Iako je u kolicima Pero Kuzmanović igra košarku i pravi kuću
Nevolja koja je Peru Kuzmanovića ostavila u kolicima, kada je kao dvadesetogodišnjak imao povredu od koje je ostao nepokretan, nije ga spriječila da postane vrstan košarkaš i da uprkos poteškoćama bude jednako marljiv, pa tako danas sam sebi pravi kuću.
Ovaj danas tridesetdvogodišnjak, koji živi u Banjaluci, zrači optimizmom, a kako i sam kaže tragedija koja mu se dogodila nije ga sputala da nastavi životnu borbu istim žarom kao i do tada, jer je odmalena navikao mnogo da radi.
Aktivno trenira košarku u Košarkaškom klubu invalida “Vrbas” i trenutno se sprema za nastup za bh. reprezentaciju.
“Tragediju sam doživio u šumi kad sam imao 20 godina i imao sam velike povrede po cijelom tijelu. Onda sam operisan, ali sam znao da više nikad neću biti pokretan. Zbog toga sam odlučio da se iz Modriče, gdje sam ranije živio, preselim u Banjaluku jer u šumi više ne mogu da radim. Položio sam vozački ispit i kupio prilagođen automobil”, priča za “Nezavisne” ovaj hrabri mladić.
Ističe da je još na rehabilitaciji u Zavodu “Dr Miroslav Zotović” upoznao mnogo prijatelja, pa je zahvaljujući jednom od njih čuo za KKI “Vrbas” i odlučio se okušati u košarci, koju ranije nije igrao.
“Bilo mi je malo neobično u početku, prvenstveno zato što sam život do tada proveo na nogama. Društvo je zaista bilo izuzetno, svi su dobri drugari i srećan sam što sam ih upoznao. Košarka mi dobro ide i, evo, baš se sada spremamo kolega Vlado Švraka i ja za reprezentaciju BiH”, govori Pero.
Pero već nekoliko godina živi u Zavodu za distrofičare, gdje je i zaposlen kao grafičar, ali je odlučio da sebi sagradi kuću u naselju Karanovac.
“Dok sam ležao u bolnici upoznao sam svog dobrog prijatelja Miroslava Stanarevića, koji je imao gotovu istu nesreću kao i ja. Pitao sam ga jednom da li bi mi prodao neku parcelu, ali on mi je rekao da njegova porodica nema zemlje na prodaju. Kasnije me nazvao da mi kaže da je njegova porodica odlučila da mi pokloni parče zemlje. Veoma sam zahvalan Stanarevićima zbog toga, jer je njihov gest jako velikodušan”, priča Kuzmanović.
Temelj za njegov novi dom nikao je prije nekoliko dana, a ovaj optimistični mladić nada se da će mu finansije dozvoliti da ove godine završi podrum i prvu ploču, zbog čega marljivo radi.
“Kuću pravim sam, a na to sam se odlučio jer želim da imam svoj krov nad glavom, iako sam zadovoljan uslugom u Zavodu. Svaki dan nakon posla idem do parcele i obilazim radove, pomažem koliko mogu jer mi je stalo da uradim to što sam planirao, a za kasnije ćemo vidjeti”, kaže ovaj momak.
Dodaje da je brzo naučio kolicima da savladava prepreke u svakodnevnici koje nisu baš prilagođene osobama s invaliditetom u kolicima.
Volio bi kada bi im oprema bila kvalitetnija jer kolica dobijaju svakih sedam godina, a ukoliko se pokvare, popravak im je veoma skup.
“Ljudi nas u kolicima čudno gledaju i pomalo sažalijevaju, ali mi u takvim slučajevima uglavnom zbijamo šale na svoj račun”, rekao je Pero Kuzmanović.
(nezavisne.com)
