Hercegovina nije južna Bosna

PIŠE: Nenad Kecmanović

Preko jezika se crtaju koordinate mišljenja, osećanja i ponašanja: HercegovinaDa li vam para uši ili ste se već navikli da funkcioneri zapadnog protektorata kada govore o Bosni i Hercegovini, kažu samo Bosna, i začudo gotovo nikad ne koriste puno ime ove međunarodno priznate države kakva god da je?

To je utoliko čudnije što Anglosaksonci inače vole da koriste akronime i druge praktične skraćenice pa, recimo, tri bar zvanično posebna jezika (srpski, hrvatski i bosanski) u Haškom tribunalu trpaju u jednu skraćenicu bhs odnosno be-ha-es. Oni čak ne kažu ni BiH (be-i-ha), što je često i u domaćoj upotrebi. Najčudnije što im Bošnjaci, inače preosetljivi na sve što je vezano za nesigurnu naciju i nedovršenu državu, nikad zbog toga ne prigovaraju. Štaviše, i muslimani Bošnjaci su prihvatili da svoju zemlju nazivaju po njenoj većoj, bosanskoj polovini, kao da su otpisali njenu hercegovačku manju polovinu, koja u zvaničnom nazivu figurira ravnopravno i po abecednom i po azbučnom redosledu. Elem, ispada da protektorat i njegovi lokalni favoriti, po prećutnom dogovoru, falsifikuju službeno ime međunarodno priznate zemlje, dok Srbi i Hrvati tu nimalo bezazlenu antiustavnu redukciju potcenjuju pa i ne reaguju. Tako je propušten i najnoviji septembarski povod.

„Bosna i Hercegovina treba da promeni ime u Bosna. Hercegovina je samo pokrajina, kao i Dalmacija. Ne kaže se Hrvatska i Dalmacija, nego samo Hrvatska. I Turska je promenila ime, tako ćemo i mi u Bosni”. Citirana poruka izvan konteksta i bez imena autora može da deluje zbunjujuće nejasna. A kontekst koji je objašnjava bio je masovni protest, koji su Bošnjaci još pre dva meseca organizovali pred zgradom OHR-a u Sarajevu, povodom Šmitove tek samo najave da će nametnuti promenu izbornog zakona u FBiH u korist Hrvata. A da bi bilo jasnije, anonimni govornik koji se, među ostalim, popeo na binu, zove se imenom Ajnur, na turskom „mesečeva svetlost”, i prezimenom Mehićević . Najzad, oni njegovi „mi u Bosni” koji će promeniti ime države su, nema dileme, Bošnjaci.

Sarajevska štampa je u izveštajima sa protesta Ajnurov apel izdvojila u podnaslove, antrfilee, akcente, a srpski i hrvatski mediji ga gotovo nisu ni registrovali, a pogotovo ga nisu analizirali i komentarisali. Šta je „mesečeva svetlost” hteo da kaže?

Pošto od rata u zapadnoj Hercegovini većinom žive Hrvati, u Istočnoj – mahom Srbi, a Bošnjaci u malom procentu, Ajnur smatra da Hercegovini više i nije mesto u imenu države. Elem, Hercegovina, koja čini manju polovinu BiH, bila bi svedena na status juga Bosne u kojoj žive dve nacionalne manjine. Po Ajnuru i onima „mi u Bosni”, Hercegovinu, u kojoj brojčano i politički ne dominiraju Bošnjaci ne treba ni spominjati?! A šta o tome misle Srbi i Hrvati u Hercegovini, ne treba ih ni pitati.

