Politika 07.02.2024.

Dogovor u Laktašima

ČITANJE: 7 minuta

Prošle nedelje na privatnom imanju u Laktašima, Dodik je ugostio Dragana Čovića, legitimnog predstavnika Hrvata u BiH, te Nermina Nikšića, lidera najjače stranke u bošnjačkoj trojci. Političari koji praktično vode glavnu reč u BiH sastali su se neformalno da na miru pokušaju da dogovore izmene u izbornom zakonu kako bi preduhitrili da im to nameće neko treći. A taj je, naravno, stranac, i to fantomski visoki predstavnik. Dok se veština posredovanja između zavađenih strana definiše kao ravnomerno raspoređivanje dobitaka i gubitaka na svaku od strana, Kristijan Šmit je uspeo da sve tri učini isključivo gubitnicima te da okupi Srbe i Hrvate i Bošnjake i okrene ih protiv sebe i svog zakona koji je zaprijetio da će nametnuti. „Samo ne on! Samo ne njegov zakon” – odmah su se složili. Ali složili su se ne samo o tome, pa su se iz Laktaša razišli zadovoljni postignutim, uz besu „sve ostaje među nama”. Ipak, sutradan su zaključci procurili u „Dnevnom Avazu” i počela je unakrsna vatra u Sarajevu, a poenta kritike je što su svi „došli Dodiku na noge”, što ih je on „opet nasamario”, što je sastanak bio odziv na Dodikov apel „novi dogovor ili razlaz”. Na zaključke je odmah negativno reagovao i Majkl Marfi. Skandalozno petljanje američkog ambasadora u unutrašnje stvari zemlje domaćina, jedino Dodik ne prećutkuje, ali oni su to od samog početka svog intervencionizma u BiH pravdali nesposobnošću zavađenih naroda u BiH da se o bilo čemu dogovore. Otkud onda da je Marfiju zasmetao dogovor Laktašima?

Piše: Nenad Kecmanović/Politika

U dejtonskim papirima piše da se sve može menjati saglasnošću tri naroda u dva entiteta i deset kantona, ali izgleda baš zato što je Holbruk računao da je to praktično nemoguće i da će politikom divide et impera to biti trajno onemogućavano. Tako dolazimo do pitanja šta kolektivni Zapad uopšte hoće da postigne u BiH, ako im ne odgovara unutrašnji tronacionalni konsenzus? Neće ga, jer bi tako njihovo posredovanje postalo suvišno i podrazumevalo odlazak inoposrednika iz BiH. A oni naprosto neće da odu, nego da večno ostanu. Ali šta je cilj te neproglašene trajne okupacije teritorije, koja se i danas zvanično zove „protektorat međunarodne zajednice”, predvođen neprikosnovenim autoritetom supersile?

Prvo, nikada nije postojalo zapadno jedinstvo o cilju u BiH ni na relaciji SAD i EU, niti unutar EU. Posle pada Berlinskog zida Evropa je očekivala da se oslobodi ne samo „crvene opasnosti” nego i odbrambenog kišobrana NATO-a, odnosno američkih baza stacioniranih širom zapadne Evrope, a transatlantskim partnerima je trebao rat u SFRJ i BiH kao alibi da ostanu. Zato su preko muslimanske strane opstruisali sve evropske mirovne inicijative, što su kasnije potvrdili i Karington, i Kutiljero, i Stoltenberg, i Oven, pa čak i Amerikanac Vens.

Zatim, Evropa se zalagala za unutrašnju podelu BiH po teritorijalno-etničkim granicama, a SAD u skladu sa svojim vrednostima za multi-kulti mešavinu. Posle tri i po godine građanskog rata postignut je konsenzus: NATO je ne samo bombardovao i ostao nego i od kišobrana za odbranu zemalja članica postao oružana sila za delovanje izvan zapadnog atara. Zauzvrat, SAD su prihvatile da se Kutiljerov – Lisabonski, potpiše kao Holbrukov – Dejtonski sporazum. No, taj reciprocitet ustupaka, trajao je sa američke strane samo tokom jednogodišnjeg mandata Karla Bilta, a onda su krenuli sa rušenjem Dejtona tezom da je doneo mir, ali ne rešenje, da je privremen i prelazni, preskup i nefunkcionalan. Evropa se nije opirala, pa je zapadni orkestar, uključiv ruske prateće vokale Jeljcina, Kozirjeva i Černomirdina, svirao harmonično bez obzira na to što Srbi nisu igrali po ritmu. Nešto je tu i tamo zapinjalo, ali ih nije brinulo jer manji entitet nije mogao da im poremeti regionalnu strategiju. Imali su vremena i poigravali se sa Srbima kao mačka sa mišom. BiH je bila svojevrstan eksperimentalni poligon.

