraljevo kolo srpske buržoazije u blještavom salonu, žandarmerija odvaljuje bubrege radničkoj klasi u Savamali.

I ti kadrovi se smenjuju, uz zvuke dvorskog kola srednjeg tempa, i zvukove kundaka o jeftini inventar i još jeftinije proletersko meso i kosti.

I sad su kontrasti bili kao u nekom filmu, kao cinična kontekstualizacija imena one kultne radijske emisije – ‘Klasiku, molim!’

Uz zvuke refleksija Kloda Debisija, u izvođenju pijaniste Mišela Dalberta, završeno je divno Vučićevo veče u Jelisejskoj palati, dok je policija u Beogradu primenjivala i prekomernu silu (ne umanjujući kamenje i limenke koje je primila policija).

Srpski predsednik više u sebi nije morao da govori – ‘kakvi ste mi vi Francuzi, takav sam vam i ja Makron’. Srpska policija konačno je dočekala ideal propagande – da bije kao francuska.

Kao što i u vreme reklamiranja bojkota niko iz opozicije nije išao od vrata do vrata, tako ni u ovim julskim gibanjima nije bilo nijedne stranačke zastave pred Skupštinom, što je devedesetih bilo nezamislivo.

Umesto da lideri opozicije kapitalizuju navodni uspeh bojkota, da se dohvate mikrofona, demonstracije su pokazale novi paradoks: Gnev prema režimu je veći nego pre izbora, ali je i veći problem artikulacije nezadovoljstva. Umesto da Savez za Srbiju, koji je ipak postao vremenom nekakav brend, preraste u jednu desnocentrističku partiju, opet se razglaba o nekakvim ‘najširim frontovima’.

Čak i ‘pobunjeni građani’ umesto da konačno psihološki prevaziđu propali projekat Pokreta slobodnih građana, i krenu u pravljenje onoga što nikad nije ni trebalo da nestane – Građanskog saveza Srbije (partije), kao da najavljuju novo zamajavanje, ovoga puta pravljenje nekakvih građanskih, slobodarskih, ‘skupština’.

Onaj kružok ‘Samoodbrana’ je izgleda izgustiran.

Sretnem par dana nakon što su minuli protesti jednog viđenijeg opozicionara.

Pitam ga da li hipotetički ima boljeg predsedničkog kandidata opozicije od vladike Grigorije, a on mi kaže da ima jedan bolji – Isus Hrist.

Ako se ponovo pojavi. Nije to samo cinični defetizam jer taj opozicionar mi je pre par meseci na pitanje šta je strategija opozicije posle izbora, odgovorio – pravljenje mreže jataka.

Čak i da ne bude ni rival Vučiću na predsedničkim izborima 2022, ni sledeći patrijarh, vladika Grigorije prvi je pokazao da ima kapacitet da prevaziđe zjapeću lidersku krizu u opoziciji i da postane ‘novi Koštunica’.

Što režim instinktivno prepoznaje. Pored demokratskih nacionalista koji u njemu vide srpskog Makariosa (‘kiparski model’) i ortodoksni levičarsko-liberalni krugovi u njemu vide svog popa Vladu Zečevića.

Uglavnom, Grigorije ima široku podršku – od Bojana Pajtića do Aide Ćorović. Iako je napisao knjigu, Goran Vesić nije Salman Ruždi, ali kao da u Grigoriju vidi Đilasovog i Šolakovog Homeinija, koji je inspirator udara na srpsku državu i njenog ‘šaha’.

Tobože, Grigorije inspiriše antivučićevsku intifadu.

On je iz Nemačke odapeo strelu koja traži Vesića, i koji bi valjda sutra iz Diseldorfa došao Lufthanzinim avionom u Beograd kao što je Homeini Er Fransovim stigao iz Pariza u Teheran.

Doduše, odgovor Grigorija Vesiću (da Vesić ne bi mogao da ima komentar da je on stvarno organizovao proteste) bio je ipak manje duhovit i manje hrišćanski čak i od njegovog odgovora na pitanje iz jedne stare N1 emisije – šta imate protiv Vučića? ‘Nažalost, ništa efikasno’.

Ako je Đilas ekstremna desnica, onda je Vučić levi centar, što je bizarno.

Jedan moj prijatelj iz Amerike mi kaže da se uvek plašio američke ‘duboke države’, ali sad kad je Tramp predsednik, duboko se nada da ipak postoji ‘duboka država’ koja može da ga kontroliše. Nisu svi ekstremni desničari četvrta grana vlasti. Navijači, dakle.

Niti Vučićeva falanga za preuzimanje protesta. Bez imalo cinizma, bilo bi bolje da ovdašnja ‘duboka država’ zaista kontroliše sve te ekstremne desničare nego da među njima ima i ‘prave’ opozicije koja ovom društvu nudi jasnu alternativu.

I ti antihipsteri, nabrijani desni ‘milenijalci’ i ‘generation Z’, nemaju apstinencijalnu krizu što od izbora 21. juna Vojislava Šešelja nema ni u jutarnjim programima, da čovek pomisli da je pod cenzurom.

U Vučićevoj tehnologiji vlasti bitna sredstva su ‘udica’ i ‘flaster’.

Na primer, ‘udica’ može biti čak i poezija Desanke Maksimović (vraćamo je u školski program, ako je neka budala izbaci), a tipični ‘flaster’ je štrajk glađu na štrajk glađu, kao i preuzimanje protesta.

Pa čak i participacija na protestima pred Centralnim zatvorom – oslobodimo političke zatvorenike i istovremeno pljunimo Đilasa i one koji su vladali pre otkrovenja iz 2012.

Pitanje je da li su više hrvatski mediji opsednuti Vučićem ili Vučić hrvatskim medijima?

Hrvatska jeste za Srbiju konsolidovana demokratija, ali zaista ima nešto cinično u njihovoj brizi za stanje srpskih institucija, bar koliko je cinična naprednjačka briga za stanje demokratije u Demokratskoj stranci.

Ipak, Vučić treba da pogleda u istoriju i kad su naše demonstracije i hrvatske reakcije u pitanju.

Poučno je. Na direktno pitanje šta misli o Devetom martu, Stjepan Mesić je to veče, kao član Predsedništva SFRJ, jasno rekao da se radi o sukobu dogmatskih i demokratskih snaga. I bio je u pravu.

Za vreme demonstracija u Beogradu su se pojavili i ‘ubačeni Crnogorci’, valjda neki Milovi komandosi u civilu, koji mogu biti i osveta za puč u Crnoj Gori (da li više Vučićeva propagandna ili Milova realna), mada mogu biti i nalik Albancima koji navodno pokupovaše stanove po Nišu. Znate onu staru ‘doći će do Niša’?

Opasno je kad Vučić demonstracije okarakteriše kao terorističke. Onda Grigorije može biti i Fetulah Gulen (Hizmet kao FETO), kao što i jačanje Vučićeve lične vlasti onda ima elemente erdoganizacije. Iako opozicija nema ni u snu stepen infiltracije koji je u Turskoj imao Hizmet. Vučićev aparat za sada ne pokazuje pretorijanske ambicije.

I za kraj jedno retoričko pitanje: Treba li Krizni štab za koronu tretirati kao REM?

(Danas)