Dragijeve bajke o strateškoj konkurentnosti EU

Mnogo je pohvala za izveštaj Marija Dragija o konkurentnosti EU stiglo sa svih pogrešnih mesta (Fon der Lajen, mnogi istraživački centri koje finansiraju SAD, Ilon Mask, itd.). Ipak, svima koji imaju zdrav razum taj izveštaj bi trebao biti alarm za uzbunu.

PIŠE: Arno Bertran

Na prvi pogled, izneseni ciljevi izveštaja su hvale vredni. Oni podrazumevaju da se povrati konkurentnost EU kroz naredna tri koraka:

• Smanjenje jaza u inovacijama sa SAD i Kinom, posebno u naprednim tehnologijama,
• Usklađivanje dekarbonizacije sa konkurentnošću,
• Povećanje bezbednosti uz smanjenje zavisnosti

Tu se nema šta mnogo kritikovati. Apsolutno je tačno da je Evropa na veoma udaljenom trećem mestu po inovacijama, iza SAD i Kine. Takođe je tačno da se ne može dekarbonizovati ako to ometa rast, umesto da ga podstiče. I na kraju, istina je da Evropa nije bezbedna sama po sebi, u velikoj meri se oslanja na SAD u svojoj odbrani i to je čini izuzetno zavisnom.

No, kada se pogledaju predložena rešenja, stvari postaju mnogo gore.

Dijagnoza bez leka

Na primer, to da je Evropa u tako užasnom stanju – što izveštaj priznaje – zbog same sebe, zbog svog upravljanja. Ako nameravate da kritikujete rezultate organizacije, daleko najvažnija stvar na koju treba obratiti pažnju je njeno vođstvo i njihova sposobnost da izvršno deluju. Nema svrhe predlagati nove inicijative povrh onih već neuspelih, ako imamo organizaciju koja sistemski nije u stanju da deluje. To je ono što bi prvo trebalo popraviti.

Ne može se poreći da je EU propustila da ispuni svoju sistemsku namenu. Sećam se da nam je, dok sam bio tinejdžer, EU „prodavana“ – baš kao i ovaj izveštaj – uz priču da je to jedini način da se takmičimo sa „velikim momcima“, uglavnom sa Sjedinjenim Državama u to vreme. Rekli su da će nam to omogućiti da budemo mnogo snažniji na međunarodnoj sceni, da imamo jači glas, da budemo u stanju da se bolje branimo itd. Na mnogo načina, ovaj izveštaj nam daje istu viziju Evrope koja nam je oduvek „prodavana“.

I evo nas četvrt veka nakon toga sa znanjem da ništa od navedenog nije uspelo: i dalje smo, kako ovaj izveštaj potvrđuje „slabi u novim tehnologijama koje će pokretati budući rast“, ​​„u velikoj meri zavisni od uvoza digitalnih tehnologija“, imamo malo „odbrambeno-industrijskih kapaciteta“ o kojima bi se moglo govoriti, itd. Kao što sam Dragi konstatuje u članku za Ekonomist, „EU je dostigla tačku u kojoj će, bez odlučne akcije, morati da pravi kompromis između blagostanja, životne sredine i slobode“.

Nismo došli u ovo žalosno stanje samo zbog spoljnih faktora, zar ne? Neki ljudi su odgovorni za ovo, sistem upravljanja je odgovoran, organizaciona kultura takođe.

Ipak, u izveštaju nema skoro nikakvog referisanja na ove probleme. Izveštaj je posvetio veoma mali deo upravljanju, ali, čak i tu predlaže manje bitne i dosadne stvari kao što je imenovanje potpredsednika Komisije za pojednostavljenje kako bi se pojednostavili postojeći propisi ili uspostavljanje novog „Okvira za koordinaciju konkurentnosti“ kako bi se podstakla koordinacija širom EU, u prioritetnim oblastima.

Dovoljno je samo to da se zaključi da ovaj plan jednostavno neće funkcionisati: ne možete uzeti istu organizaciju sa istim ljudima i očekivati da ona isporuči različite rezultate, samo zato što ima više novca i drugačije formulisane ciljeve, pritom radeći na istim ciljevima koje nije uspela da ostvari već četvrt veka.

Pogledajmo sada nekoliko stvari detaljno.

Strateški promašaj

Pre svega, odbrana. Strateški gledano, „masivni slon“ u prostoriji je NATO (”slon u prostoriji” je izreka na engleskom koja se odnosi na problem kojeg su svi svesni, ali niko o njemu ne govori; prim. prev). To znači da zavisimo od SAD za našu odbranu. I kao što smo videli sa Ukrajinom, interesi SAD nisu baš u skladu sa interesima EU, najblaže rečeno.

Dakle, kada se govori o „pojačanju bezbednosti uz smanjenje zavisnosti“, to bi trebalo da bude prioritet broj jedan, zar ne? Da Evropa bude zadužena za sopstvenu odbranu, a ne da bude žrtva američkog odbrambenog sistema, sa posledicama po sve ostale sfere: u smislu da SAD mogu u bilo kom trenutku da iskoriste ovu polugu da diktiraju uslove u svim drugim oblastima.

Ako mislite da izveštaj predlaže nešto od toga, varate se. On se, štaviše i ne bavi ovim pitanjem. Jedino pominje da bi, u pogledu nabavke oružja, vojske EU trebalo da kupuju nešto više od dobavljača iz Unije, umesto od američkih, ali to je sve. Prilično mlako.