Dalje, cilj je zavisio od dinamike regionalnih i globalnih odnosa. Kako je probuđena Putinova Rusija ponovo pokazala interesovanje za Balkan, oglasio se alarm u Vašingtonu i Briselu: „Na od Zapada zapušteni region ubacuju se novi igrači Kina (Pojas i put), Turska (neoosmanizam) i, pre svih, Rusija (gasovodi), koja malignim uticajem podbunjuje rusofilne pravoslavne narode, posebno „male Ruse”. Sa specijalnom operacijom u Ukrajini cilj je postao mnogo važniji i hitniji. Vojnoneutralna politika Srbije, koju sledi i Srpska, tretira se „Ako nisi sa nama, onda si protiv nas”: obruč članica NATO-a oko dve srpske zemlje, Kosovo mora da ode, a manji entitet da nestane, sankcije Rusiji neizbežne na evropskom putu.

Najzad, u proksi rat protiv Rusije nije uključena samo Ukrajina nego i EU. Ukrajinci su topovsko meso, a Evropljani plaćaju materijalne troškove američke avanture. Prisetimo se na energentske sankcije, prvi je negativno reagovao nemački biznis, uz uzdržanu podršku političke elite, ali onda su tzv. globalni mediji pod anglosaksonskom kontrolom raspalili antirusku histeriju: izbacivani su ruski klasici iz biblioteka, skidane predstave sa pozorišnih repertoara, otkazivana gostovanja umetnika, blokirani depoziti oligarha, rušenje Severnog toka 2, instaliranje Šolca i Berbokove. Anglomerički projekat u EU započeo još sa Bregzitom kome je kumovala voljena britanska kraljica diskretnom izjavom („Navedite mi bar tri razloga zbog kojih bi UK trebalo da ostane u EU!”), koja se basnoslovnim porodičnim bogatstvom i uticajem svrstavala u krug globalnih gospodara iz senke, poput Rotšilda.

Antirusku mobilizaciju evropskih zemalja, posebno onih na granici sa „belim medvjedom” održavaju šireći strah od strašnog ruskog oružja i prognozama da se još strašniji Putin neće zaustaviti pre Berlina, te tako hrane svoj vojnoindustrijski kompleks novim narudžbama. Ali iz njihovog voza iskaču Orban, Fico, Milanović, Dodik, Vučić… Strateški važne balkanske članice NATO-a Bugarska i Crna Gora su tradicionalno rusofilne i nepouzdane. Da ne govorimo o velikim takmacima Kini, Belorusiji, ujedinjenom Bliskom istoku, BRIKS-u, ŠOS-u, ODKB-u. Nasilno slamanje potcenjenog otpora Srpske (EUFOR) i Srbije (Bondstil) deluje kao lak plen što bi obeshrabrilo potencijalne buntovnike ali, sred mnogo većih i važnijih problema, otvaranje novog žarišta deluje neracionalno. No, ni to nam nije garancija.

Oproštajni govor Slobodana Miloševića danas deluje proročanski, ali i razgovor sa državnim sekretarom SAD je izuzetno poučan. Pokušaj da na blanko potpisanom papiru dobije konkretan pisani odgovor šta je američki cilj koji bi Srbija bila spremna unapred da prihvati, Voren Kristofer je glatko odbio. Uz obrazloženje da oni ne rade tako i da očekuju da im se poslušno i beskonačno ispunjavaju tekući zahtevi, a takav odgovor vredi i za Srpsku. Hoće trajno da ostanu, a domaća vlast da servisira njihove prohteve, ali sa nikad jasno definisanim ciljevima, nego dovoljno fleksibilnim da bi Tačijeva teroristička organizacija mogla preko noći da postane oslobodilačka vojska i da dejtonska Srpska postane privremena, prevazđena, nefunkcionalna, pa i genocidna. Kao pokriće im je bilo dovoljno da insceniraju Račak i da bošnjačka granata na pijacu Markale stigne sa srpskih položaja.

Samo u kratkim intervalima kada nemaju novu ideju kojom bi novom smicalicom pritisli Srbe, oni se bajagi zalažu za normalizaciju odnosa Srbija–Kosovo i da se tri naroda u BiH sami dogovore. Zato dogovor u Laktašima nije za njih bio dobra vest. Naprotiv, Dodik je odmah glasno prepoznao: „Šmit i Marfi ga ruše.” I srušiće ga najverovatnije jer Bošnjaci popuštaju. I dinar, kao i tablice, nakon privremene odgode, Šiptari će ukinuti. Dakle, lokalno stanje po Srbe nije dobro, ali globalni trendovi su mnogo povoljniji. Nije samo hrabro nego i jedino pametno izdržati u otporu. Pokleknemo li sada, zakasnićemo da se uspravimo.

Koja je tvoja reakcija?