Kakvu diplomatiju, osim nemoguće, može imati “nemoguća država”?

PIŠE: Darko Tanasković

Poznata je misao o diplomatiji kao o „umetnosti mogućeg“. U slučaju diplomatije BiH, umesnije bi bilo govoriti o „umetnosti nemogućeg“.

Teško je zamisliti složeniju, izazovniju i nelagodniju državnu službu od službe koju vrše diplomate, a posebno ambasadori/veleposlanici Bosne i Hercegovine.

Najnovija afera u vezi da ikonom Svetog Nikole, koju je srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik poklonio ministru inostranih poslova Ruske Federacije Sergeju Lavrovu, sa kojim druga dvojica članova nisu želeli da se sastanu, pokazala je, kao verno ogledalo, kako funkcioniše ustavno zajednička diplomatska služba dejtonske BiH.

U sam meritum spora o ikoni ne bih ulazio, jer sve pojedinosti povezane sa njenim poklanjanjem, provenijencijom i diplomatskim reagovanjima na ovaj protokolarni čin još uvek nisu do kraja razjašnjene. Pitanje je i da li će i kada će uopšte biti, jer se oko ovog svakako neprijatnog slučaja već isplelo klupko oprečnih, a najvećim delom politički motivisanih tumačenja, spekulacija i insinuacija, kako u BiH tako i u inostranstvu, sve do zavađenih pravoslavnih crkava u Moskvi i Kijevu.

Ono što se već sada može sa sigurnošću reći jeste da je „slučaj ikona“ stvorio glavobolju darodavcu, da je daroprimalac hitro reagovao, želeći da izbegne svaku komplikaciju pravnog i moralnog reda, da je predstavnicima tzv. „probosanskih snaga“ data poklon strelica u intenziviranoj kampanji protiv RS, odnosno personalno Milorada Dodika, a da je državnicima ovdašnjim Šefiku DŽaferoviću i Žaljku Komšiću došla kao poručena da zabašure i da se sa osvetljenog dela političke arene potisne njihova „dostojanstvena“, diplomatski skadalozna i ne baš mudra odluka da „daju korpu“ Sergeju Lavrovu.

Za razliku od prolazne neprijatnosti sa ikonom, iskusni i tvrdi ruski ministar ovakve uvredljive gestove javno minimizuje, ali i ne zaboravlja.

Što se tiče objektivizovanja činjeničnog stanja u vezi sa ikonom koja je izazvala čitavu buru reagovanja i protivrečnih ocena, možda bi najcelishodnije bilo da, kako predlaže istoričar i bivši bosanskohercegovački diplomata Slobodan Šoja, „Ukrajina pod hitno dovede stručnjake za kulturnu baštinu, stručnjake za ikone, koji će doći, pregledati ikonu, dati svoje mišljenje, a imamo i mi naše stručnjake ovdje, pa napraviti zajednički sastanak“.

Nevolja je u tome što izgleda da nikome baš nije preterano stalo do kompetentnog stručnog suda, a što s obzirom na razigranu političku instrumentalizaciju ove teme ne treba da nas čudi.

Moju pažnju privukli su simptomatično držanje i javna istupanja onih koji bi trebalo da u inostranstvu predstavljaju zajedničku državnu politiku i interese BiH, a koji su pradigmatična ilustracija ishodišta nemogućih zadataka sa kojima se redovno suočavaju diplomatski predstavnici ove „nemoguće države“ (N. Kecmanović). A oni ih, u celini, ipak već četvrt veka nekako obavljaju, što je vredno svakog poštovanja i profesionalnog uvažavanja.

Tokom svog privremenog bavljenja diplomatijom, imao sam priliku da sarađujem sa većim brojem kolega iz BiH i ta je saradnja gotovo bez izuzetka bila korektna, pa i uspešna. Imajući u vidu da smo predstavljali države sa, najblaže rečeno, objektivno komplikovanim odnosima, a i s obzirom na specifičnu dvoentitetsku i tronacionalnu strukturu BiH, iz koje se mukortpno izvodila sinteza spoljnopolitičkog nastupa, blagodareći ličnom trudu ambasadora i ostalih diplomata iz BiH, uvek sam tu našu saradnju, a i uspostavljene skladne lične odnose, smatrao značajnim zajedničkim diplomatskim postignućem.

Mnoga imena ovom prilikom neću pominjati, ali, od vremena kad sam, još pre potpisivanja Dejtonskog sporazuma, u Ankari na mestu ambasadora Republike BiH zatekao svog predratnog orijentalističkog kolegu i prijatelja Hajrudina Somuna, pa do trenutka kad sam se ne tako davno u Parizu srdačno oprostio od vrsnog ekonomiste, veleposlanika Ivana Orlića, a potom i ozbiljnog sinologa Kemala Muftića, diplomatski predstavnici BiH bili su mi među najbližim kolegama u diplomatskom koru.

