Istok je šansa da deci ne bude nametnuto učenje bez “omrznutih škola”

PIŠE: Slobodan Reljić

Korona-statistika pada po nama svakog dana kao mraz. Od jutra do počinka. Da l’ kao plašenje ili kao opomena. Ne napušta nas ni u snovima. Sa svih strana iskaču maske. Čak se i Donald Tramp „maskirao“.

Prve vesti iz raznih institucija – počinju sa „zaraženi“ i „preminuli“.

A iza toga sve vri. Muka je onima koji veruju, teško je onima koji sumnjaju. Kao bičem nas udaraju „istinama“, „lažama“, „ćutanjem“. Hrabre nas vakcinama i brodom spasa kojim upravlja „filantrop“ Bil Gejts. Novokovanica „drugi talas“ se izgovara kao pojam nade.

Bolest!

Bolest je ključni pojam naših života. A obolelost se predstavlja kao „put u smrt“. „Zaraženi“, „preminuli“. To se uvek povezuje. Iako to nije osnovna korelacija života. To je samo poslednja staza.

Ni njihova statistika nije u skladu s njihovom potrebom. U Srbiji je u prošlih pet meseci umrlo 1300 ljudi manje nego u istom periodu godine bez korone.

Osveta stvarno bolesnih? Ili mera uspešnosti onih koji leče?

Ali, uprkos životu, atmosfera straha od smrti kao gusta jesenja magla uzdiže se i iznad statistike. Ozdravljenje se uzima kao greška u korona-naporu. To spikeri čitaju bez dramskog naboja. I to je normalno u tabloidnoj javnosti.

Nema vesti dok čovek ne ujede psa.

Naš korona-svet ima svoja pravila. Osnovni princip je: u korona-konzumerizmu zdrav čovek nije potrošač. Neće lekove, a morate ga nagovarati i na suplemente. A biće koje nije potrošač gotovo je suvišno u potrošačkoj civilizaciji.

Potrošačka civilizacija izrasla je na uvelom hrišćanskom Zapadu. U svetu u kome je Isus Hristos – superstar. Ali i to više zbog „minulog rada“. Jer, njegova pobeda nad smrću kroz vaskresenja – je neupotrebljiva.

Kako da širite strah među ljudima koji veruju da su ovde samo privremeno?

Jeste, to je ona priča o Faustu kojeg je Johan V. Gete početkom XIX veka opisao kao čoveka koji je „prodao dušu đavolu“. Faust je svetac korona-doba. Sećate se kako su Faustovi momci ponudom „koja se ne može odbiti“, gotovo iz nehata, ubili uboge starce na obali mora koju je on poželeo. /Nek uklone se dvoje starih/ kraj onih lipa želim stan./ Ali, posle uboge kućice i huda crkvica je morala da nestane sa lica zemlje. /Prokleto zvono! Ko potajno/ tane me ono rani sad./

Setićete se kako je u korona-velikom-postu vođena ogorčena kampanja protiv proslave Vakrsa. U danu u kome je pobeđena Smrt, moralo je da se pokaže da je bolest jača. Pontije Pilat bi bio ponosan na naslednike.

Pogledajte oko sebe po korona svetu i videćete svuda ljude koji su za tren zaboravili do juče zdrave stvari. Privređivanje, kulturno stvaranje, radosti igre, susrete s braćom, unicima… Sve je ustuknulo pred bolešću. Život se zgužvao i posiveo.

Evo, da pogledamo, jedan od najvažnijih redovnih događaja u našim društvima: za mesec dana počinje škola.

Tišina. Nikad se nije manje pričalo o školi, iako problemi sa školom nikad nisu bili dramatičniji!?

Čekajte. Ovo nije retorsko pitanje i prilika za filozofska naklapanja. Radi se – prema Republičkom zavodu za statistiku Srbije – o preko milion članova ovog društva. (Ugrubo: oko 525 hiljada osnovaca, 250 hiljada srednjoškolaca, 242 hiljade studenata. Uz njih ide blizu 100 hiljada nastavnog osoblja.) I plus roditelji, koji su uvek uz svoju decu pred školom. To vam je trećina stanovništva.

Drugi su statistički inputi, ali ista je situacija i u Republici Srpskoj. I bilo gde.

I niko vam ne zna tačno reći kako će se organizovati izuzetno složena i važna aktivnost. Čak se o tome i ne priča.

Jednom mom prijatelju pričali su kamermani sa Javnog servisa da se već snimaju lekcije i za drugo polugodište. To jedina vest vodilja.

