Kuća cvijeća na šehidskom mezarju

PIŠE: Nenad Kecmanović

Da li će „najbolji sin svih jugoslovenskih naroda i narodnosti”, kako su svojevremeno govorili Titovi pioniri, završiti u Sarajevu, najbliže geografskom centru njegove bivše države?

Gradonačelnik prestonice u tehničkom mandatu Aleksandar Šapić najavio je onomad da će pokrenuti inicijativu da Kuća cveća, u kojoj je sahranjen nekadašnji doživotni predsednik SFRJ, postane muzej srpske istorije, a da bi „Tita trebalo vratiti u Kumrovec”.

U predizbornom Beogradu opozicija je Šapićevu izjavu protumačila kao deo kampanje za reizbor za gradonačelnika, a iz levog dela koalicione vlasti upozorili su ga da muzej srpske istorije već postoji na drugom lokalitetu. Malo ko se bavio meritumom da li je „kući cveća” mesto u prestonici Srbije ili ne. U Šapićevom predlogu nema ničeg ni bizarnog ni sablažnjivog, a nije ni nov. Zapamćeno je da je Šešelj u svom stilu otišao dalje od svih: predlagao je da se prethodno u „grobnicu crvenog vampira zabije glogov kolac”.

Imaju Srbi mnogo toga da zlopamte Titu: slanje cveta srpske građanske mladeži u klanicu na Sremskom frontu; smrtna presuda i zatiranje groba kraljevskom generalu Draži, „prvom gerilcu u okupiranoj Evropi” uprkos intervencije De Gola i američkog odlikovanja za spasavanje savezničkih pilota; obračun sa klasnim neprijateljem, koji je glave ili bar duge robije koštao mnoge nevine srpske intelektualce, preduzetnike, domaćine; povlačenje dr Blagoja Neškovića, prvog na čelu komunista Srbije, zato što je postavio „srpsko pitanje”; pravljenje novih republika i nacija na štetu Srba i Srbije; politička likvidacija Rankovića da bi promovisao Kardelja za koga Ekmečić piše da je bio „zloduh druge Jugoslavije”; sumnjiva saobraćajna pogibija omiljenog srpskog policajca Krcuna, koji mu je znao u šali reći „Stari, jedina ti je mana što nisi Srbin”; obračun sa liberalima, levičarima, nacionalistima, među kojima su u javnu izolaciju oterani mnogi umni i daroviti Srbi… Dovoljno razloga za ozbiljnu raspravu o Titu, što nikako ne podrazumeva i posmrtnu deložaciju iz Kuće cveća u Užičkoj. Ali Beograd danas ima prečih tema, pa je ova posle tri dana zaboravljena.

U Sarajevu, međutim, gde je biće sve potaman, našlo se i vremena i koncentracije za Šapićevu beogradsku temu. Iako se večito dure što se Srbija i Beograd mešaju u unutrašnje stvari BiH, u ovom slučaju su se upetljali u komunalne poslove glavnog grada druge države. Valjda zato što smatraju da bar šestina Brozovih posmrtnih ostataka pripada i Bošnjacima, oglasili su se i Oslobođenje, Avaz, Slobodna Bosna, TV Fejs, Kliks.ba. Najviše je citirana izjava premijera Kantona Sarajevo Nihada Uka.

„Ukoliko, gospodine Šapiću, zaista imate nameru provoditi svoju zamisao da Beograd po meri svoje ideologije gurnete još dublje u nacionalističke fantazije, ostaci Josipa Broza Tita neće ostati bez doma. Postoji jedan antifašistički grad koji se diči nasledstvom partizana i jednim od najvećih antifašističkih pokreta u Evropi tokom Drugog svetskog rata i koji je poznat po antifašističkom otporu bolesnim ideologijama u skorijoj prošlosti, a koji će ponosno preuzeti ostavštinu Tita i skrbiti o njoj kako dolikuje, a to je Sarajevo.”

Šta to g. Nihad Uk poručuje kolegi u susednoj državi? Beograd je, dakle, inače opterećen nacionalističkom ideologijom, a Šapić ga „gura još dublje”. Gde? – Biće u šovinizam i fašizam, a Sarajevo je jelda penicilin za takve „bolesne ideologije”. Ali, poentira Nihad: „Postoji jedan antifašistički grad koji se diči nasledstvom partizana.” Kojim li to, pobogu, partizanskim nasledstvom može da se diči Sarajevo? Biće time što nisu baš sve Sarajlije, kao ni svi Zagrepčani izašli na ulicu da cvećem pozdrave nemačke okupatore, jer su stari i bolesni ostali kod kuće, a Srbi i Jevreji, ako nisu na vreme umakli iz grada, pakovali su se za konclogore. „Antifašistički grad poznat po otporu fašističkim ideologijama u skorijoj prošlosti?” Nihad je otišao toliko daleko da tvrdi da je muslimansko Sarajevo u NDH bilo antifašističko. „Sarajevo će ponosno preuzeti ostavštinu Tita i skrbiti o njoj kako dolikuje?” –Jedino ovo poslednje ima logike, ali ne zbog antifašističkog nasleđa, nego kao dobrodošla kamuflaža fašističke prošlosti.

