Ko potpiše kajaće se, ko ne potpiše još i više

Piše: Vladimir Vuletić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Što se samog “kosovskog problema” tiče, on je i do sada bio u velikoj meri pitanje velikih sila. Sada u senci ukrajinskog sukoba to je postalo ogoljeno jasno

Vojna moć je najjači instrument koji Rusija ima(la) u rukama. Upravo je na tu moć računala kada je krenula u obračun sa Ukrajinom. Pokazalo se, međutim, da se umesto kratkotrajne specijalne operacije koja je trebalo da posluži kao pokazna vežba, Rusija zaglibila u ukrajinski rat kojem se više ne vidi ni početak, a još manje kraj.

S druge strane, Zapad kao svoje najjače oružje – za koje veruje da će slomiti kičmu Putinu i Rusiji – vidi svoju ekonomsku moć i sankcije. Pokazalo se, međutim, ne samo da se Rusija nije finansijski i ekonomski urušila, već su ekonomske posledice počele  da podrivaju Zapad. Ekonomski motivisani protesti, slom pojedinih banaka, hodanje po rubu recesije, predstavljaju pukotine koje je sukob sa Rusijom produbio umesto da ih je prema dugoročnom planu sanirao.

No, ostavimo supersile njihovoj sudbini koju je teško predvideti. Društveni determinizam je odveć kompleksan i nepredvidljiv da bi bez ostatka mogao biti kontrolisan od ma koje pojedinačne ili kolektivne volje. Neretko se dešava da ono čega se najviše pribojavamo uspešno prebrodimo, a da probleme stvore stvari od kojih to ni na koji način nismo mogli očekivati i obrnuto.

Čini se da se u sličnoj situaciji danas nakon ohridskog susreta nalazi i predsednik Srbije. Kosovski čvor, a moglo bi se reći i omča oko vrata Srbije koja je početkom rata u Ukrajini zategnuta do neizdrživosti danas izgleda kao elegantno, istina malo čvršće, svezana kravata.

Kada je došao na vlast pre desetak godina, Vučiću nisu predviđali svetlu ni dugotrajnu budućnost ni mnogobrojni protivnici u zemlji, a ni u okruženju. Činilo se da će ga kosovski čvor udaviti i da će se, ako slučajno politički preživi, ugušiti u socijalnom i ekonomskom glibu za koji se očekivalo da će biti sve dublji.

Račun je izgledao jednostavan i bez ostatka. Ako prizna Kosovo, čemu su se svi nadali, srušiće ga oni čijim je glasovima došao na vlast. Ako ne prizna srušiće ga oni čijom se milošću i investicijama na vlasti održava. Politički neprijatelji otpisali su ga još dok se peo na vrh političke piramide.

Vučić je, međutim, rizike pretvorio u izvor snage. Briselskim sporazumom je podignuta brana za protok ustajale vode iz balkanske močvare. Time je stekao poverenje ključnih centara moći u međunarodnoj zajednici, a to je istovremeno omogućilo pokretanje privrednih procesa koji su doveli do povećanja ukupne zaposlenosti, rasta BND, pokretanja infrastrukturnih projekata, porasta apsolutne i smanjenja relativne zaduženosti a time i popravljanja ukupne ekonomske klime u zemlji. Isušivanjem balkanske močvare otklonjena je opasnost od endemskih zaraznih bolesti, a tlo je postalo plodno i obradivo i, što je investitorima bilo najvažnije, prohodno za njihovo kretanje od Jadrana do Crnog mora.

Istina, kao i svaki irigacioni poduhvat i ovaj je imao svoje naličje. Ugrožen je stari biodiverzitet. Mnoge zaštićene vrste izgubile su svoje prirodno stanište. Kreketanje žaba, zujanje komaraca, siktanje zmija i cvrkutanje ptica zamenjeno je brundanjem buldožera. Mnogo je priučenih radnika angažovano na radovima pa su i mnogi poslovi obavljeni nestručno, a bogami i ofrlje. No, sve u svemu rezultat je, osim za žabe, bio pozitivan.