Ali, ako po njemu i po njima, Hercegovina treba da nestane iz imena države, šta je sa njenim žiteljima Hercegovcima koji su bez obzira na veru i naciju, do rata predstavljali toliko snažan regionalni identitet da bi se svaki od njih uvredio ako bi mu se reklo da je Bosanac. Razlike u istoriji, podneblju, mentalitetu, govoru itd. zaista postoje, ali se na tome pre rata insistiralo i zato što je isticanje nacionalnih i verskih posebnosti bilo prigušeno od komunističke vlasti. Postkomunistička demokratija je učinila da se Srbi, Hrvati i Bošnjaci iz Hercegovine više osećaju i deklarišu nacionalno nego regionalno. Jedni su postali Srbi iz Srpske, drugi Herceg-Bosanci i tako sačuvali trag hercegovstva, a treći –Bošnjaci, čime bi hteli da kažu da su jedini domicilni stanovnici Bosne.

Kada su muslimani na Prvom bošnjačkom saboru ’93. odlučili da se preimenuju u Bošnjake, mediji su zatražili neku vrstu neformalnog izjašnjavanja desetak muslimanskih intelektualaca poreklom iz Hercegovine. Svojim autoritativnim izjavama da više nisu (nacionalno) muslimani ni (zavičajno) Hercegovci, nego Bošnjaci u jedinstvenoj Bosni. Zašto su se odrekli hercegovstva? Zato da bi svoje poreklo mogli da vežu za srednjovekovno predislamsko hrišćansko Kraljevstvo bosansko ili Kraljevinu Bosnu. Hercegovina je pak znatno kasnije pala pod Turke, i to kao Nemanjićka zemlja Raška, odnosno Zeta.

Operacijom amputacije Hercegovine iz imena Bosne i Hercegovine srpski jezik ostaje bez zavičaja. Srpski jezik, iz kojeg je političkom odlukom izveden lingvistički artificijelni bosanski jezik, Vuk Karadžić je zasnovao na jeziku kojim su govorili Srbi u Hercegovini. Prema Ajnurovoj novoj nomenklaturi, osnov srpskog jezika leži u Južnoj Bosni. Elem nije bosanski nastao od srpskog nego srpski od južnobosanskog. Potpuno analogno Kalajevoj priči da Bošnjaci nisu nastali osmanskom islamizacijom hrišćana u BiH, nego Srbi i Hrvati srbizacijom, odnosno kroatizacijom srednjovekovne jedinstvene bosanske nacije.

Kao što je poznato, masovni protest pred zgradom OHR-a 7. septembra u Sarajevu, na kojem je Ajnur Mehićević izašao u javnost, imao je kratkoročan efekat. Šmit je samo odložio rok da se Bošnjaci i Hrvati sami dogovore, što prema očekivanju nije dalo rezultat. A onda je tokom izbora, između glasanja i brojanja, nametnuo promenu izbornog zakona u korist Hrvata, a bošnjačka javnost, zaokupljena rezultatima izbora, više predsedničkih u RS nego u svojoj avliji, nije stigla da reaguje. Kamo li da BiH preimenuje u Bosnu i otpiše Hercegovinu.

Ali, ideja Ajnura Mehićevića, koja sigurno nije samo njegova, dočekana je sa odobravanjem i ostaće u tvrdim bosanskim glavama. Ni po jada da se te ludorije u kojima ima sistema ne guraju u koordinaciji sa zapadnim protektoratom. U Sarajevu su tako ulice sa imenima znamenitih Srba zamenjena imenima muslimanskih funkcionera i aktivista NDH. Skinut je srpski atribut u nazivima više gradova u Republici Srpskoj. Nije li logično da je sledeća na redu promena istorijskog i ustavnog imena Bosne i Hercegovine.

Dominacija anglosaksonskog faktora u Evropi, koja je danas potpuno ogoljena, ne zasniva se samo na raketama, dolaru, plaćenicima i krticama nego i na mekoj moći jezika. Preko jezika se osvajaju pojmovi i njihova značenja, te crtaju koordinate mišljenja, osećanja i ponašanja. Knjiga britanskog istoričara Noela Malkoma, koju je, navodno, napisao kao predtekst za akciju bračnog para Klinton, nosi naslov „Bosna – kratka istorija”.

Istina, Noel, kao ni Ajnur, ne spominje južnu Bosnu, ali samo se kaže.

(politika.rs)