Jutro je u Balkanskoj mahali

Piše: Aleksandar Apostolovski/Politika

U istanbulskoj Jildirim mahali, poznatoj kao Balkanska mahala, gde žive ljudi iz Bosne, Srbije, Crne Gore i Severne Makedonije, muslimani i Turci koji su se iz bivše Juge preselili na Bosfor, slavilo se uz pesmu “Jutro je”. Masa je pevala i igrala, proslavljajući pobedu opozicionog lidera Ekrema Imamoglua na izborima u najvećem gradu Turske. Kako se na društvenim mrežama vide mladi ljudi, deca iseljenika ili deca njihove dece koji pevaju hit Nade Topčagić, može se zaključiti da je Nadina pesma daleko starija od nostalgične omladine iz mahale koja je igrala kolo i mahala zastavama SFRJ.

Nada je ovu pesmu snimila 1990. godine. Da joj je neko tada prorekao da će se njena pesma slušati tri decenije kasnije na ulickanom i slavnom festivalu Sanremu, gde su nastupale svetske zvezde poput Tota Kutunja ili Erosa Ramacotija, u NBA halama širom Amerike, ili u mahali gde su novi život započela naša braća iz bivše velike zemlje Jugosa, Nada bi svakoj takvoj vračari rekla da je pošandrcala. I da je, dok je gledala u pasulj, čarobnu kuglu ili šoljicu kafe, dotična proročica Nadu verovatno pomešala sa Tinom Tarner.

Da kojim slučajem Zlatan Ibrahimović pre tri godine, odeven u smoking, nije silazio niz stepenice spektakularno dizajnirane bine u Sanremu praćen uvodnim taktovima „Jutra”, a to je bila Zlatanova želja, slava narodnjačkog hita Nade Topčagić mogla bi se posmatrati tek kao izolovani slučaj. Ibrin otac Šefik se pre raspada Jugoslavije sa porodicom iz Bijeljine odselio u Švedsku, postao je domar za hitne intervencije u Rosengordu, sivkastom predgrađu Malmea, gde su u potrazi sa srećom dolazili Somalijci, Turci, Jugovići svih boja, ili Poljaci, živeći sa nižom klasom Šveđana. Ako takvi uopšte postoje. U predgrađu izgubljenih duša, Šefik je utapao tugu i potisnuti bes u alkoholu i narodnjacima koje je neprestano slušao.

Jedan od najvećih svetskih fudbalera jednom je rekao: “Možda možeš pobeći iz Rosengorda, ali Rosengord nikada neće pobeći iz tebe.” Mogao je, naravno, Ibra da zatraži od organizatora Sanrema da mu puste „Volare” Domenika Modunja ili bilo koju stvar Andrijana Čelentana, ali onda to ne bi bio Zlatan Ibrahimović, već skorojević ili bogataški dečak iz omladinke fudbalske škole Malmea koje je toliko prezirao. I to osećanje bilo je obostrano.

Zlatanova jutra i jutra njegovog oca, dok je kao siromašan dečak odlazio na prve treninge lokalnog kluba, započinjala su pesmama Nade Topčagić i u pompeznoj noći italijanske kancone Ibra je želeo da čitav svet čuje melodiju koja je obeležila njegovo detinjstvo i čitav život. Jer možda možeš pobeći iz bilo kog grada i te muzike, ali taj grad i ta muzika nikada neće pobeći od tebe!

Srpski i jugoslovenski folk ili narodnjaci, u ono vreme Jugoslavije, oporezivani su kao šund. Takvim muzičkim izrodima su se smatrali i Šaban Šaulić, Miroslav Ilić, Lepa Lukić, jer su komiteti za kulturu smatrali da narodnjake prezrene po svetu slušaju samo po selima ili krišom, u velikim soliterima u koje je naseljavano ruralno stanovništvo tokom industrijalizacije zemlje. Ali tu, na nevidljivoj granici između solitera i njiva, formirala se srednja klasa iz čijih sećanja nikada nije prestala da se čuje harmonika i ukleti glasovi najvećih grla narodne muzike. Među njima je bila i Nada Topčagić, koja je u prvu ligu ušla još 1982. godine sa vanvremenskom baladom „Treba mi rame tvoje”. Da se razumemo, među stanovnicima Jildirim mahale ima sasvim sigurno i veliki broj pristalica Redžepa Tajipa Erdogana. Verovatno su pevali u stanovima gubitničku stvar: trebalo im je rame bližnjeg, da plaču na njemu.

