“IMPERATIV”: Spisateljka i pjevačica “Autoparka” Ognjenka Lakićević 1. juna na Art terasi

U svetu u kojem su postojali logori, u kojem su bačene dve atomske bombe, i koji je danas na rubu ekološke katastrofe, ne znam ima li smisla više pisati o ličnim previranjima, gubicima, jednom slomljenom srcu, ali izgleda da to i dalje radim.

Kazala je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” književnica i frontmen benda “Autopark” Ognjenka Lakićević. Ona je jedna od učesnica ovogodišnjeg Festivala književnosti “Imperativ” koji će biti održan od 30. maja do 3. juna u Banskom dvoru Kulturnom centru, u organizaciji Udruženja za promociju i popularizaciju književnosti “Imperativ”. Učestvovaće u programu “Poeziju će svi čitati” 1. juna u 19 časova na “Art terasi”.

Poznati ste po sanjivom glasu i iskrenoj poeziji, a jedna Vaša pjesma se zove “Sve je pank i sve je poezija”. Da li se ovih godina širi lista svega onoga što nije pank, a nije ni poezija?

Nažalost da, u pesmi sam samo pomenula neke okosnice trenutnog zla i banalnosti. U skoro svemu mogu da vidim poeziju, ona neretko pokriva i ružnoću i preispituje zlo i psihologiju zla, ali ne mogu u svemu da vidim pank. Što si stariji, kažu da postaješ manje osetljiv. Slagali su me, kod mene je sasvim obratno.

Rekli ste jednom prilikom da ste još u osnovnoj školi osjećali neimenovani smisao u knjigama, filmovima, ali najviše u muzici, da li i danas u istim stvarima tražite smisao?

U istim. Sam se nalazi. Nalazim ga i u drveću, pojedinim ljudima, životinjama, prijateljstvima, radionici poezije koju držim već godinama, a najviše u samoći i rastu u samoći. Pod uslovom da ikakav smisao postoji, a ja sam poverovala Viktoru Franklu.

Zbirka “Ljubavna pisma Guglu”, koja je oda životu, ljubavi i razočaranjima, i bez pretjeranog marketinga je pronašla put do većeg broja ljudi, da li je to potvrda da ste uspjeli u svojoj namjeri?

Čak i da se knjiga prodala u pet primeraka, ali da sam dobila komentare od ljudi kakve sam dobila, uspela bih u nameri, ona je bila da nekoga dodirnem, utešim, nateram da razmišlja, da s nekim podelim toliko neprospavanih noći, da mu smanjim osećanje usamljenosti, tuge i sramote.

Da li vremenom mijenjate svoje viđenje poezije? 

Menjam pristup pisanju, proširujem teme, produbljujem ove kojima sam već opsednuta. Poezija koja mi dodirne istovremeno i intelekt i srce i stomak i osećaj za estetiku, meni je dobra poezija. Ima i dobre poezije koja me ne dodirne, ali vidim da je dobra. Moram da je na neki način razumem, dosadna mi je preintelektualizacija, osećam se glupo kad čitam nepristupačnu poeziju, na sličan način kako se osećam glupo kada čitam preočiglednu, neuređenu poeziju nekoga kome je bilo važno, eto, samo da prospe osećanja. Ja sam i za osećanja i za promišljanja, jer i osećanja su proizvod mozga, i za veliki rad na pesmi samoj. Poeziji je mesto među ljudima, a ne u zagušljivim sobicama gde sedi deset samodovoljnih intelektualaca visokih jagodica, piju čaj i tapšu se međusobno kako su super.

Postoji li konkretan cilj u Vašem stvaralaštvu, Vašoj poeziji?

Na to samo mogu da odgovorim unazad gledajući, unapred nisam razmišljala, bila sam dete kad je počela ta opsesija pisanom reči. Samo onaj gore već naveden, pored toga što ne umem da živim bez poezije i muzike. Ne mogu da zamislim pogled na svet ako nije kroz poeziju.

Cilj mi je da komuniciram, kad već bez poezije ne umem da živim. Život je tako jedino podnošljiv. Kako bih inače mogla ikako da se utešim, kad je koncept sveta sam po sebi neutešno bolan, svako koga voliš će umreti jednom, ako ne umreti, onda ćete se nekako rastati. Da nema umetnosti, ne znam kako bih to podnela.

Na koji način razgraničite kada i kako pišete poeziju, a kada tekst za pjesmu? 

Kada pišem pesmu kao tekst na muziku, imam manje slobode, ograničena sam metrikom, samoglasnicima, suglasnicima, slogovima. Sve mora da je podređeno muzici. Tekstovi su svedeniji, jezgrovitiji, i nikad jači od same muzike. Muzika je nemilosrdnija, ili bar moje viđenje nje, imam veće strahopoštovanje prema njoj, valjda jer to nije moj primarni domen.

Kao pjesnikinja koja nema problema sa istinom, možete li osjetiti kako kuca srce današnje generacije i koji su to najveći problemi u kulturi danas?

Kultura više nije ni margina, već najmračniji geto, osim neke baš režimske. Kultura je ismejana sa ciljem da glasačkom telu tokom generacija bude sasvim oduzeta moć kritičkog zaključivanja i mišljenja. A usput možda i da se rađaju nove generacije bez srca. Ali, neće moći tek tako. Taj mali geto moćan je. Ne možeš ubiti plemenitost, ne možeš ubiti potrebu duše da stvara. Pogledajte samo pesničku scenu u regionu, ona je buknula i gori. Ako imaš srce, ono je nezaustavljivo. Mogu da te bace u šaht, umetnost će naći način da izađe. I ljudi da dođu do nje. U kompleksnijim kulturama imamo i pitanje iznijansiranosti ukusa, ali to je ovde već luksuz. Meni je važno da nisam deo nijednog klana, da se ne udružujem i da govorim samo u svoje ime.

Sviđa li Vam se ideja festivala kao što je “Imperativ” i kakav značaj za Vas imaju književni festivali?

Počastvovana sam pozivom da učestvujem na “Imperativu”, toliko me raduje da mogu da čujem neke nove pesnike ili da čujem uživo neke od onih koje sam čitala. Verujem da je tih nekoliko dana taj osećaj jedinstva i interakcije nešto što je mnogo važno za razbijanje granica i povezivanje ljudi u tom našem getu. Usamljenik sam o tom pitanju, retko učestvujem na festivalima jer mi je to stresno, ali ovaj nikako nisam želela da propustim. Ne mogu da dočekam da dođem u Banjaluku.

Bend “Autopark”, čiji ste i osnivač, postoji već skoro 20 godina, šta on za Vas danas predstavlja?

Možda najvažniji, najkrhkiji, najneprerađeniji deo mene. U muzici se slabije snalazim nego u poeziji, u poeziji otprilike znam šta radim, a u bendu svaki koncert, svaka nova pesma, meni je sve kao prvi put, toliko je neiscrpna ta nevinost. A i drugačije je kad radite u timu sa još nekoliko ljudi koji su pri­ tom sjajni muzičari, osećam dodatnu odgovornost. Osećam novi zanos na temu benda, kao dete. Ove godine smo se opet koncertno aktivirali i shvatili da, pored stare, imamo i novu, mladu publiku, predivno je videti ljude od 17 do 60 godina na našem koncertu. ”Autopark” je moj dom, tu sam najslabija, najranjivija, nemam nikakvu zaštitu, i istovremeno je tu moja najveća snaga.

(Glas Srpske)