Inače, u tom gradu je 1941-1945. „hrvatsko cveće” zaleglo za ustašku formulu definitivnog rešenja srpskog pitanja (pobiti, proterati, pokrstiti). Gradonačelnici prestonice BiH dela Pavelićeve NDH, bili su Muslimani. Gro ustaške uprave popunjavali su Muslimani. Tu je formirana dobrovoljačka SS Handžar divizija. A NOB-u su se masovnije pridružili prinudnom mobilizacijom tek sa padom Italije ’43, kada je bilo jasno da je Hitler poražen.

U istom Sarajevu je 1992–1995. otvoreno na desetine privatnih zatvora za Srbe, jama Kazani, Dobrovoljačka, streljanja u Velikom parku, pljačka, izbacivanje iz stanova, prebijanje, silovanja. Oko 3.000 srpskih žrtava unutrašnjeg terora. Trajan odlazak 150.000 sarajevskih Srba. A onda: „Sve zlo uvek dolazi iz Beograda”; „Srbi su loš narod”; „Nema mirne Bosne dok Srbija ne bude dovoljno slaba”. I sve to, valjda, kao nastavak partizanskog i antifašističkog nasljeđa. Kantonalni premijer Nihad Uk mora da je noviju istoriju grada na Miljacki učio iz filma „Valter brani Sarajevo”. U tom žanrovski izvrsnom filmu, režiser Hajrudin Krvavac predstavio je Sarajevo, kao primer ravnopravnog učešća svih naroda i narodnosti u otporu okupatoru. Istina je, međutim, da čim je ustaška vlast NDH zaposela Sarajevo, muslimanska alaša iz okolnih mahala sjurila se na Baščaršiju da opljačka i zauzme radnje koje su morali da napuste srpski i jevrejski trgovci i zanatlije. Elem, što se tiče partizanštine i antifašizma, muslimanskom Sarajevu bi najbolje bilo da se „pokrije po ušima”.

Što se tiče Tita, međutim, većih titoista od Muslimana zaista nije bilo, a imali su i zašto. Amnestirao ih je od masovne kolaboracije. Dobili su i naciju i idealnu trećinu republike iako se ’45 zamalo nisu našli u Srbiji kao treća pokrajina. Ali nije se radilo samo o zahvalnosti za oprost greha prema NOB-u. Za Tita sudbonosne 1948, čitav Gradski komitet Sarajeva izjasnio za rezoluciju Informbiroa i spakovan je na Goli otok. Partijsko rukovodstvo BiH se izvuklo jer ni Titu nije odgovaralo da je jedna čitava republika za Staljina. Doveo ih je na brifing u Karađorđevo i kada su revidirali da njega vole najviše od svega, vratio ih je u Sarajevo na iste funkcije. Od tada su pjevali „Mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrećemo!”

Iz tog vremena potiče dobra anegdota. U Predsedništvu SFRJ sede, po ključu, predstavnici svih republika, a neki šaljivdžija na svaku stolicu stavi po rajsneglu. Sedne Hrvat i odskoči: „Ovo su mi sigurno namestili Srbi” i besno baci rajsneglu. Sedne Slovenac, diskretno se podigne i stavi je u džep i promrlja: „Može poslužiti!” Sedne Bosanac i stisne zube: „Mora da je direktiva!” Sledeća generacija bosanskog rukovodstva nije nastavila sa titoizmom ni iz straha ni iz ljubavi, nego iz interesa. Dok je u ostatku zemlje režim popustio, „drugovi iz Bosne” su pritegli, proizvodili političke slučajeve da bi se energično obračunavali sa stvarnim i izmišljenim neprijateljem. Nakon što je arbitrirao u svađanjima između ostalih raspuštenih republika i nacija, već oronuli Tito je dolazio na predah u Bugojno, u lov. Kad promaši divlju patku, domaćini su ga tešili „mrtve, a lete”, pred spavanje mu pričali bajke „kako u BiH narod čuva bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga”. Nije dočekao da vidi koliko su ga lagali, ali ipak nije naseo da poželi da ga sahrane u „partizanskom, antifašističkom i titoističkom Sarajevu”, nego u „nacionalističkom, šovinističkom, fašističkom Beogradu”.

Ali, evo, Šapić im je nagovestio priliku da pokojnika prevezu u šeher Sarajevo i smeste, a gde bi bila veća čast, doli na šehidsko groblje na Kovačima. Uostalom, Sarajevo je jedina prestonica bivših republika koja je zadržala Titovo ime glavne ulice, s tim što je deo kroz Baščaršiju prepisan na Aliju. Kada već dele ulicu, zašto ne i groblje. Alija i njegovi šehidi leže ispod mezarja, a na Titovom nema ni petokrake, ni srpa i čekića, ni krsta, ni križa, ništa, pa ne bi štrčao. A dobri Bošnjanin Nihad mogao bi da „skrbi” o oba groba „kako doliči”. Zašto ne i štafeta po bošnjačkim kantonima? – Ipak ne! Neka dođu na poklonjenje na Dedinje.

(politika.rs)