Kolika će biti cena korona-projekta koji se širi iz Svetske zdravstvene organizacije – evo, u obrazovnom segmentu društva? (Mi govorimo samo o našem društvu, a ono je samo kamenčić u svetskom obrazovnom okeanu.)

„Škola ne sme ličiti na bolnicu za lečenje dece od života i zdravlja, od radoznalosti i aktivnosti, od sopstvenih iskustava i stvaranja.“

Ovo su reči zabrinutog Duška Radovića kad je društvo brinulo zbog problema škole. Do juče su ove reči bile briga i opomena, danas zvuče kao briga za Atlantidu, zemlju iza Herkulovih stubova koja je – kako je svedočio Platon – usled strašnog zemljotresa potonula u more za dan i noć.

Kad je Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju korona virusa škola je od tog potresa potonula u digitalni okean „za dan i noć“.

Milioni osoba iseljeni su iz objekata u koje je društvo uložilo neprocenjiva sredstva. I milioni učitelja za svakakva znanja. Sva ta sila povukla se po kućama – kao oseka u pesak.

Čitav složeni proces učenja i socijalizacije mladih ličnosti sveden je na Inbox, New Message, Sent, Replay i neartikulisanu misao kako će se „sve“ vratiti na staro kad korona prođe. Očekuje se. Ali, može li?

Ima tome pola veka kako je Ivan Ilič, kritičar potrošačke civlizacije, napisao knjigu „Dole škole“ (1971). Bio je to glasan krik da se škola promeni. Verovatno ni jedna knjiga o obrazovanju nije imala toliki odjek, ali posledice nisu bile značajne. Svi su pamtili naslov.

Posle su se pojavile i direktnije studije koje su pokazivale da se školovanje u poznom kapitalizmu nepovratno udaljilo od svojih velikih ideja – najkreativniji učenici postajali su „remetilački faktor“ škole, znanja na kojima je škola insistirala su osnova za reprodukciju „poželjnih i poslušnih“, stanje u instituciji je bilo selektivni princip koji je eleminisao niže klase… Mnogo je bilo prigovora na školu. Opravdano. Jer, škola je i izuzetno važna i izuzetno skupa.

Kad je Urlih Bek pisao kapitalno delo „Rizično društvo“ (1986) on je mogao da konstatuje duboku dekadenciju škole koja je postala čekaonica železničke stanice gde se kupuju karte za vozove koji verovatno neće doći. Skore statistike su pokazivale da i pola mladih ljudi koji završe školu ne može da nađe posao za koji je učilo deceniju i po.

Dok je kapitalizam bio sposoban da brine o stabilnosti svog društva, škola je držana kao mesto gde se izlivala mladalačka napetost generacija. Odbačeni od roditelja, naučeni od medija da je nasilje lekovito – ti mladi ljudi su dolazili da se iskaljuju na nastavnike.

Pritisnuti između ispraznosti državnih inspektora i roditeljskih saveta u kojima su nestručnost i lične frustracije ozakonjeni kao legitimna kontrola – nastavnici su bacani pred besnu gomilu i snalazili se kako su znali i umeli.

U školi je nešto stvarno trebalo da se menja. Ali, ne može biti društveno celishodno da se jedna od ključnih društvenih struktura novog doba preda korona-plimi a da je ona potopi i raznese kao kule od peska.

Šta nas čeka?

Izgleda da to i nije velika tajna. Odmah na početku korona-drame oglasila se Sara Lem, pisac i istraživač iz Mineapolisa, čiji se radovi pojavljuju na mnogim sajtovima „u kojima se raspravlja stanje školstva u SAD“. Ona je opisala kako su „škole u ​​Minesoti, kao i mnogom drugim američkim državama, zatvorene, naizgled preko noći. Moja deca pohađaju državne škole u ​​Mineapolisu, i nije prošlo mnogo pa je telefonskim pozivom porodicama dato do znanja da će jelo, školski pribor, paketi za učenje i ostalo biti dostupni na školskim lokacijama širom grada.“

Ali, Sara Lem je od onih „ko na brdu ak` imalo stoji više vidi no onaj pod brdom“, tako da je odmah imala pitanje: Šta ako je ovaj iznenadni poremećaj zapravo zlatna prilika za one koji ulažu pare u škole sa tržišnom orijentacijom?

Jer, kad je uragan Katrina opustošio Nu Orleans 2004. godine „školski sistem grada promenjen je ljubaznošću reformatora obrazovanja usmerenog na tržište, poput Teach for America i Fondacije Bil and Melinda Gejts“. Filantropi su uvek tu da od dece naprave „korisne mašine“.

I? I, ništa.

