Dokle ćemo agama šetati opanke?

PIŠE: Ranko Pivljanin

Aktivistkinja Aida Ćorović izjavila je u “Novom danu” na Televiziji N1 da ima utisak da je “mnogo ljudi odustalo od života i da samo preživljava”, napominjući da praktično živimo u okruženju gde su većina ljudi zombiji.

„Ja vidim da većina ljudi gleda samo da preživi dan, da ima tog dana nešto da jede, da je tog dana toplo i da ima da plati račune, da se ti računi ne bi nagomilali, da taj neko ne bi ostao bez krova nad glavom i da mu ne bi isekli struju“.

Gledano na prvu loptu, možemo se složiti sa konstatacijom gospođe Ćorović, jer zaista većina ljudi upravo izgleda i ponaša se kao da živi život ili pod moranje ili u najsvedenijim okvirima koje je narod odavno definisao krilaticom „use, nase i podase“.

Dakle, ukoliko bismo se zadržali na pojavnoj strani stvari ovo je sve tačno, ali ta definicija životne filozofije u sebi podrazumeva i izvesni prekor, ako ne i optužbu, zbog takvog stava.

Tu dolazimo do toga da li te ljude treba razumeti, možda čak i opravdati ili, pak, optužiti. Može i jedno i drugo.

Posle svega što se u ovoj nesrećnoj zemlji izdešavalo i kad se sagleda onespokojavajući kontinuitet „uzgoja“ opšte propasti i poražavajuće političke selekcije ( gde se jedan ološ smenjivao sledećim, po pravilu, gorim, štetnijim i beskrupuloznijim), može se razumeti potreba običnog čoveka da se zatvori u svoje lične okvire i pokuša da u njima funkcioniše, bez želje i potrebe da sebe unese ili prinese na oltar nekog opštijeg angažmana.

Dakle, ljudi su se, nemalo puta, uverili da se njihovo pregnuće u cilju šire dobrobiti, po pravilu, završavalo izneverenim očekivanjima, izdajama proklamovanih principa i sjahinjavanjem Murte da bi uzjahao Kurta, a u nekim slučajevima bi se u sedlu nalazili obojica.

U svakom slučaju, i jedan i drugi su funkcionisali po nepisanoj mafijaškoj matrici – ne diram te, ne diraš me. Dok ja vedrim i oblačim, legitimno je da mi dišeš za vratom i glumiš ljutu „opoziciju“, pa čak i da budeš iskren i uveren u svoje „poslanje“, ali onog momenta kad se dokopaš vlasti, privilegija i novca ( budžeta i budžetića) imaš obavezu da me ne diraš.

Jer, sutra ću ponovo ja zajahati i moraš misliti o tom vremenu. S obzirom da ta matrica traje toliko dugo, ljudi su je provalili i ne pada im na pamet da skidaju jedne lopove i probisvete da bi ustupili mesto drugim.

S druge strane, ta pomirenost sa sudbinom, povlačenje u atare privatnog života i atrofija želje za promenom, nažalost, je i deo mentaliteta ovog naroda kojem nije problem požar u zgradi preko puta, ukoliko se neće proširiti do njegovog dvorišta.

Princip – važno je da ne gori kod mene je odvratan i pogibeljan i u perspektivi je podlaganje vatre u sopstvene temelje, ali ljudi to ne žele, neće ili ne smeju da vide. Tek kad plane, gledaju šta im je činiti. E, tada više nije dovoljno gledati samo svoja posla, jer si ili bez tog posla ostao, ili su ti vazduh i voda otrovani, kuća viđena za rušenje pod tuđim uslovima, a deca ostavljena bez budućnosti.

Srbi su se protiv Turaka pobunili tek kad su morali agama „šetati opanke“ po nametnutom „pravu prve bračne noći“ i izgleda da se u tom smislu ništa nije mnogo promenilo.

Ipak, glupo je i nepraktično čekati da vam ovdašnje domaće dahije, u svojoj sili i bahatosti, dođu po nevestu pa da tek onda postanete svesni značaja šireg društvenog angažmana. Kad vam u ruke tutnu opanke, shvatićete da se ta ponižavajuća šetnja mogla sprečiti nekom drugom šetnjom, protestom ili dizanjem glave. Mislite o tome.

(nova.rs)