Ipak, treba imati u vidu činjenicu da je Briselski sporazum po svom karakteru bio ugovor između Beograda i Prištine. Nespremnost Prištine da sprovede dogovoreno išla je naruku Beogradu i Srbima na Kosovu za održavanje statusa kvo.

Mada meandrirana, puna naizgled naglih i višestrukih zaokreta, čak i povremenih ponora, spoljna politika Beograda je bila prepoznatljiva. Iz ptičje perspektive jasno i nedvosmisleno je vodila ka proklamovanom cilju ekonomskog jačanja međunarodne integracije Srbije uz oslobađanje od stigme stečene devedesetih godina prošlog veka.

U svetlu tih ciljeva treba sagledati i nedavno završeni ohridski sastanak koji je zapravo prvi korak na putu implementacije takozvanog francusko-nemačkog plana (FNP). On se u domaćoj, kako provladinoj tako i opozicionoj tabloidnoj štampi pokušava predstaviti u kategorijama pobede i poraza u utakmici između Beograda i Prištine. Čini se, međutim, da nije u dovoljnoj meri shvaćeno da je FNP doneo jednu novu dimenziju koja podrazumeva da na kraju nijedna stana ne može biti pobednik ili gubitnik. FNP je, naime, svojevrsni diktat ili ultimatum nametnut obema stranama u cilju stabilizacije regiona u uslovima pojačanih bezbednosnih pretnji u vezi sa ratom u Ukrajini.

Ovo više nije utakmica i prostor za nadmudrivanje Beograda i Prištine već plan Zapada po principu uzmi ili ostavi. Kao u onoj priči – ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se još i više. Odbijanje ovog plana, drugim rečima, vodilo bi Beograd (i)li Prištinu u izolaciju koja bi u uslovima potpunog NATO i EU okruženja vodila kolapsu bilo srpske bilo albanske zajednice. Ko to ne shvata ili je naivni i nerazumni idealista ili politički šarlatan najgore vrste.

Treba, međutim, istaći da je Ohridski sastanak o novom FNP, uprkos tome, Beogradu i Srbima na KiM doneo nekoliko značajnih benefita koje u okviru pregovora sa Prištinom pod vođstvom Albina Kurtija nikada ne bi ostvarili.

Prvo i možda najvažnije, Srbija nije obeležena ka bezbednosni problem u regionu i time je otklonjena pretnja koja je jačala od početka ukrajinskog rata.

Drugo, uspela je da pitanje ZSO postavi kao preduslov i prioritet sa kojim se Priština mora suočiti ukoliko želi da dalje napreduje u novom pregovaračkom okviru i dijalogu. Setimo se da je jedna od Kurtijevih „crvenih linija” bila odbijanje formiranja bilo kakve ZSO.

Treće, pitanje međusobnog priznanja skinuto je (do daljnjeg) sa dnevnog reda, a Srbija je uspela da zadrži poziciju aktivnog učesnika u razgovorima uprkos jasno izraženom stavu prema pitanju članstva Kosova u UN. To pitanje je, suprotno onome na čemu je Kurti insistirao, vraćeno na platformu standardi pre statusa kao što je bilo i na samom početku dijaloga.

Ukratko, Beograd više neće biti optuživan za neispunjavanje obaveza koje je Priština preuzela. To nije malo. Evropski put od kojeg je većina u Srbiji digla ruke zbog blokade koja na njemu traje predugo sada ponovo zavisi prvenstveno od nas.

Što se samog “kosovskog problema” tiče on je i do sada bio u velikoj meri pitanje velikih sila. Sada u senci ukrajinskog sukoba to je postalo ogoljeno jasno. Uloga i doprinos Beograda i Prištine meriće se aršinom koji pokazuje koliko je jedna, odnosno druga strana posvećena sprovođenju plana koji je nametnut od strane Zapada. Ko to ne shvata suočiće se sa dugoročnim posledicama, najpre izolacijom koja u hermetički zatvorenom okruženju može biti pogubna za budućnost države i budućih naraštaja.