Evropski baštovani i istočne džungle

PIŠE: Boško Jakšić

Zapad galantno troši milijarde dolara na naoružavanje Ukrajine i finansira rat, ali njegov humanizam stropoštao se u ruševine zemljotresa kada treba pomoći Siriji.

Šta treba da se dogodi da milioni Sirijaca koji žive krizu u krizi prestanu da budu kažnjavani i prepušteni svojoj zlehudoj sudbini samo zato što je Zapad u decenijskom sukobu sa njihovim predsednikom Bašarom al Asadom?

Desetine hiljada života je već izgubljeno u petom najačem zemljotresu ovog veka, ali zašto stradalima moraju da se pridruže i oni koje nema ko da spasava, da nahrani, napoji ili izleči?

Severozapad Sirije, najteže pogođeno područje, i danas je ratna zona. Režim u Damasku bi da provinciju Idlib stavi pod svoju kontrolu i zaokruži zemlju u predratnim granicama. Ruska i Asadova bombardovanja razaraju enklavu popunjenu raznim pobunjeničkim grupama, uključujući i džihadističkim.

I pre kobnog ponedeljka, ovo područje bilo je jedno od globalnih središta siromaštva: čak 4,1 milion ljudi, od ukupno 4,5 miliona, zavisi od humanitarne pomoći, ali fondovi jedva da su prošle godine prikupili polovinu neophodnog novca.

Deci Idliba su i do sada pretili eksploatacija, nasilje ili bolesti zbog nestašica čiste vode. Zemljotres je bio samo nastavak njihove patnje, a kada je došlo vreme da se fondovi pomoći napune, ostali su uglavnom prazni ili su nedostupni. Kao i 2022.

Građanskim ratom već osiromašeni stanovnici – više od 2,8 miliona njih su interno raseljeni Sirijci – pokušavali su da pobegnu od konflikta da bi ih dočekala prirodna kataklizma i da bi još jednom ustanovili da im niko ne pomaže.

Zapad je punih 12 godina od izbijanja rata bio zaokupljen političkom sudbinom sirijskog predsednika, a ne nacijom čijih je pola miliona stanovnika ubijeno, 13 miliona raseljeno po zemlji, a blizu sedam miliona po okolnim državama, čija je privreda uništena, polovina škola i bolnica razorena… Ukupna šteta ceni se na više od 1.200 milijardi dolara.

Sirija, na čije je pobunjenike Zapad trošio stotine miliona dolara snabdevajući ih oružjem i opremom, ostavljena je i napuštena. Asadov režim je pod sankcijama i to je dovoljan izgovor da se ne šalje pomoć. Kako ljudima koji žive na pobunjeničkim teritorijama, tako i onima pod kontrolom centralne vlasti. Kolektivno kažnjavanje propraćeno grotesknim objašnjenjima.

Američki državni sekretar Entoni Blinken posetiće naredne nedelje Tursku da bi pokazao solidarnost sa članicom NATO-a sa kojom SAD poslednjih godina imaju mnogo nerešenih pitanja, ali i nešto zajedničko – neprijateljstvo prema Asadovoj Siriji. Američko Ministarstvo finansija izdalo je dozvole za slanje pomoći koja je zbog sankcija bila zabranjena, ali sve je to suviše malo, suviše kasno.

Zapad se više bavio posetom Volodimira Zelenskog Londonu, Parizu i Briselu, gde je tražio isporuke novog naoružanja. Zapad je bio široke ruke. Samo Britanija je ponudila oružja u vrednosti od 2,7 milijardi dolara. Kako u poređenju sa tom sumom deluje šest miliona dolara koje je vlada u Londonu namenila komitetu 15 dobrotvornih organizacija za pomoć 23 miliona ugroženih u Turskoj i Siriji.

Svet je neviđenom brzinom ponudio pomoć za obnovu pariske katedrale Notr Dam posle požara 2019. u kome i nije bilo ljudskih žrtava. Francuska je izdvojila 12 miliona dolara i nije učinila ništa da pomogne gradu Antakija u kome se nalazila najstarija turska džamija, koja je od 638. neko vreme čuvala pramen brade proroka Muhameda ili grčka pravoslavna crkva iz 14. veka, koja je simbolizovala civilizaciju Antiohije.

