Kako su nastala prezimena Tutumrak, Tresibaba, Zaklan, Ćurguz, Prdekalo, Mlatikura…?

Jeste li se ikada zapitali zašto prostor Bosne, Like i Dalmacije ima mnogo više prezimena koja nemaju karakterističan sufiks -ić?

Naš akademik, dramski pisac i scenarista, Dušan Kovačević u svojoj knjizi “20 srpskih podela” posebno se bavi ovom pojavom.

Tm prilikom piše:

“A ima i ona priča kad je Marija Tereza rešila da popiše svoje novo – sveže okupirano  ‘balkansko stanovništvo’ po Bosni, Lici, Dalmaciji… pa je poslala notare da sačine prve katastarske knjige. Nalickani pisari su zašli među planinske vrleti, u sela gde ‘lisica nosi poštu’, raspitujući se ko je ko i koliko ko ima kuća, pojata, zemlje, stoke… Naši ljudi skloni šali i podsmevanju stranaca u neobičnoj gospodskoj odeći, predstavljali su se kao: Tutumrak, Prdekalo, iz sela Prđevica, pod planinom Babin kuk, iz okruga Bivolje polje…

Mučili su se notari da popišu neobična imena u još neobičnijim krajevima, sve uz podgurkivanje i namigavanje našeg sveta sklonog šali… I otišli su pisari u ‘gradskijem ‘aljinama’, ispraćeni smehom i imitacijom kako su bili zbunjeni kad su im tumači prevodili šta ime znači na ‘nemeckom’.

I bi jedno vreme kao da ništa nije bilo.

Ali, posle dve-tri godine stigoše pozivi Tutumraku, Tresibabi, Zaklanu, Ćurguzu, Prdekalu, Mlatikuri… da preuzmu svoja ‘dokumenta’ izdata u Beču, koja će im (jedina) biti ‘validna’ za sve što imaju i što će u ‘nasljedstvo moći ostaviti’…

Kad su videli da je đavo odneo šalu – ono što su pričali ‘shvaćeno je ozbiljno’, i da će im podrugljivi nadimci zauvek ostati kao jedina (priznata) imena, uputiše hitne dopise sa objašnjenjima da su se ‘onomad šalili’, da nisu (pisarima) rekli kako se stvarno zovu i da ih umoljavaju da se popis ponovo sačini, ali sad ozbiljnije  – najozbiljnije.

Odgovor iz ‘Ćesarove administracije’ bio je kratak (i konačan): Mi smo i onda sve to ozbiljno radili; mi nemamo vremena za šalu… I onaj kome se ime ne sviđa – a sam ga je sebi dao i notaru izdiktirao, ostaće bez ikakvih dokumenata ako ova ne uzme; i samim tim bez ikakvog prava na pokretnu i nepokretnu imovinu; računaće se kao da nije popisan, kao da ga nema…

I između IMATI – sa imenima da gora ne mogu biti, i NEMATI – ako se zahteva ‘obnova popisa’, većina zadrža ono što je sama izabrala – ostavljajući u nasleđe (generacijama i generacijama) gorak ukus jedne šale.

I kasnije, dešavalo se – tokom vekova, da nas je superiorno podsmevanje – ‘šala’, koštalo suza, ali ne (onih) od smeha.”