Kratka istorija trećeg svjetskog rata
PIŠE: Neven Cvetićanin
Istorija napreduje po fazama i one se logično smenjuju kako se menjaju odnosi snaga među dominantnim svetskim silama koje je tvore. Tako su 17. i 18. vek bili „francuski”, zahvaljujući nizu pametnih momaka, od kardinala Rišeljea sve do Luja Četrnaestog, koji su ovoj sili, nizom pametnih strateških manevara, doneli svetsku hegemoniju. Devetnaesti i prva polovina 20. veka su bili „engleski”, jer je ova sila, opet uz niz pametnih momaka, od Velingtona koji je tukao Napoleona kod Vaterloa, sve do Dizraelija, koji je od nje napravio strateškog supervizora sveta po raznim kongresima, vladala svetskim morima i svetskom trgovinom, određujući ko gde može da prođe sa robom i ljudima. Svetski ratovi u 20. veku su doneli pomor starih i uspon novih sila, pa je druga polovina 20. veka prošla u strateškoj ravnoteži dve nove sile – Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Pokazaće se da su ovi prvi imali više pametnih momaka, koji inače u strateškim stvarima predstavljaju onu razliku koja život znači, pa je hladni rat dve sile završen dominacijom prvih koji su krajem 20. i početkom 21. veka imali svoj tzv. unipolarni momenat, kreirajući svet po svojoj volji.
Međutim Americi je počelo da ponestaje pametnih momaka, jer su oni više hteli da se bave biznisom nego strategijom, a jedna druga sila ih je nagomilala još od dalekovidog Deng Sijaopinga, pa je Kina nakon globalne ekonomske krize iz 2007/2008. počela da pokazuje čitavu raskoš svojih strateških mogućnosti i strateških rezervi, koje je u međuvremenu pametno nagomilala dok su se drugi bavili priprostim biznisom. Otprilike u isto vreme i Rusija zaokružuje svoju smenu onih koji su se bavili biznisom, pametnim momcima koji znaju da misle o strategiji, što je počelo sa Putinovim dolaskom na vlast na razmeđi milenijuma, pa i ona uskače u voz za preraspodelu svetske moći. Usled svega toga unipolarni momenat Sjedinjenih Američkih Država počinje da bledi, ali ova sila ostaje i dalje pojedinačno najjača u ukupnom kvantumu vojne, ekonomske i tzv. meke moći.
Konačno, dolazimo u situaciju u kojoj smo danas – stari svet nestaje, a novi još ne može da se rodi. Unipolarni američki momenat je prošao, ali umesto da uđemo u uređenu multipolarnost ušli smo u haotičnu multipolarnost, jer su u međuvremenu svi shvatili da pametni momci odlučuju stvar, pa su ih nakupili dovoljno da štite svoje i napadaju tuđe nacionalne interese. Tako smo tu gde smo danas kada se najvažnije strateške sile našeg vremena bore za svaki tesnac, greben ili dolinu svugde po svetu, jer politika je ponovo postala geografija, odnosno geopolitika, u svom najjačem i najopasnijem agregatnom stanju. Trenutno živimo vreme haotične multipolarnosti, gde su Sjedinjene Države još uvek najjači pol, ali gde su nastali i drugi polovi, pa od pandemije korone imamo proces takozvanog geopolitičkog zaključavanja, što je konačno izazvalo ratove u Ukrajini i na Bliskom istoku. Svako želi da „zaključa” što više teritorija u svoj geopolitički blok i ne bi tu nikakvih problema ni bilo da postoji neki dogovor oko toga ko će šta da zaključa, ali on ne postoji i ne može da postoji sve dok se ne utvrdi odnos snaga na terenu. Zato sve ovo čemu prisustvujemo danas, rakete po Izraelu i Harkovu, sprženi konzulati u Siriji i kuće u Gazi, nosači aviona i fregate u Mediteranu, neće skoro stati.
No, sve je to još i dobro dok je relativno mirna ona najvažnija strateška tačka sveta, a to je bez svake sumnje Tajvan. Tu sile, Amerika i Kina, iskušavaju jedna drugu i svako malo neko pošalje avione i brodove preko zamišljene morske i vazdušne granice, tek da proveri kako onaj drugi reaguje, ali niko još tu ne koristi onu straobalnu efektivu koju ima, jer svi znaju šta bi to značilo, pa su svi preoprezni. A bez frke oko Tajvana i čitave jugoistočne i istočne Azije, uključujući i Korejsko poluostrvo, nema pravog trećeg svetskog rata, te sukobi u Ukrajini i na Bliskom istoku, ma koliko žestoki i neugodni bili, ostaju samo regionalni.
Pitanje trećeg svetskog rata je zapravo pitanje da li haotična multipolarnost u kojoj trenutno živimo može da pređe u uređenu multipolarnost bez nekog šireg svetskog sukoba, a njega nema i ne može biti sve dok je mirna pomenuta najvažnija strateška tačka sveta – jugoistočna i istočna Azija. Prevedeno na prost narodski jezik to znači da o trećem svetskom ratu odlučuju Amerika i Kina, dve dominantne sile našeg vremena, od kojih je prva još jača u ukupnom kvantumu moći, ali druga ima moćnije saveznike, u međuvremenu ponovo naoružanu Rusiju. To nas opet dovodi u kakvu-takvu ravnotežu među geopolitičkim blokovima, te je prava šteta što se upokojio Henri Kisindžer, najpametniji od svih pametnih momaka, jer bi on i njegova stara ekipa iz Zapadnog krila Bele kuće već znala šta da radi sa ovakvom ravnotežom i kako da izbegne širi globalni pičvajz. Međutim, Amerika ima svoje probleme, jer tamo pametni momci uopšte imaju problem sa kaubojima koji bi sada da uđu u strateške sektore, što možda može da bude i dobro za svetsku ravnotežu, ali i ne mora, jer kada pametni momci svih strana rade jedni sa drugima stvari mogu biti neugodne, ali su ipak predvidljive, a kada tu ulete kauboji, stvari mogu postati nepredvidljive, što je u strateškim stvarima zapravo najopasnije.
Tako dolazimo do kraja ove kratke istorije trećeg svetskog rata za kojeg gomila laika i analitičara-naivaca misli da je već uveliko u toku, dok oni pametni momci svih strana znaju da su ovo u Ukrajini i na Bliskom istoku tek regionalna obaranja ruke, kako bi se utvrdio odnos snaga na terenu, nakon čega će se odlučiti da li će se sa ovih pomoćnih, izaći na glavni teren, tamo daleko kraj tihoga mora.
Pitanje je šta da u svemu tome radimo mi u Srbiji, da ne ispadne da pišemo samo o nekim apstraktnim dešavanjima na Marsu i među Marsovcima. Za početak treba da sačuvamo one retke pametne momke koje imamo i da odnegujemo i napravimo nove ešalone pametnih momaka, jer smo videli da oni u ovim stvarima odnose prevagu. Na kraju krajeva, samo to zavisi od nas, dok su mnoge druge stvari u rukama većih sila, a one kažnjavaju svaku stratešku glupost, upravo onoliko koliko znaju da nagrade razboritu stratešku pamet.
(politika.rs)
Oznake: Neven Cvetićanin