Isto važi i za ostale bosanskohercegovačke diplomate nižega ranga, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Premda o tome nismo, naravno, nikada određenije razgovarali, prateći njihov rad u različitim konkretnim situacijama, a i na osnovu izvesnih posrednih odjeka, bilo mi je jasno sa koliko se unutrašnjih teškoća i prepreka svakodnevno suočavaju, kako u samim svojim diplomatskim predstavništvima tako i u komunikaciji sa centralom u Sarajevu. Poglavito, zapravo, na toj ravni komunikacije.

Među diplomatama i inače kruži šaljiva dosetka, u kojoj, kao i u svakoj uspeloj šali, ima istine, da je ambasadoru na službi u inostranstvu često veći problem sopstveno Ministarstvo inostranih poslova od ministarstva i zvaničnika zemlje domaćina. Naše kolege iz BiH ovo nisu doživljavali kao esnafsku dosetku, već bi samo setno prokomentarisali: „Nama pričate…“.

Pregledamo li najautoritativnije priručnike i knjige o diplomatiji, uključujući i one najobimnije i najrazrađenije, uzalud ćemo tražiti odeljke koji bi upućivali na odnos koji ambasador ili neki drugi diplomata treba da uspostavi i gradi sa državom koju predstavlja. Podrazumeva se da on zastupa njene interese i sprovodi zvaničnu spoljnu politiku, u skladu sa utvrđenom opštim postavkama usvojene doktrine i konkretnim instrukcijama koje dobija iz svog Ministarstva ili nekog drugog nadležnog državnog organa.

Štaviše, u svojoj odličnoj i veoma korisnoj uvodnoj knjizi Politika i diplomacija (2004) Radovan Vukadinović, pošto je iscrpno izneo kojim sve znanjima, sposobnostima i vrlinama treba da raspolaže savremeni (i svevremeni) diplomata, napominje: „Na kraju, valja naglasiti i to da čak i najbolji diplomat, ukoliko nema podršku svoje središnjice, svog ministarstva vanjskih poslova, ne može uspjeti na terenu. Stalna briga za rad i život diplomata, za njihove probleme , priznanje njihovih uspjeha, kritike neuspjeha, ali uvijek u želji da se pruži podrška, ohrabrenja su i ono što je svakom diplomatu potrebno. Udaljen od svoje zemlje, od okoline koju poznaje i osoba koje su mu bliske, diplomat mora osjećati da u svakom trenutku može računati na svoju središnjicu, da može zatražiti instrukcije, savjete i sugestije. Time se stvaraju oni temelji zajedništva u struci i stanje u kome diplomat može sigurno i odlučno zastupati stavove svoje države, znajući da je dio njezinog aparata i da ne đeluje sam, te da nikad neće biti napušten“.

David Dašić, profesor i diplomata, autor jedne od najkompletnijih, takoreći enciklopedijskih knjiga o diplomatiji (Diplomatija, 2013), na osnovu uvida u opsežnu literaturu u ovoj oblasti, pobrojava pozitivne osobine koje bi trebalo da krase dobrog diplomatu:

„Između ostalog, diplomata bi trebalo da je inteligentan, obrazovan; obdaren govorničkim darom; uverljiv, analitičan; promišljen, tačan, koncizan u izlaganju (da ne gnjavi sagovornika ili sagovornike); prirodan, dostojanstven, taktičan, pažljiv; skroman, hladnokrvan (miran u svim, posebno u neugodnim situacijama), strpljiv; suzdržan, politički senzibilan, pouzdan, poverljiv, oprezan, obazriv, iskren, pošten (nikada ne lagati), odan, odvažan, odgovoran, miroljubiv (nikada ne dopušta da dođe do svađe), nepovodljiv, samouveren, hrabar, razborit, odlučan, ljubazan, gostoljubiv, pun razumevanja, radoznao, prijatan, nesebičan, prilagodljiv, neposredan, zahvalan, uviđavan, vaspitan, uljudan, uredan, uglađen, izgledan, uvažen, ugledan, diskretan, druželjubiv, duhovit…“.

Uz molbu da mi se ne zameri zbog ovog navođenja podužeg spiska poželjnih diplomatskih vrlina, učinih to da bih, s jedne strane, istakao da sam među kolegama iz BiH upoznao mnoge koji bi se ovim svojstvima mogli s razlogom podičiti, ali, sa druge, i da bi diplomata sa svim navedenim odlikama izraženim u najvišoj meri bio nemoćan pred posledicama shizoidne unutrašnje raspolućenosti i rastrzanosti svoje „središnjice“, odnosno centrale, od koje i iz koje bi trebalo da crpi pouzdanje i, kroz jednosmislene instrukcije, u svakom trenutku dobija jasnu orijentaciju za delovanje.

Sećam se jednog simpatičnog i prostodušnog kolege iz Sarajeva koji mi se vajkao da bi ponajbolje bilo da mu instrukcije stižu direktno od Vestendorpa, jer, kako reče, „on ti je tamo pravi padišah“.

Neki bi, kako izgleda, želeli da i danas instrukcije bosanskohercegovačkim diplomatama stižu od nekog „padišaha“, dok bi, pak, drugi bili za to da u Bosni i Hercegovini nikada više ne bude nikakvog „padišaha“.