Godine su prolazile, a sa njima je otplovio i “novi talas”, muzički i kulturološki pravac alternativnih rokenrol bendova, prohujalo je vreme velikog trijumvirata rokenrola koji su činili “Bijelo dugme”, “Riblja čorba” i “Azra”, nestao je negde u ravnici Đorđe Balašević, odlazeći u večnost zajedno sa Vasom Ladačkim. Vukli su ih konji vrani, po livadi razigrani. Najveći od svih, Zdravko Čolić, ponekad odradi koncert, tek da potvrdi status superzvezde sa ovih prostora, kako god ga zvali kartografi. Da li region, da li zapadni Balkan, da li bivša Jugoslavija, da li Jugosfera.

Ali kako mi je još početkom devedesetih godina prorekao jedan od vodećih kompozitora i producenata žešće muzičke alternative, samo će narodnjaci preživeti, jer za razliku od dezorijentisanih rokera i pop depresivaca, poseduju osobinu vrhunskih menadžera. Takav je, recimo, bio i ostao Mitar Mirić. Moj drug je hteo da mi kaže da su narodnjaci vrhunski profesionalci koji se drže sledećeg postulata: “Daj narodu ono što traži i imaćeš pare. Ali te pare se krvavo zarađuju.” Tu nema mesta za improvizaciju. Zato su džezeri najređa muzička vrsta. Možda ih treba zaštiti zakonom?

Folk je postao globalni fenomen eksplozijom srpskih i jugoslovenskih sportskih zvezda. Ako je Zlatan promovisao Nadu Topčagić, Nikola Jokić i Luka Dončić, Slovenac našeg porekla, po NBA halama širom Amerike naručuju na razglasu ne samo Nadine pesme već i hitove Džeja Ramadanovskog, Cece Ražnatović, Saše Matića, Vere Matović, Sinana Sakića, Nedeljka Bajića Baje. Pominje se i ime izvesne Senide.

Narodnjaci i Jokić, plus Luka Dončić, dve najveće zvezde NBA, uništili su kantri. Luka je puštao Džejevu pesmu “Slavija” u teksaškom derbiju između Dalasa i Hjustona, ali nije se slušao jednolični Keni Rodžers, već nešto mnogo jače od toga. Luka je ubacio 50 poena, igrajući kao u transu, a posle meča je rekao da je bio inspirisan Džejom. Bila je nedelja.

Kada je osvojio šampionski prsten u NBA sa Denverom i postao MVP finala, Nikola Jokić je na žurci bio di-džej, a na ludom slavlju u Stenovitim planinama, gde su kauboji davno došli da pronađu zlato, slavilo se uz Sašu Matića i “Ruzmarin”. Valjda na reveru!

Ali Sinan je Sinan. Njegova stvar „Ej otkad sam se rodio” potpuno je sludela oca Džemala Marija, koji je plesao, ne razumevajući nijednu reč klasika Sinana Sakića, ali njega nije potrebno razumeti, već osećati, kao očajni glas ostavljenih, rastavljenih i pogubljenih. Jokić i Dončić su blizu bogatstva od pola milijarde evra, ili su ga možda već premašili, ali ma kako da je tačno da su pobegli preko Velike bare, ni Nikolin Sombor, ni Lukina prapostojbina, koja seže do dalekih srpskih brežuljaka, nikada nije pobegla iz njih. Jer njihova jutra ne počinju, kao što nikada nisu ni počinjala, Stravinskim ili transcendentalnim etidama Franca Lista.

Fenomen globalne slave često nepravedno potcenjenih narodnjaka nije teško objasniti. Uostalom, koja je majka ženila sina, ma kakav da joj je društveni status, slušajući Šopena? Ovde je reč o nečemu drugom. Obožavaoci slavnih ličnosti, u paketu sa njima, po pravilu preuzimaju i njihov muzički ukus. Tako se poistovećuju sa njima. Nisu samo etablirane njihove sportske vrednosti već i njihov životni stil, način oblačenja, ponašanja uopšte. I, naravno, pesme koje slušaju. Tada nastupa Nada Topčagić!
Stanovnici Balkanske mahale u Istanbulu nisu naročito etablirani, ali kako su glasali za pobednika na lokalnim izborima, to im je donelo herojski status. Zapravo su se oni osetili pobednicima i zapevali “Jutro je”. Zato su postali svetska vest, a sa njima u paketu i Nada Topčagić. Kada shvate da su se vratili u svoje obične živote stanovnika nostalgične mahale, njihov osećaj pobednika će nestati.

Ostaće samo njihova jednolična jutra i jedan narodnjački klasik!