I poslije Kosova – Kosovo

PIŠE: Vladimir Vuletić

Ogoljeni licemeri je blag naziv za one koji pripadaju partijama ili naslednicama partija koje su tokom devedesetih kritikovale Miloševića za agresivnu politiku prema Kosovu, a danas dovode u pitanje i protive se politici koja pokušava da mirnim putem reši taj problem. Podsetimo, tokom devedesetih Kosovo je bilo autonomna pokrajina u sastavu Srbije u kojoj je Beograd imao punu vojnu, policijsku i sudsku kontrolu. Danas, osim rezolucije 1244 SB UN – tela koje de fakto više i ne postoji, Beograd na KiM nema ništa –ni vojsku, ni policiju, ni sudstvo, a ni relativno brojnu i po čitavom Kosovu raspršenu srpsku populaciju. Uprkos tome, svako malo jave se, što u skupštini, što na ulici, razdraženi glasovi, podržani od pomenutih političara, da je sve osim reintegracije KiM u Srbiju izdaja.

U javnoj sferi, što oštro, što blagoglagoljivim tonovima čuvari srpstva u zvučne parole i pitku priču pretaču snoviđenja o pravednom rešenju koje bi zadovoljilo srpske ambicije kao da se isključivo Srbi i Srbija pitaju o budućnosti Kosova. Možda bi Kosovo i moglo biti očuvano – bar kao carstvo nebesko, da ima Srba koji su spremni da se za njega žrtvuju. Takvih, međutim, nema ili ih je vrlo malo, a svakako nisu među onima koji po Beogradu mitinguju i postavljaju pregovaračima visoke i neostvarive ciljeve. Slušajući te zlatouste pripovesti običan čovek bi pomislio da aktuelna srpska vlast narodu iza leđa kroji tajne planove za pre(o)daju Kosova Albancima i da bi im taj naum davno pošao za rukom da nije budnih pravednika koji im mrse konce i obnoć ruše ono što se oni tokom dana sa dušmanima dogovore.

Te teorije zavere daleke su razumnom biću, ali ima ljudi koji, na primer, veruju da masoni kopaju tajne kanale i tako utiču da zemljotresi sruše baš određene zgrade, pa se računa da bi mogli da poveruju i da Vučić organizuje rijaliti ubistvo na samoga sebe.

Politika u Srbiji odavno nije, ako je ikada i bila, takmičenje ideja i predlaganje alternativnih rešenja kako da se postave i realizuju društveni ciljevi, već izložba taštine i vašar efektnih, zvučnih i srceparajućih parola. Neke od najefektnijih vezane su upravo za Kosovo i duboko su se uvukle u duše i pomutile kolektivni um u meri da onespokojavaju svaki racionalan pristup rešavanju tog pitanja. Zna li iko da objasni šta, na primer, znači parola – „Kosovo je srce Srbije“? Zašto nedostaje Metohija? Zašto baš srce, a ne duša? Šta su onda jetra i bubrezi, a šta pluća Srbije? Šta bi, pritom, bio organski ekvivalent za Vojvodinu, šta za Šumadiju, a šta za Mačvu i Čačak? I, na kraju krajeva, gde je u svemu tome mozak Srbije?

Čini se kao da mozga nema, jer da ga ima prvo bi se postavilo pitanje šta su naši ciljevi u vezi sa Kosovom i Metohijom, a zatim i koja nam sredstva stoje na raspolaganju da u datim okolnostima i razumnom roku te ciljeve ostvarimo? Umesto toga crtaju se crvenom bojicom nekakve linije. Da su i na kamenu voda bi ih isprala, a u balkanskoj prašini i vetar ih raznosi.

Ciljevi, oko kojih bi se, valjda, svi složili, su očuvanje srpskog stanovništva na KiM i obezbeđenje njihovog mirnog suživota sa susedima osigurano nekom vrstom autonomije. Takođe, zaštita kulturne baštine, pre svega, manastira Srpske pravoslavne crkve. Najzad stvaranje mehanizama koji bi okončali dalje rastakanje Srbije. Sve preko toga su parole poput onih „Trst je naš” ili „I posle Tita Tito.

Kada je o sredstvima reč, jedino što nam je još ostalo su izbledela slova Rezolucije 1244 i manje-više uspešna nastojanja da razne države povuku priznanja Kosova. To nije malo. Naravno pod pretpostavkom da se koristi u prave svrhe, a to znači za realizaciju pomenutih ciljeva. Ako se, međutim, ti resursi budu koristili da podupru prazne reči koje zveče iz besmislenih parola, ili ukoliko nam se u glavi pobrkaju sredstva i ciljevi, onda će i oni brzo presahnuti a ništa se neće postići.

Izgleda da se ne shvata da svojeglavo zatezanje dogovora Srba i Albanaca nikuda ne vodi. Umesto da preko ZSO postignemo što je više moguće za narod, državu i crkvu, postavljanjem proizvoljnih i nejasnih „crvenih linija” za koje ni sami ne znamo šta znače ni čemu služe dovodimo sebe u situaciju da postanemo „bezbednosni problem na Balkanu”. Da bi bilo jasnije kakve to može imati implikacije treba reći da je Ukrajina, na primer, postala bezbednosni problem za Rusiju kada je postavila svoje „crvene linije” vezane za shvatanje sopstvenog suvereniteta.

Naravno, ukrajinska politika mogla je jednim delom da se opravda očekivanjem da će joj u sukobu sa Rusijom pomoći „kolektivni Zapad”. Postavlja se, međutim, pitanje ko bi pomogao Srbiji u obezbeđivanju naših „crvenih linija” u sukobu sa Zapadom?

Sve i kada bi Rusi pregazili Ukrajinu i pod uticajem sile inercije došli do Jadranskog mora, mi ne bismo mogli očekivati da će se Kosovo vratiti pod suverenitet vlasti u Beogradu. Takvo očekivanje, koje mnogom Srbinu dušu greje, najlakše bi nas posvađalo sa Rusima koji bi, kao i svaka velika sila, smatrali da su naša očekivanja da nam se prepusti kontrola nad polovinom Balkanskog poluostrva budalasta. I, naravno, sve i da nismo ovako demografski zakržljali, Rusi bi se zarad mira i stabilnosti na Balkanu, lako nagodili sa Albancima, kao što su se svojevremeno nagodili i sa Hrvatima prepuštajući Jugoslaviju njenoj sudbini.

To nas sada vodi i do drugog otvorenog pitanja – na čijoj smo, i na čijoj bi strani trebalo da budemo u ovom sve otvorenijem sukobu između Rusije i Zapada?

Sudeći prema anketama Srbi bi mahom radije bili na ruskoj strani. Rusofili to objašnjavaju činjenicom da nas samo Rusi do sada nisu bombardovali. Sticajem okolnosti, međutim, osim u anketama nismo ni u prilici da biramo. Drugi, koji nas okružuju, su izabrali za nas. Ušuškani u NATO okruženju možemo samo da budemo buntovnici bez razloga. I dobro je dok možemo jer to znači da totalni sukob još nije pred vratima. U slučaju direktnog sukoba, opredeljenje za Rusiju bi bio čin kolektivnog samoubistva. Ukratko, nismo na liniji vatre i pamet nalaže da se tamo i ne guramo.

Pesnici i pisci mogu, a zbog očuvanja identiteta, kolektivne svesti i mita o nacionalnoj veličini, valjda i moraju da pevaju o slobodi i hrabrosti. Od političara se, međutim, očekuje da život učine snošljivim i sačuvaju državu i pokolenja za budućnost i bolja vremena.

(politika.rs)