Hoću fudbal, neću pozorište
EPA-EFE/Neil Hall
Piše: Vladimir Đukanović
Svetsko prvenstvo u Kataru gotovo da nisam ni pogledao. Jednostavno, ne zanima me. Zapravo, ne zanima me tzv. moderni fudbal u kome je ubijena svaka moguća strast. Nešto sam o tome pisao u prethodnoj kolumni, ali zamoliše me neki moji dobri poznanici sa tribine da malo razradim temu, pa evo odlučih se da bacim na papir koji su razlozi mog ličnog gađenja prema savremenom fudbalu, a posebno prema velikim takmičenjima.
Dakle, fudbal sam, pored toga što sam na severnoj tribini odrastao, dugo godina i trenirao. Moji klinci danas, takođe, treniraju fudbal. Jednostavno, kod Đukanovića na ognjištu stvar je kućnog vaspitanja vatreno navijati za Crvenu zvezdu. Ipak, verovali ili ne, ja se baš obradujem kada Crvena zvezda ne uđe u Ligu šampiona. Naravno, novac je važan faktor i razumljivo je da bi tih u startu pruženih 20 miliona evra za Zvezdu neverovatno značilo, što kada se dodaju reklame, prava prenosa utakmica, karte, možda koji bod ili pobeda, ta cifra bi narasla još tri puta toliko i to je za naše uslove fantastičan novac. No, to takmičenje mi se bukvalno gadi, jer se pretvorilo u društvo suludo bogatih klubova gde ne postoji ni minimum strasti, niti bilo kakve ravnopravnosti, a ambijenti na stadionima su taman takvi da je vatrenija atmosfera u operi. Kada je Zvezda igrala Ligu šampiona, gledao sam protiv Napolija, dok utakmice sa Liverpulom i PSŽ-om nisam hteo da gledam i dao sam karte. Jednostavno, nikakvu strast nisam osetio da bi me ti mečevi privukli da ih gledam.
Inače, bogati klubovi žele da imaju bogatu publiku, odnosno oni se gade pravih fudbalskih navijača. Njih smatraju proleterijatom kom bi trebalo zabraniti pravo da uđe na stadion, što inače čine kroz nenormalne cene pretplatnih karata, koje za veći deo istinskih ljubitelja fudbala nisu dostupne. Otuda i lažna slika kako u Engleskoj npr. nema huliganizma na stadionima. Nema ga, jer navijači nemaju pare za ulaznice, ali zato divljaju po barovima oko stadiona. Ovi što kupuju godišnje ulaznice po Premijer ligi ne znaju šta znači štedeti cele godine da bi došao do tog papirića kako bi pratio svoj klub. Ne znaju šta znači štedeti pare da odeš vozom na gostovanje. Tu strast nikada nisu osetili. Danas na Bernabeu, Metropolitanu, Emirejtsu, Parku prinčeva, Alijanc areni, sve više i na Enfildu, nemate vatrenu publiku, već maminu i tatinu decu kojima je suština dolaska na stadion da se provode u barovima unutar stadionskog kompleksa, da žderu viršle i kobasice i da budu viđeni na što boljim mestima, po mogućstvu u loži koja ima jedno pet televizora, vrhunski internet, mini barove i klopu. Ti ljudi uopšte ne gledaju utakmicu, već im je bitan stadionski sadržaj. To je klasična antifudbalska publika koja nema nikakvu svest kada bi trebalo da zagrmi, kada da izvrši pritisak na sudiju, da oseti momenat kada je njihovom klubu potrebna jača podrška. Njima je apsolutno nebitno da li im je klub dobio ili izgubio, jer im je najbitnije da su se slikali za „Instagram”. Zato sam ja presrećan kada Zvezda ispadne u Ligu Evrope, jer tu je još, koliko toliko, ostala verna publika. Sirotinja koja umire za svoj klub . Na kraju krajeva, tu i ima neke ravnopravnosti.
Razumem ja potrebu za zaradom. Apsolutno mi je jasno da je fudbal neverovatan biznis. Ipak, to ne znači da bi zbog prokletog novca trebalo ubiti dušu igri. Na stadion dolazim da pružim podršku, da navijam, da vičem, da se protivniku sledi krv u žilama i da izgubi utakmicu pre nego što je izašao na teren, da vršim pritisak na sudiju, da tih 90 minuta srcem i dušom budem uz svoj klub i da pocepam grlo od navijanja. Recimo, nikako ne mogu da prežalim što je ukinuto stajanje iza golova. Sever i jug sa stolicama mi je nešto najodvratnije. Danas se fudbal pretvorio u teniski meč, gde će se uskoro zabraniti i cigareta da se zapali dok traje utakmica. Način na koji se danas gleda fudbal na stadionu, jednak je kao kako se gleda iz fotelje kod kuće. Nedostaje samo daljinski upravljač. Koji je smisao toga?
Otuda, sve ovo kako se u Kataru odvija, meni lično stvara animozitet i od samog starta Mundijal me nije zanimao. To je skup ekstremno bogatih pojedinaca i antifudbalske publike koja se maskira u cirkuzante i glumi klovnove po tribinama. Imao sam priliku da idem u Katar i sa gađenjem sam je odbio. Dodatno, kada sam tamo video određene lokalne političare iz Srbije i debelguze funkcionere i tajkune koji su poveli sa sobom žene ili ljubavnice, srce mi je bilo na mestu što se Bogu hvala tamo nisam našao. Sa takvima ne mogu na stadion, jer ja sam ipak fudbalski navijač, a ne cirkuzant koji će se hvaliti da je preko veze dobio karte, išao u provod, ždrao okolo i unutar stadiona, a da nema pojma ni protiv koga smo igrali.
