Karanfil se na put sprema
Piše: Vladimir Vuletić
Radnička klasa, tačnije njena avangarda i srednji sloj, živela je socijalistički san. Kada je došao red da i obični radnici dožive magiju, socijalizam se urušio, a sav šut se svom težinom sručio uglavnom na njihovu glavu
U jednoj pesmi grupe S.A.R.S postoji stih – „Moj debeli lade zašto ljudi rade?” Ma koliko danas, kada se radu pridaje tako velika pažnja i značaj, to pitanje može delovati besmisleno, treba se podsetiti da rad nije oduvek bio naročito cenjen. U antičko doba fizički rad je prezren kao nedostojan slobodnog čoveka. Rad je bio namenjen robovima. Ni hrišćanstvo, sve do pojave protestantizma, nije rad videlo kao vrednost po sebi. Naprotiv, sklonost kontemplaciji i molitvi daleko su više vrednovane od fizičkog rada i sticanja materijalnih dobara koje on omogućava. Hrišćanstvo, zapravo, više vrednuje siromaštvo, a rad se u Bibliji povezuje sa božjom kaznom za prvi greh: „S mukom ćeš se od zemlje hraniti … sa znojem lica svojega ješćeš hleb”, grdi Bog Adama. Zapravo, tokom najdužeg perioda ljudske istorije u tradicionalnim društvima rad se doživljava kao nužnost i više se ceni ratnička nego radnička veština. Na jednom zidu u jednom gradiću jedne bivše domovine stajao je grafit koji, koliko duhovito, toliko i precizno, opisuje odnos tradicionalnog društva prema ovoj temi – bolje dinar u ladu nego tri u radu.
Tek u moderno doba počinje da se menja odnos prema radu. Zanimljivo je da je baš hrišćanstvo u svojoj protestantskoj verziji bitno uticalo da rad počne da se vrednuje kao moralna kategorija. Pa ipak, industrijska revolucija i kapitalizam su najviše doprineli promeni odnosa prema radu. Uvođenje skupih mašina u proizvodnju više nije ostavljalo prostor za nemar koji su prema poslu imali seljaci. Da bi se od tradicionalnog poljodelca, čiji je radni ritam zavisio od prirodnih ciklusa, stvorio radnik koji u fabrici radi i danju i noću, i zimi i leti, i pod svim meteorološkim uslovima, bilo je neophodno da se promeni odnos društva prema radu, odnosno da se stvori kultura rada. Viktorijansko doba u Engleskoj ostalo je, između ostalog, upamćeno i po tome što je žigosalo lenjost kao socijalnu bolest, a vrednovalo marljivost kao vrlinu. Tako je kapitalizam stvarao novu kulturu rada i širio je po svetu uporedo sa novim industrijskim načinom proizvodnje i tržišnim načinom poslovanja.
Pa ipak, novi pogled na rad nije izmenio vrednovanje i pogled na radnika. Naprotiv, Engels je proučavajući život radničke klase u Engleskoj tog vremena zabeležio: „Ko radniku garantuje da je dovoljna dobra volja za rad pa da dobije posao, da su poštenje, marljivost, štedljivost i još mnoge druge vrline koje mu mudra buržoazija preporučuje, za njega pravi put ka sreći.” Detaljno opisujući uslove života i rada različitih kategorija radnika, Engels je, na osnovu svojih neposrednih uvida i dokumenata koji su mu bili dostupni, predstavio vrlo tužnu sliku na kojoj dominira siromaštvo, otuđenje, omalovažavanje i surova borba radnika za preživljavanje.