„Danas u Nju Orleansu ne postoje tradicionalne javne škole.“ Grad je premrežen privatnim „čarter školama“.

To je nešto s čim mi još nemamo iskustvo u školstvu. Država daje pare, a prijatelji države autonomno organizuju školovanje. O toj sumanutosti mi znamo iz „privatizacije medija“: medij se proda nekom našem, a onda on konkuriše kod nas sa projektima. I, kao reč je o nezavisnom mediju. A kad je država davala pare svom mediju – to je bio neslobodni medij.

Cinizam je danas „princip nade“. Kolonijalizam je bio pošten odnos. A normalna okupacija istorijska premija.

I, pored tih i takvih čarter mutanata tu su privatne škole u koje idu malobrojna deca najbogatijih. Tako se veliko dostignuće zapadnog društva, koje je bar formalno obećavalo „jednakost šansi“ i zanosnu meritokratiju, pretvara u sumorno guranje sirotinje i osiromašenih u prostor posle čijeg obelodanjivanja je Čarls Dikens postao svetski poznat pripovedač.

Da, ali neće se veliki reformatori hvaliti realnošću. Neće se oni pohvaliti da su ubice meritokratije. Naprotiv. Oni će vam u doba-korone ponuditi „sjajne novosti“.

Ostanimo i dalje u Americi, vodećoj zemlji uništavanja javnih škola i javnog zdravstva: „Kad je guverner Vašingtona Džej Insli zatvorio škole mnogi entuzijasti ed–tech već su ‘radosno delili liste svojih omiljenih alata za digitalno učenje’, s predlozima da malo razmišljate o ‘pitanjima pristupačnosti, privatnosti ili sigurnosti’. I eto, moglo bi nas zadesiti nešto nalik na zlatnu groznicu.“

Učenje se mora nastaviti, ljudi! Ali kako? Finansijeri i proizvođači edukativnih proizvoda imaju odgovore!

Industrija obrazovne tehnologije već zarađuje milijarde dolara. I pre korone ed–tech je davao sve od sebe da se stvore softveri ili aplikacije koji će „olakšati život nastavnika“. Tako se to na početku kaže, ali „krajnji cilj je, zamislite, da ed–tech zameni nastavnike računarima“.

Hajde da razmislimo da deci damo Chromebooks, savetuje časopis EdTech.

To vodi smanjenju troškova. Ni jedan brižnik za državni budžet na ovo ne ostaje miran: „Postavite jednog nastavnika – ili asistenta – zaduženog za pedesetak učenika koji sede ispred sopstvenih ekrana, napredujući po upakovanom nastavnom planu i programu, korak po korak. Još bolje, držite decu kod kuće. Neka pohađaju virtualne škole ili preoravaju gradivo bez nastavnika.“

Sjajno, uzvikivaće, reformatori – „od izvršnog direktora ‘Netfliksa’ Rida Hastingsa do američke ministarke obrazovanje Betsi DeVos, koji tvrde da je javno obrazovanje manje demokratsko“. Da, čarobna reč: demokratija. Što je ofucanija, to se češće uzvikuje.

Neće proći dugo a mi ćemo slušati ministre malih zemlja i zavisnih vlada koji ovo izgovaraju uzvišeno kao da su otkrili teoriju relativiteta. Iza njih nastupaju narodni poslanici da obezbede deci svog naroda život bez omrznutih škola. Setite se šta su nam govorili i kako, kad su uvodili „elektronski dnevnik“.

Nadajmo se da to neće proći. U Rusiji je čuveni reditelj i intelektualac Nikita Mihalkov pokrenuo to pitanje. Ušao je u žustru polemiku s Germanom Grefom, prvim čovekom „Zberbanke“. Kad uporedite argumente obe strane, onda vam se oni bankarski čine kao varavarsko paljenje Vavilona. Ali, Mihalkov puca rečima, a Gref stotinama miliona.

Da se ova bitka vodi na Zapadu i Mihalkov bi znao da je izgubljena pre nego što je izgovorio prvu reč. Nije ni Rusija „obećana zemlja“. Ali, mora se živeti s nadom da će posle korona-pomračenja odnekud izbiti zrak svetlosti. Ex Oriente Lux! To nam je ostalo.

Svetlost dolazi sa Istoka. Nova stara civilizacija, kao svetlost podiže se na Istoku. Zapad u svom očaju možda nam može i pomoći. Njegovi rušilački potencijali su neprocenjivi.

Oslušnite kako očajnički vode kampanju protiv 5G.

Možda budu uspešni pod svojim vešalima.

(sveosrpskoj.com)