Jesu li Ukrajinci potpuno promašili taktiku?

Juče(1. avgusta) Si-En-En je objavio izveštaj sa prve linije bitke u Ukrajini. Reportaža je puna pritužbi ukrajinskih vojnika kako im je teško. I kako ne shvataju zašto se Rusi bore umesto da bježe. I sve tako.

PIŠE: Mario Galić

Tako se vojnik Volt čudi što su Rusi dodatno zaštitili protivtenkovske mine ručnim bombama. Dakle, kada se mine pomjeraju, granate eksplodiraju. Iako je postavljanje takvih postova uobičajena procedura u ratu. Reditelj Danis Tanović osvojio je Oskara filmom Ničija zemlja, u kojem se cijela radnja vrti oko mine iznenađenja postavljene ispod ranjenog vojnika. Pa, nije da su Rusi prvi na to pomislili.

Ukrajinci pozivaju na dolazak F-16

Jedan od čestih argumenata Ukrajinaca zašto njihova ofanziva ide veoma sporo je da nemaju prevlast u vazdušnom prostoru. A bez toga ne možete brže napredovati. Zato pozivaju na dolazak F-16 što prije. Kao što su ranije pozivali na dolazak zapadnih tenkova. Koje Rusi prilično uspešno uništavaju. Ukoliko ne angažuju strane plaćenike, prvi F-16 biće spremni za borbena dejstva za najmanje dve godine. Ima li Ukrajina toliko vremena?

Tvrdnja da ne mogu brže napredovati jer Rusi vladaju nebom nije baš tačna. Naravno, Ukrajincima bi bilo mnogo lakše kada bi vladali nebom. Međutim, ima primera kada su armije prilično uspešno izvodile ofanzive iako je njihovo vazduhoplovstvo bilo slabije od protivničkog. I masovno su koristili oklopne snage.

Najbolji primjer je Jom Kipurski rat 1973. godine. U tom ratu egipatske snage morale su da savladaju ne samo ukorenjene izraelske snage na liniji Bar Leva, već i Sinaj. I istovremeno pružati otpor nadmoćnom izraelskom vazduhoplovstvu. Delovalo je nemoguće, ali su uspeli.

Vazduhoplovni problem rešio je tzv kišobran – gusta mreža protivvazdušnih raketnih sistema koji su sprečavali izraelska dejstva iz vazduha. Nije da Izraelci nisu pokušali. Ali jedini rezultat su bili masovni gubici aviona. Izraelska vojska je uspela da nanese velike gubitke egipatskim snagama tek kada su one, zbog političkog pritiska, izašle van parametara kišobrana.

Gdje su veliki PVO?

Ukrajina je dobila ogroman broj protivvazdušnih sistema. Ne samo velike poput Patriota ili Mambe, već i one koje se sami voze dizajnirane da zaštite snage na bojnom polju. U medijima se najviše pojavljuje njemački samohodni artiljerijski sistem Gepard. Razvijen sedamdesetih godina prošlog vijeka, Gepard nije najsavremeniji samohodni protivvazdušni sistem na svijetu. Iako se pokazao iznenađujuće efikasnim protiv krstarećih projektila. I upravo to je problem.

Vojnicima, prvenstveno posadi tenkova i borbenim vozilima pešadije, očajnički su potrebni gepardi da ih zaštite od jurišnih helikoptera. Istovremeno, ukrajinska politička elita ne želi ni da čuje da se Gepardi pomeraju sa svojih pozicija po gradovima.

Ukrajina nije dobila samo geparde. Kada bismo počeli da nabrajamo sve protivvazdušne sisteme koji su im isporučeni, ovaj tekst bi premašio dvadeset hiljada karaktera. Pa gde je sva moć PVO? Po gradovima. Njima ukrajinska politička elita pokušava da odbrani civile od ruskih napada. A pošto je Ukrajina veoma velika zemlja sa mnogo velikih gradova, trebalo bi joj mnogo protivvazdušnih sistema. Mnogo više nego što Zapad može da isporuči.

Zbog toga protivvazdušni sistemi koji treba da zaštite ukrajinske snage tokom napredovanja štite civile u gradovima. Da li je to pogrešna odluka? Zavisi od nivoa volje Ukrajinaca da se bore. Godinu i po ruske terorizacije je sigurno ostavilo posledice.

Terorisanje stanovništva ne donosi pobjedu

Britanci su na njemački Blic odgovorili još odlučnijim otporom. Terorisanje civilnog stanovništva ne dobija rat. Međutim, rat u Ukrajini je po mnogo čemu specifičan. Predsjednik zemlje najavljuje ofanzivu mjesecima unaprijed, pa se čudi što se protivnik pripremio. Šef vojne obavještajne službe svakodnevno je u medijima. Iako njihov opstanak zavisi isključivo od nastavka snabdijevanja sa Zapada, ukrajinska politička elita ne bježi od verbalnih napada na ove zapadnjake. Doduše, u posljednje vrijeme nešto manje.

A vrhunac svega je bila ideja da Ukrajina postane članica NATO alijanse usred rata. Pa, Zelenski je (mislili ste da ga neću spominjati) čak zapretio da neće doći u Viljnus ako Ukrajini ne bude upućen poziv za članstvo. Iako (naravno) Ukrajina nije dobila poziv, Zelenski se (naravno) ipak pojavio u Viljnusu. I morao je da zadovolji Savjet NATO-Ukrajina.

Od Drugog svetskog rata nijedna država nije dobila tako obimnu vojnu pomoć za tako kratko vreme. Nije da se nešto vidi na bojnom polju. Ili je možda upravo u tome problem? U trpanju ogromnih količina oružja bez ostavljanja dovoljno vremena za odgovarajuću obuku. I veoma loše političke odluke.

(Index.hr)