Ista stvar je sa tehnologijama. Izveštaj prepoznaje da je „Evropa u velikoj meri propustila digitalnu revoluciju koju vodi internet“ i da je u opasnosti da propusti sve „tehnologije u nastajanju koje će pokretati budući rast“.

Ali dijagnoza zašto se to dogodilo je sasvim pogrešna. Kažu da je to zbog slabih investicija, regulatornih barijera, fragmentacije tržišta, jer ima manje visoko rangiranih istraživačkih institucija itd.

Odmah prilažem dva kontraargumenta:

Američke tehnološke kompanije, koje su osvojile tržište EU, suočile su se sa potpuno istim preprekama kao one iz EU, ali su bile u stanju da osvoje tržište.

Kina, koja je uspela da postane ravnopravan konkurent SAD u pogledu tehnologije, učinila je to počevši sa znatno lošijim uslovima od EU, u smislu investicionih sposobnosti, inovacijskog znanja (know-how) itd.

Dakle, to pokazuje da zaostala pozicija EU, u pogledu tehnologije, nije zapravo posledica nedostatka investicija, znanja ili regulatornih barijera. Biće da je to zbog nedostatka suvereniteta, uglavnom zato što nije branila sopstvene kompanije pred američkom konkurencijom.

Lično iskustvo

Imam vrlo lično iskustvo sa ovim, jer sam bio osnivač firme HouseTrip, što je bio jedan od prvih startap-ova „ekonomije deljenja“ u Evropi, još 2008. godine. Naš model je u suštini bio evropska verzija AirBnB-ja (iako mi nismo bili imitator, ja sam stvorio kompaniju pre njih; ako je neko nekoga kopirao, mogli su samo oni da kopiraju nas). Imali smo sve što nam je bilo potrebno da uspemo: obezbedili smo 60 miliona dolara finansiranja od vrhunskih investitora, imali smo veliki kompetentan tim (200 ljudi na vrhuncu, od čega je deo sa nekih od najboljih univerziteta na svetu) i imali smo sjajnu ponudu sa otprilike 200.000 nekretnina u Evropi, navedenih na našoj veb stranici.

Uprkos svemu, AirBnB nas je zbrisao kad je stigao na tržište EU.

Zašto? Zato što je sve bilo postavljeno tako da uspeju američke kompanije, a ne evropske. To je bila navika ukorenjena u svim aspektima razvoja startapova. Na primer, ono što je apsolutno ključno za startap je pi-ar, prepoznatljivost brenda.

Ali mediji u EU jednostavno nisu bili navikli na uspeh startap kompanija u EU, tako da je sve o čemu su ikada izveštavali, sve što su trebali da urade, bilo da pišu hvalospeve o „kul novoj stvari“ iz Silicijumske doline. To ide do te mere da smo bili u neverovatnoj situaciji, da AirBnB nije ni ušao na tržište EU, a već su imali znatno veću prepoznatljivost brenda od nas, evropske kompanije, i to su uspeli da urade potpuno besplatno, bez ikakvog truda (dok smo se mi borili za jedno jedino pominjanje u medijima).

Slično tome, pošto je put Silicijumska doline u Evropu bio toliko razgažen, postojale su brojne evropske kompanije čiji je poslovni model bio da pomognu američkim startapima da plasiraju svoje proizvode u EU.

To su bili ljudi sa odličnim vezama širom Evrope koji su to radili mnogo puta, pomažući američkim kompanijama da se „kreću“ u EU, otvaraju kancelarije, povezuju se sa lobistima, novinarima, itd. AirBnB je koristio usluge takve kompanije pod nazivom Springstar, koja se bavila njihovim dovođenjem u EU.

Dok smo mi, kao evropski igrači, i ja – novopečeni preduzetnik u to vreme – morali sve sami da smislimo. Za nas nije bilo slične pomoći…

Pitate se zašto američki startapi sistemski uništavaju evropske? Prvo bih se osvrnuo na ovo: kako konkretno Evropa može da pomogne sopstvenim kompanijama, koje se razviju na domaćem tržištu, da pobede u suočavanju sa spoljnim konkurentima koji su decenijama prisutni na tržištu EU?

Opet je to pitanje institucionalne kulture i upravljanja, uspostavljanja načina razmišljanja o odbrani suvereniteta na svim nivoima. To je mnogo važnije od pitanja nivoa ulaganja ili regulatornih barijera.

Smatram da je ključni razlog zašto su ljudi poput Maska pohvalili Dragijev izveštaj zapravo to što će njegove preporuke uticati da se ublaže regulatorne barijere i smanji fragmentacija tržišta, što će američkim kompanijama, poput Maskove, dodatno olakšati osvajanje tržišta EU.

Dakle, sve u svemu, Dragijev izveštaj nudi ”još više istog” – politike koja na papiru zvuči dobro, ali je odveć pasivna da bi promenila „status kvo“. Sve dok EU ne bude spremna da izvrši fundamentalne promene u svom upravljanju, da razvije način razmišljanja o suverenitetu i da ponovo razmisli o strateškom okruženju u kojem deluje, izveštaji poput Dragijevog ostaće tek nešto više od spiska lepih želja, ostavljajući Evropu da neprestano juri svoj rep u igri u kojoj pravila piše neko drugi.