Cinično, ali istinito.

Evropska unija je ustručavanjem da odmah jedinstveno organizuje pomoć i prepuštajući odluke pojedinim članicama, napravila ogromnu, neiznuđenu grešku. Tvrđava Evropa, koja se zidovima, električnom žicom i dronovima brani od izbegličkih „hordi”, pala je na ispitu humanosti i solidarnosti.

Zapad je propustio šansu da pokaže moralno liderstvo i pomogne ugroženim ljudima, a ne Asadu ili Redžepu Tajip Erdoganu sa kojima je u konfliktu. Kako je brzo zaboravljeno da je Turska prošle godine potrošila oko 5,6 milijardi dolara za obezbeđenje života više od 3,6 miliona sirijskih izbeglica na svojoj teritoriji?

Zapadu su lekciju održali Arapi. Ne samo oni poput Emirata koji su normalizovali odnose sa Damaskom, nego i Saudijci koji su i danas zakleti Asadovi neprijatelji. Prikupili su u prvim danima više od 50 miliona dolara pomoći. Čak je i Izrael, na molbu Rusije, prihvatio da pošalje pomoć za Siriju iako su dve zemlje decenijama u ratnom stanju.

Zar se Britanci i Francuzi ne osećaju osramoćeno?

Asad nije nevin u ovoj tragediji. Nekada su, po dogovoru iz 2014, pod kontrolom UN postojala četiri granična prelaza prema Turskoj, ali Damask je zatvorio tri. Tek četiri dana po potresu složio se da budu ponovo otvoreni kako bi pomoć mogla da bude transportovana, ali razoreni putevi dodatno otežavaju logistiku. Asad je trošio dragoceno vreme razmišljajući da li da dopusti raspodelu u područjima koje kontroliše opozicija. On pomoć želi da iskoristi da potvrdi pun legitimitet svoje vlasti, što Zapad ne bi da mu dopusti. Pobunjenici se nadaju da će finansijske delove pomoći uzeti za sebe.

Sve to vreme doktori uzalud vape da nemaju dovoljno ljudi, lekova i neophodne medicinske opreme. „Neuspeh međunarodne zajednice da nam pomogne u evakuaciji i operacijama pomoći pojačava tragediju koju živimo”, kaže dr Ahmed Gandur iz bolnice u gradu Darkušu. Savet bezbednosti UN sastao se posle osam dana da bi lakonski konstatovao da je narod sa severozapada Sirije „opravdano ogorčen”.

Za 38.000 je kasno, ali za 23 miliona ljudi nije. Kao ni za 100.000 hitno raseljenih po Turskoj i 300.000 po Siriji. Desetine zemalja su uputile spasilačke ekipe. I dok se većina njih povlači jer nema šanse da izvuku preživele, tragedija polako gubi udarne naslove.

Humanitarne katastrofe na globalnom nivou zahtevaju globalne odgovore koji nadilaze politiku i, barem za neko vreme, zaboravljaju da po „parija” zemljama kao što je u očima Zapada Sirija, žive ljudi kojima je pomoć očajnički potrebna. Tako bi trebalo da bude, ali nije.

Govoreći o EU, šef evropske diplomatije Žozep Borelj je prošlog oktobra rekao: „Najveći deo ostatka sveta je džungla, a džungla može da pripreti vrtu. Baštovani moraju da idu u džunglu. Evropljani moraju da budu angažovaniji oko ostatka sveta. U suprotnom, ostatak sveta će na nas izvršiti invaziju, različitim načinima i sredstvima”.

Izgleda da su se „baštovani” uplašili „džungle”. Apatija prema sirijskim žrtvama je sramna. Pokazalo se da građevina solidarnosti Zapada nije bila u stanju da izdrži potres od 7,8 stepeni Rihterove humanitarne skale.

(politika.rs)