„Temelji zajedništva u struci i stanje u kome diplomat može sigurno i odlučno zastupati stavove svoje države“, što Vukadinović smatra preduslovom uspešnog diplomatskog rada u inostranstvu, nešto je o čemu kolege iz BiH mogu samo sanjati.

Bez istinskog zajedništva i bez jedinstvenog državnog stava o mnogim ključnim pitanjima međunarodnih odnosa, što je refleks unutrašnje nesloge i suprotstavljenosti u sagledavanju sadašnjosti i budućnosti BiH, bosanskohercegovački diplomate osuđeni su na stalno dovijanje, snalaženje, neodređenost i evazivnost, koje stranim partnerima ne mogu promaći i prema čemu obično imaju dosta blagonaklonog razumevanja. To, međutim, nije dovoljno za postizanje diplomatske efikasnosti.

U Sarajevu je 2012. godine objavljena zanimljiva studija dr Jasne Jelisić «Javna diplomatija. Ka europskom glasu u globalnom dijalogu».

Autorka analizira „operacionalizaciju javne diplomatije nacionalnih i supranacionalnog entiteta u BiH“, što će reći modele javnodiplomatskog delovanja vodećih evropskih država i EU prema i u BiH.

Indikativno je da se ni na jednom mestu u knjizi ne definišu programske postavke i ciljevi BiH u sferi javne politike, već se ova posmatra isključivo kao objekat delovanja sa strane.

Bivši ministar vanjskih poslova BiH Zlatko Lagumdžija svoj pogovor ovoj studiji zaključuje konstatacijom da bi ona mogla biti koristan podsticaj svima koji se, na ovaj ili onaj način, bave spoljnom politikom, „da misle i istražuju ono što se mora početi raditi ako nećemo da BiH, i svi mi u njoj, zavijeka ostanemo objektom i nikada ne postanemo subjektnom vanjske politike. Ona, ta vanjska politika, određuje šta treba postići. Zadatak diplomatije je da pronađe način kako to postići. Autorica nam nudi veoma ubjedljiv odgovor na pitanje kako, budući da su vanjskopolitički prioriteti odavno postavljeni“.

Lepo rečeno! Da li baš i sasvim tačno?

Lagumdžija, recimo, kao jedan od tih prioriteta, pored evrointegracije i uspostavljanja dobrih odnosa sa susedima, navodi i učlanjenje u NATO. Da pomenem samo tu sitnicu.

Kako će diplomatski predstavnici BiH u inostranstvu, koji se regrutuju iz redova triju konstitutivnih naroda, zadržavajući lojalnost prema „svojima“, ubedljivo zastupati jedinstvenu politiku koje nema? Prava kvadratura kruga i nemoguća misija.

Najviši i najrealniji domet najčešće su odsustvo stava i uzdržavanje, što nije baš najbolji put da se od objekta postane subjekt spoljne politike. Ali, drugačije pri sadašnjem stanju stvari ne može biti.

Da se sad vratimo onoj nesrećnoj ikoni, kao ogledalu u kome se zrcale sve protivrečnosti bosanskohercegovačkog unutrašnjepolitičke konfliktnosti i njenog spoljnopolitičkog odbleska.

Ako se prvo pročita intervju ministarke vanjskih poslova BiH Bisere Turković, dat Radiju Slobodna Evropa, u kome ona strogo „proziva“ svog nominalnog šefa Milorada Dodika, a onda i reakcija na njene reči ambasadora BiH u Moskvi Željka Samardžije, pa se uzme u obzir i činjenica da je, na temelju Turkovićkinog dopisa, Tužilaštvo BiH formiralo predmet u vezi sa poklanjanjem ikone Sergeju Lavrovu, sa kojim se dvojica članova Predsedništva BiH demonstrativno nisu sastali, ali se Bisera Turković, kako izjavljuje, „jako dobro razumjela“, zamislite situaciju u kojoj će se naći neki ambasador BiH u inostranstvu kad ga kolege iz diplomatskog kora, sasvim logično i očekivano, zamole da im objasni čitavo to zamešateljstvo povodom ikone.

Pa kad još samo nekoliko dana kasnije lider SDA Bakir Izetbegović, koji presudno utiče na ponašanje bošnjačkog člana Predsednika Šefika Džaferovića, povodom proslave Dana Rapublike Srpske, zatraži krivično gonjenje njegovog kolege iz reda srpskog naroda, a znamo da je tročlano Predsedništvo kolektivno telo koje postavlja ambasadore i kome oni odgovaraju, kud da se dene, ako ima i malo savesti i kućnog vaspitanja, a i osećanja za dostojanstvo zemlje koju predstavlja, siroti ambasador BiH, bez obzira na to da li je Bošnjak, Srbin ili Hrvat?

A ovakva iskušenja njegova su mučna diplomatska svakodnevica. Kakvu bi uostalom, diplomatiju, sem nemoguće, mogla imati „nemoguća država“?

Ta nemogućnost ipak traje, jer, kako zapisa Ivo Andrić, „gde počinje Bosna, prestaje logika“.

Dovoljno za pretrajavanje, ali nedovoljno za išta više od toga.

(sveosrpskoj.com)