KOLUMNA: Moleban za tuđi brak – šta se desi kad uđete u pogrešan automobil

Našla mačka neki prevoz. Tačnije, našli joj. Drug od druga od drugovog druga, tako to ide. Dogovorila sve telefonom. Nađemo se u 7 sati tačno na određenom mjestu. Dogovoreno. Nisam pitala koje je auto, pomisliće čovjek da sam sponzoruša, ne d'o ti Bog. Šta imam i pitati, vozi svako šta mora i može. A nije ni bitno.

Kad je došlo vrijeme, uprtim ja svoje koferče, jedna kesa, druga kesa, au, evo i jedna torba, pa još ova torba, ala šta je stvari ko da idem na Mjesec za stalno. Nema veze, poprtim ja to sve i nacrtam se gdje smo dogovorili. I stojim tako, cupkam, buljuk stvari oko mene. Auta prolaze, ja zvjernjam, gledam u telefon. Tri nivoa igrice prešla, izlajkovala 10 statusa, 15 slika, taman krenuh roviti i po Tviteru, kad hop, stiže auto.

Dugačko, sivo. Vozač – mlad. Osim što je mlad, bome oku prija. Mljac. Gledam ga i nešto kontam, vi'š kako je lijepo kad je čovjek kompletan, čini se odavde i pametan, ma ljepota kad to sve ide po redu, svojim tokom i tako te neke životne dubioze.

Uglavnom, stao on na neko proširenje, jedno 10 metara od mene. I stoji. Ja mahnem – on mahne. Reko’, to je to, ekstra.
Ja opet poprtim one torbe, kese, koferče, on ni da mrdne iz auta.

Kontam se u sebi, mog'o si mi pomoći beteru jedan. Eto, znala sam da ne može biti sve savršeno, neku manu mora imati.

Priđem ja autu jedva živa, otvorim zadnja vrata, utrpam te sve stvari, on ni da bekne. Beter. Peksin. Stoka nekulturna. Sve se mislim, moja ti Dajana, šta se čudiš, pa džentlmene su pojeli dinosaurusi, pa onda izumrli.

Mlatnem ja vratima kad sam to sve potrpala, pa otvorim suvozačeva i sjednem. Pružam ruku, reko’ – Dajana. Je l’ krećemo? Ljuta ja što je čovjek beter. Blene on ko tele. Pa izusti: Ti si nešto pobrkala. A sve kroz osmjeh. I trepće ko lud. Laže me, evo vidim.

Kontam se u sebi, e moj Marko, posl'o si mi ovog svog druga da me zafrkava, tačno znam te vaše fore. I odlučim da iskuliram. Reko’: Aha, baš, aj’ krećemo.

Zbunio se čovjek, gleda, gleda, pa se smrknu i kaže, ali ja stvarno ovdje čekam ženu. Svoju.

Čeka ženu.

Vidim ja – ozbiljna stvar. Čeka čovjek svoju ženu. Ništa, saberem se za čas, opet pružim ruku, reko’, izvin'te, ja isto čekam neki prevoz, a pojma nemam koga čekam, trebao je već biti tu, ja mislila, vidim auto, ja mahala, evo ja odoh sad.

I ja izađem. Grlo se steglo, krv jurnula u obraze. Mlatnem opet vratima. Otvorim zadnja. Vadi koferče, vadi torbe, kese. Pa zatvorim i ta zadnja.

Ovaj se okrenuo, blene i dalje. Šta bleneš, brate, pa dešava se.

Uprtim ja te svoje stvari kad trči žena preko ceste prema autu. Ja te stvari stegla i lagano se počnem udaljavati. Žena gleda li gleda, a sve se smrkla. Ja sve brže zamičem. Nisu tu čista posla. Sjede ona, prođe minut – dva i odoše.

Poslije nekoliko trenutaka, i ja se sabra skroz. Žena je upravo vidjela mladu, lijepu (nije što sam ja) djevojku kako joj izlazi iz muževog auta. Sa koferom i hrpom torbi.

Zazvoni mi telefon, prevoz. Kasni par minuta, stiže brzo. Da sačekam. Izvinjava se.

A meni slika ovog “betera” pred očima. Već zamišljam kako noćima spava na kauču. Žena lupa tanjire po kući. Buši mu gume šarafcigerom. Ja mu ne bih bila u koži.

I ajd’ ti to sad objasni. Neka lujka mi se motala oko auta, potrpala stvari, ušla, izašla, pogriješila, budala. Ne možeš. Možeš ti, ali nije žena sisala vesla da povjeruje da tek tako djevojke sjedaju u auta tamo neka. A sjedaju. Greškom.

Pa eto, ako ima ko mlade prijatelje, a da su ovih dana zaglavili u brakorazvodnoj parnici, nek’ se jave da ja objasnim šta je bilo. Il’ samo prepričajte, valjda će ženi biti jasno. Mada sumnjam, žensko je to.

(Dajana Ugrenović)