Kako me se tetka odrekla zbog politike

PIŠE: Nenad Kulačin

Božić je najradosniji hrišćanski praznik i s pravom ga svi koji slave nazivaju i porodičnim. Gde god je to moguće, okupi se porodica da u miru i radosti obeleži ovaj praznik. Imao sam tu sreću da se u mojoj kući Božić uvek slavio, a najviše čega se sećam, pored pijukanja ispod stola, jeste mamin specijalitet koji je redovno spremala za Božić – špikovan ovčiji but.

Promenila su se malo vremena. Sve teže se porodice okupljaju, a i trpeza više nije komplikovana kao nekada. Drugi Božić za redom slavio sam kod majke u Boru i bilo je onako kako samo kod majke može da bude.

Najlepše je zbog klinaca. Svi se okupimo i evociramo mnoge uspomene koje su današnjim naraštajima nedokučive. Mnogih rođaka smo se tom prilikom prisetili. Familija je, u međuvremenu, poprilično brojčano ojačala da smo neke članove po prvi put posle dužeg vremena pomenuli.

Tako sam majku pitao za jednu tetku, nije važno koju. Znali smo sa njom da proslavimo Novu godinu kod nas u Boru. Priznajem da je dugo nisam pozvao i porazgovarao sa njom, pitao za zdravlje.

Majka odmahne rukom i reče da neće da priča o njoj i da već godinu i po dana nije u kontaktu sa tom mojom tetkom. Na moje insistiranje da mi kaže o čemu se radi, nije htela ni reč da izusti. Brzo smo prešli na druge teme.

Drugog dana Božića, međutim, majka mi je rekla o čemu se radi. Ta moja tetka je, naime, pozvala moju majku i poručila joj da bi mogla svom sinu, meni, da kaže da malo skratim jezik, da povedem računa o čemu pričam i da prestanem da brukam familiju.

Nju je navodno sramota da ikome kaže da mi je tetka i da smo rod. Priznajem da sam se nekoliko minuta smejao, a onda nisam mogao da verujem.

Moram najpre da kažem da mi je drago da me je majka odbranila. Na neki njen jedinstven način oterala je moju tetku, a njenu sestru od strica, tamo gde je trebalo. Problem je, međutim, što sam ja nastavio da razmišljam o tome.

Dokle smo mi došli i koliko smo dozvolili da nam se isperu mozgovi zbog jednog čoveka. Ne mogu da verujem da su ljudi dotle došli zbog politike.

Nije teško ući u cipele onih koji su danonoćno podložni kampanji koju ova vlast sprovodi već deset godina. Pretpostavljam da ta moja tetka gleda upravo te kanale, a s obzirom da je penzioner, ne verujem da kupuje novine, naročito ne one koje malo drugačije pišu.

Aleksandar Vučić je ušao u glavu svakome ko mu se predao i rovari i kopa do krajnjih granica. Nema više dece, unuka, sestrića, nikoga.

Nema tu mesta za bilo koga sem za Vučića. Ujutro kada se probudiš, mora da ti Vučić bude u glavi. Svu ljubav moraš njemu da daš, jer on onda može da gradi puteve, bolnice, fabrike, stadione, da zapošljava ljude. Bez te ljubavi mi bismo i dalje bili u rukama onog „žutog ološa“. Ovako, zahvaljujući Vučiću mi nezadrživo srljamo u progres.

Normalno je da imamo drugačiji pogled na stvarnost i svet oko sebe. Ne vidim u tome problem. Ne razumem mržnju zbog politike. Nije mi jasno to da te bude sramota zbog sestrića sa čijim se mišljenjem i stavom ne slažeš.

Za razliku od moje tetke, decu učim da imaju svoj stav, pa makar se ne slagali. Sećam se da sam nedavno do ranih jutarnjih sati raspravljao sa ćerkom Milicom, inače studentom, o tome da li je bilo ispravno 27. marta 1941. godine vikati „bolje rat nego pakt“ i „bolje grob nego rob“.

Nismo se složili, ali sam bio ponosan na nju kako je branila svoje mišljenje, kao i na njenu argumentaciju.

U srpskom narodu su češće političke podele nego jedinstvo. Takav smo narod. Protivprirodno mi je, međutim, to da bilo koga, a naročito nekog svog, mrzim i odričem ga se zato što ne misli kao ja.

Vučić je, dakle, uspeo da nas sve zavede i pobedi ako smo tako nešto dozvolili. Zašto bih se odricao svoje krvi zbog nekoga ko se useljavao u državni stan pod NATO bombama, dok su drugi pripadnici njegovog naroda gubili domove. Mojoj tetki to ne smeta, ona misli da je to ok, ali ne i moj stav o tome. I mogao bih o apsurdima do sutra.

Nije kasno da svi konačno shvatimo da je i ova vlast od krvi i mesa. Sutra će i ona juče biti i šta ćemo onda. Da nećemo da skačemo sa mostova u nabujale srpske reke zbog toga? Ljudi, vratite se sebi i svojima.

Tu se krije utočište, a ne kod Vučića. Od velikih reči i parola nema vajde već samo dodatno zaglupljivanje. A ti, tetka, neka ti je sve prosto i od srca ti želim dobro zdravlje i svu sreću. Neko će ti već to preneti. Hristos se rodi!

(Danas)