I mada su egzistencijalni uslovi života radnika vremenom u značajnoj meri poboljšani zahvaljujući borbi inspirisanoj, između ostalog, i ovakvim knjigama; iako je život na našoj planeti u svakom pogledu doživeo do tada nezamislive transformacije, suština života radnika nije se bitno promenila. Istinu koju je Engels opisao na par stotina strana, Brus Springstin je gotovo 130 godina kasnije sažeo u par jednostavnih stihova: „Rano ujutro fabričke sirene pište/Čovek ustaje iz kreveta i navlači svoju odeću/Čovek uzima svoj ručak, izlazi u praskozorje… Kroz dvorce straha, kroz dvorce bola/Vidim svog tatu kako po kiši prolazi kroz fabričku kapiju/Fabrika mu oduzima sluh, fabrika mu daje život… Kraj dana, fabrička sirena plače/Ljudi prolaze kroz ta vrata sa smrću u očima… Neko će se povrediti večeras/To je rad, rad samo radni vek/Jer to je rad, rad samo radnički život.”
Kapitalizam je, dakle, promenio odnos društva prema radu, ali ne i prema radniku. Monotonija, bolest i smrt neumitna su zamena za hleb nasušni da se prehrani porodica. Obećanje socijalizma je bilo da će „prezreni na svetu” svojom borbom i rukovođeni komunističkom avangardom promeniti svoj život i ostvariti ljudske potencijale. Radnici su postali radnička klasa. Danas postoji mit o idiličnom životu radnika u socijalizmu i posebno socijalističkoj Jugoslaviji. Taj mit je izgradila komunistička elita koja sa životom radnika već nakon druge petoletke više nije imala mnogo dodira. Istina, viši delovi socijalistički shvaćene radničke klase, odnosno njena avangarda i poštena inteligencija ostvarili su socijalistički san. O stvarnom životu radnika realističnije svedoči jedna pesma novosadske grupe „Balkan”, s početka osamdesetih godina prošlog veka. „Moj stari već godinama okreće bicikl svakog dana/od kuće do preduzeća prva, druga, treća./On je trideset peta-šesta, večno treća smena/on je trideset peta-šesta, bez kravate, umorna i povijena./Minimalac svakog prvog, mala firma, šta će sutra biti/topao hleb i litar mleka, akontacija, zajmovi, krediti./On je trideset peta-šesta, ne razume svaki izum/on je trideset peta-šesta, podmeće leđa za realizam./On je trideset peta-šesta, preko sindikata na more/on je trideset peta-šesta, uvek u parteru nikad gore.”
Ovako bi o životu radnika u socijalizmu verovatno pisao i sam Engels. On se, kako je govorio, odrekao društva i banketa i šampanjca srednje klase, a svoje slobodne sate je posvetio kontaktu sa običnim radnicima. Oni koji danas s patetičnom nostalgijom govore o položaju radničke klase u Jugoslaviji, radnike su viđali uglavnom na socrealističkim slikama i žurnalima filmskih novosti.
Kao svaki, i ovaj mit sadrži zrno istine. Radnička klasa, tačnije njena avangarda i srednji sloj, živela je socijalistički san. Kada je došao red da i obični radnici dožive magiju, socijalizam se urušio, a sav šut se svom težinom sručio uglavnom na njihovu glavu. Tako je bilo manje-više u svim socijalističkim zemljama. Uživljen u ulogu jednog od preživelih radnika, Mile Kekin je, poput nekog lirskog sociologa, zapisao: „A kad stignem do porte i do spuštene rampe/skinem kapu za sve nas koji još pamte/dan kad su ispred firme stale crne limuzine i rekli/Bog, domovina, nacija, svi na pod, ovo je privatizacija/napravite mesta za obitelji dvesta…/A preko puta ispred „Lidla”/moj sektor proizvodnje čeka uz jednu pivu iz kju-paka/možda im večeras priznam kako smo pali bez ispaljenog metka/na staru foru novog početka”.
Neki tvrde da radnika više nema, da se ta vrsta izgubila u tranziciji, ali greše. Nju sada pretežno uzgajaju u Aziji i Africi u skladu sa promenjenom klimom globalnog kapitalizma. Odande, po potrebi, primerci te vrste dolaze čak i kod nas, baš kao što su nekada naši radnici odlazili u beli svet s pesmom „Karanfil se na put sprema”. Ni Srbija više nije samo rad i znoj, postoje Beograd na vodi i Žeks boj – da parafraziram Džonija na kraju.
